Student

УЖИЦЕ 1941 ГОЛИНЕ

ПОСЛЕДЊИ МИТИНГ

Ускоро ћу, можда, опет посетити она брда, огранке мприсавог Златибора н онај брежуљак сакривен у шуми. Он ме потсећа на једну успомену дожнвљену пре десет година, ccha ме на једног студента технике, кога овај ћудљиво-чудни брежуљак скрива. Био сам тада дечак. Нека ми опросте они који ra се боље сећају. Али он у мени живи овако: висок, смеђ, са благим изразом лица који као да, пружајући руку, говори: ”Ево, све узмите, све вам дајем“. Ншао је мало погурен, обично нагнут на леву или десну страну. Имао је дуге руке и велике шаке. Мајка ra је често звала ”мрј Мале“. Сећам ra се из Ужичке републике. ... Ужичка брда су у лсто и с јесени 1941 године била пуна слободних људи. Група по група одлазила је rope, у брда. И једног дана сви су се натраг вратили у своје слободно Ужице. Трчао сам тог првог дана слободе измсђу постројеиих чета. Иеко ме гурнуо: Мсста, места, ту долази златиборска чета. Потрчао сам дуж ше, поред оних сеоских младића и неколико стараца, обучених као да су сада дошли од својих стада. Ударих у неког. Моје чело додирну кајиш и глава утону у неки струк. Погледах на више то је био Манојле Смиљанић, комесар чете. Његов шнроки осмех и нешто раширене руке, које су бнле спремне да ме прихпате и отклоне, биле су слика коју сам носио у себи за све време Републике. Дуго, па можда је прошло п две недеље, нисам ra виђао. И не знам колпко би још дана прошло да ни- : сам једнога дана лутао са својим по неком згаришту неда- ] леко од ужичке фабрике оружја, ; Вршљајућн тако, чујемо јаку експло- i зију. Погледао сам у небо па у мо- ] је сапутннке. Један се насмеја мо- i јој плашљивости. i Зар не знаш шта то експло- ! дира? i Не. А ти? i То комесар Манојле проба сво- 