Student

турно-уметничком делатношћу, на основу интересовања студената, као и норишћењем свих могућности које пружа културни живот изван универзитета. 7. Савез организује и помаже у организовању спортске и друге фискултурне активности студената, такмичење међу факултетима и унивбрзитетима и са иностраним студентским екипама, користећи ту активност за физичко и морално-политичко васпитање студената, Такође помаже у раду организацијама Народне технике, као и у свим видовима ванармијског васпитања студената. 8. Савез се брине о општим материјалним условима живота студената, учествује у управљању студентским насељима, домовима и мензама, који треба да буду и васпитни цедтри за студенте, затим у организзвању одмора, летовања, здравствене заштите студената итд. 9. На принципу искрене борбе за мир а против сваке агресије, на; лринципу равноправности малих и ] великих народа, Савез ће развијатиј сарадњу са демократским студент-1 ским покретима и организацијама У] свету (стручне, културне, спортске и друге везе). 10. Као део Народне омладине, Савез ће координирати свој рад са организацијама и руководствима Народне омладине у универзитетским центрима, нарочито, приликом политичких, културних манифестација и организоваће разне облике помоћи студената другој омладини.

ВЕЛИКА ГЛАД

ЈОХАН БОЈЕР

Ј. Бојер (р, 1872 г.) је савремени норвешки писац низа романа и драма; поред велике популармости коју ужива у својој земљи, он је надале* ко познат и изван њених граница, Провевши своје дечачке дане међу рибарима и пастирима, као син радника, у књмжевности се појавио 1894 г. са драмом „Мати“ те пробио у редове гшсаца као самоук: судбцна дечака рибара Ларса Мирана У роману „Последњи Викинзи“, који је достигао највише образовање самоучки, умногоме је аутобиографска. Животни пут самог Бојера.оцртава се и у роману „Велика глад“ у лицу главног јунака Пера Холма, као и у још неким другим делима. Једна од даљих ознака Бојерових дела је, да слика средииу из које је потекао, заузимајући у црво време свога стваралаштва аполитичан став насупрот свом земљаку народњаку родољубу Бјернстјерну Бјерсону, који је иначе имао велнки утицај на његов развој; но, убрзо, он прилази социјалистима отворено с њи.ма солидаришући. Поред Бјернсона, код Бојера се примећује утицај симболизма, па и подлегање, у извесној мери, натурализму. Бојерова дела носе у себи јаку етичност; исто тако у њима наилазимо на расуђивања о бити живота, о односу човека према раду, о срећи, о цнвилизацији јер она тиште његове јунаке. Унутрашњи смисао Бојеровог симболизма је увек социјално-етичкп, а алтруизам и култ рада појављују се као стални мотиви. 8а човека нема несавладљивих препрека уколико се оне односе на потчињавање природе; његове гво. здене песнице спровешће у дело планове мозга, вко не данас а оно сутра; човек преплављује земљу велелепним споменицима као огледалом своје моћи, стремљења и сумњи. Насупрот томе, препреке с којима се сукобљава у друштву као да паралишту тог гнганта-човека. Велика „глад“ за радом, за стварањем, изгледа да долазн на мртву тачку: сумња подгриза творевине цивилизације. Пнуања, као што су: Зашто* Куда? А шта онда? налећу попут морских таласа на замајнн точак пропзводног прогреса с тенденцијом да га зауставе и чак врате уназад у „златни век“ детињства људског рода; то ти је једини спас, човече! говоре судбине јунака романа „Велика глад“. Дечак Пер Холм моли се Вишњем да га усрећи радом који ће утолити глад за вечношћу. „Била је тб' глад за бесконачношћу, било је то тежња за таласима вечности, на којима бисмо лебдели и лебдели бескрајно и којима нема објашњења на овоме свету“. У периоду свог успона, опијен успесима и славом, Пер Холм није склон филозофији; после пада он анализира ход човечанства у тежњи да га усмери у бољем, праведннјем, хармоничнијем правцу. Али каква корист што ће сељак једног дана моћи да лети у ваздуху на својим колицнма, кад виње нема ни храма ни празника? Шта он да тражн горе у облацима кад више нема неба

под чпје би се сводове склонила његова душа?Од првокласног инжењера Пера Холма постаје обичан сеоски ковач који се полако опоравља уз брижну руку верне супруге Мерле, да би поново подигао своју жилаву ч несаломљиву човечанску главу, али сада управљајући своју велику глад у правцу једног новог стваралаштва. Тек сада, после патњи, постало му је јасно да оно, чега је био гладан у својнм најбољнм годинама, нису били ни знање, ни част, ни богатство, ни да буде велики творац на пољу челика: „Не, била је то тежња да градимо храмове, не богомоље или нркве за грсшнике који јадикују, не, него хра.мове за узвишени дух човечији где би наша душа могла да се вине у нашој химни, као наш дар самоме небу.“ Тако Пер, негнрајући погубиу цивилизацију, повлачн се у село н изналази основе који ће велнку глад усмерити у правцу стварања харманије и среће, како у погледу оваплаћења остатка његовог живота, тако н Будућег у нсторпјн човечанства. Такав храм он мисли да је и створно посејавши за време

гладне године јечам на њиви свог непријатеља. Људи, уједините се на базц култа човечјег духа, оплемените га; само ситан, прадедовскп рад пружа животну радост: бежите од цивилизације; да би сте били срећни, не смете жнвети само за себе већ у првом „реду за дрУге! Тако Бојер решава проблеме, који су оштро иступили пред друштво у замаху развитка капитализма У малој земљи Норвешкој. И баш због тога што је изражавао тешкоће, су г мн>е и интересе обичног човека, који је био уједно и најјаче притиснут неухвагљивим, злехудим силама, Бојер је постао омиљени писац норвешких маса, које су у то време тек стремиле да изнађу нзлаз.из ћорсокака тражећи при.бежнште у разним социјалистичким учењима. по, поред позитивности култа рада и алтруизма, свођење њнхово на колосек и у службу некаквог имагинарног духа, тупи оштрицу бојног мача маса, чије се интересе Бојер трудио да тумачи.

С. Ђурековић

Благо Сиера Мадре

“| едан лондонсЈ ски фнлмскн критичар овако је оценио филм „Благо Сиера Мадре“: „Повезан, иителигента« и узбудљив заплет, јасни карактери, мар кантна режија, изврсна атмосфера, бриљантна фотографија и великн старови!" Слажемо ли се и ми са овом оценом? Адаптиран према истоименом Тра веновом роману, овај филм приказује мучан живот гри истраживача влата: неискреног скетгшка Добса захваФеног „златиом грозннцом“ (X. Ботарт), доброг Кертина (Т. Холт) и лукавог сТарог истраживача, доброћ>у|дног филозофа Хаурда

(Валтер Хесто«. Ош(ир фцлма је а- ља« и поихолошки убедљив са једваптуристачки али реаллотачан. озои ном моралном, ошпте људоком хума-

иом цртом, са диок|ретном иронмјом и скривеним потсмехом иа људску судбину па и на тзв. ”срећу“. Захваљујући изврсној глуми, почев од X, Богарта па до оних измучених, снромашних мексиканских сељака који се само за моменат појављују и режији која није испуштала нит фнлма стално акцентујући узбудљиве драмске моменте и никад не занемарујући лсихолошку бит, ту неопходну подлогу људских поступака и, затим, камери, јако квалитетној фотографији и композицији кадрова Травеново дело остало је нетакнуто у својој лепоти, Оно нам је и на филму верно приказало шта чиии злато од људске душе. #Несрећни Добс је то осетио: незапослен, гладан, он је просјачио, хтео је новаца хтео је да живи. И кад је могао да узме више него што је заслуживао он баца остатак и узима само триста пезоса био је поштен, Али. "Злато мења људску душу“ како је рекао стари Хауард. Оно Је променнло и Добсову: не жуди ни за лепим воћљаком, ни за скромном радњицом, ни за породицом. Он жуди за нечим другим. Али, благо је остало Сиери Мадри, дивљој и богатој мексиканској планишг. Злато се вратило земљи; а људи? Они су оставили златну прашину ,вратили се свом животу: тамо их чека друго злато рад, који неће донети мржњу, ни пакост, ни злочин... Травеи је лепо мислио?..

Вид. Мојсиловић

КУЛТУРНИ ЛЕКСИКОН

КЛАСИЦИЗАМ

Освежсње већ дегенерисаној умет ностн барока и рококоа дао је нов уметнички покрет крајем XVIII века класицизам. Настао је у француској, у дане грађанске револуцнје; нови правац имао је за циљ да уметничким делима покаже мону-

менталност и вечност ногаоустројеног поретка. Као што су у лруштвеном животу владајући кругови нове фран цуске републике желели да своју државу претставе једнаком моћним републикама Рима, тако исто је тре-' бало и да уметииди овековече ху величину у својим делима. У француском класицизму, као и уопште у европском класицизму, могу се разликовати две фазе: прва је била у периоду успона републике, до обнављања царства; друга, која је по иовој империји и добила своје име ампир настала је ио ступаи>у на власт Наполеона. И у једном и у другом периоду једна од најзначајнијих личиости је сликар Давид. Познат је. по низу дела иа којима је, детаљно се држећи античких узора, у првом реду узора римске уметности, дао већи број композиција, које су биле инспирисане било литературом старијег доба (драмама познатнх писаца на пр. Шексшфа и дрЈТИх),' било догађајима нз савременог живота. Међу нај познатије његове слике спада ”Смрт Марата", створена наксн убиства свог првака француске реЕОлуције. У својој другој фази уметници класицизма, стављајући у дужност својој уметности искључиво глорнфикацију нове империје, постепено су ишли неминовној дегенерацијн квалнтета својих радова, те ускоро уступили место новој уметничкој епохи ро мантизму. У наше крајеве класнцизам ]е доспео у XVIII веку, у доба рационалистичког покрета, чији је носилац бно и Доситеј. Посредник између Војводине и Француске био је Беч, у коме је живео и делао познати тео ретичар класицизма Винкелман. У самом Бечу класицизам није ухватио дубљег корена из разлога штосе ту колебао између монументалне, помпевне, и иитимне варијантне, које се никако нису могле помирити. Грађански класицивам, насупрот оном другом хладном и свечаном, неговао је дела малог формата, на којима су претстављане врло често, разне идиличне сцене, рађене углавном у јевтнном материјалу. Словеннја је у овом периоду дала познатог слнкара Кавчића, који је рано отишао у Беч и највнше тамо и делао. У Србији је хласицнзам најпре почео да се испољава кроз штампане илустрације као и преко силуета и познатих ”цртежа“ маказама, које су радили путујући мајстори, "Летопис Матице српске“ веома рано се појав љује у потпуно класицистичкој опре ми са вињетама и оквирима којн подражавају античке орнаменте и са илустрацијама на којима су жене обучене у одеће типичне за *у епоху. "Летопис" и још неке публикације доносили су фратменте из , Вилкеманових дела, а.У нашим кру-1 говима имао је великог поброника у личности сликара Димнтрија Авра ■ мовића, који је о овом проблему I објавио и неколико лолемичких ј описа. 1 Први српски слнкар који у своју 1 уметност уноси елементе класицизма био је Арсеније Теодоровић (1767 ’ 1826), који се школовао код по' знатог бечког класицисте Фигера. г Под утицајем нових схватања, коЈа г су врло брзо продирала у наше граЈ ђанско друштво у првој половини . XIX века, и код нас јс класицизам I ускоро уступио место новом умет’ ннчком правцу романтнзму. I I ИСПРАВКА I I У прошлом броју у чланку „ВЕ. ЛИКОШКОЛЦИ-СОЦШАЛИСТИ“ по \ грешно је у и у целом I чланку стајало име Триша Кецманој вић. Треба да стоји Триша Кацлеровић. Ван Аугуст Доминик Енгр (1789 —1867); Одалиска

ВОЈИСЛАВ ВУЧКОВИЋ КОМПОЗИТОР И БОРАЦ

Личност композитора Војислава Вучковића заузима по своме значају једно од најистакнутијих места у нсторији наше новије музичке уметности. Почео је рано да компонује. У осмом разреду гимназнје и поред оскудног музичког образовања, компоновао је шест клавирских комада познатих под именом ”11ерон“ и њима обратио пажњу на своју стваралачку личност. Војислав Вучковић имао је интереса и за музикологију коју је слушао на Прашком универзитету и из које је доцније полагао докторат са тезом: "Музика као средство пропаганде". У току студија Вучковић не остаје незаинтересован за полптичку активност. Он ради у напредној студентској групи 'Матија Губец" у којој стиче идеолошке смернице свог будућег политичког рада. У првим својим делима Вучковнћ је осетно под утицајем композитора, који су припадали европској музичкој модерни, а чије се стваралаштво Iзаснивало више на конструисаним !тонским комбинацијама а мање на 'непосредном уметничком осећању: [Хиндемита, Хабеа и Шенберга. Под [њиховим утицајем он пише своју Прву симфоннју, гудачки квартет, четврттонски трио, (који је дошао као плод проучавања четврттоиске музике) и музику за хорске рецнтације ”Метро“ и ”Челик се топн , ‘. Сем тога написао је и композиције, "Озарени пут“ и ”Али Бинак“. По повратку у Београд, Вучковнћ активно учествује у музичком животу. Организује концерте на којима сам често лржи уводна предавања, [са студентима организује програме

хорских рецитација, сарађуЈе у многим листовима чландима, музичким критикама, као и студијама, којима се бори за примењивање марксистич ких принципа у уметности уопште, а посебно у музици. Вучковнћ је увиђао да је његово дотадашње стваралаштво плод декадентног модћрниЗма и он неуморно теоретски и практички преко чланака и студија тражи нов пут. Он заузима нов став према музичкој уметности: пише композицију ”3авештање Модеста Мусоргског". Његови нови узори су словенски музички реалисти: Мусоргски, Јаначек и Мокрањац, али он још не успева ‘да за овакав начин музичког изражавања нађе подесна средства и адекватну форму. Вучковић се даје на исцрпно ттроучавање дела Стевана Мбкрањца, чији значај и величину јасно увиђа, проучава наш музички фолклор, испитује могућност његовог уметничког уобличавања по угледу на Мокрањца и компонује ”Прву руковет“ на основу пет македонских песама што је његов први покушај компоновања за хор, У времену окупације Вучковић живи под тешким условима илегалности. Алн, то га ие спречава у његовом стваралачком раду. Он пише композицију ”Весник буре“ на истоимену поему Максима Горког, затим обимну студију "Музичка естетика" и већа симфонијска дела која не успева да заврши: Другу и Трећу симфонију и Херојски ораторијум за хор и оркестар на стихове Горског ЗиЈенца. Музнчка уметност Војислава Вучковнћа у прво време упућена на модерне музичкв правце Запада, дожи-

вела је у доцнијем периоду своју позитивну преоријентацијуl, Међутим, његово дело остало је недовршено онда, када је имало све услове да буде велико и значајно. У зимско јутро 25 децембра 1942 године стрељан је др Војислав Вучковић, композитор, музиколог и борац, један од носилаца наше савремене музичке мисли. Н. Г.

ИСПРАВКА

Од Комитета Народне омладине Правног факултета умољени смо да објавимо следећу иоправку: у броју 13 од 18 априла 1951 године под насловом: „Побегао сам од културе“, објављена је „козерија* потписана нницијалима Ј. П. у којој су изнете нетачности о студеитима Правног факултета члановима КУД „Ђуро Стругар". У „козеријн 1 ' се наводи да су путницима, који су улазили у вагон где су били студенти, продаване улазнице уз накнаду од 20 динара или „пакло Неретве", у протнвном су били избацивани. Међутим оваквим измишљотинама не дајемо никакав коментар, Даље „објекгивни очевидац“ карикирајући ликове другова који су се налазили у вагону приликом повратка са турнеје, приказује их као људе „неуредна одела, лица иопијена и бледа, очи мутне и пуне носталгије за чашом..." Међутим аутору ниЈе бнло познато, да исти људи, у току четири дана нису спавали нн једну ноћ и да су дали три приредбе у три различита места (ол 81 часа проведеног на турнеји свегз се 10 часова спавало).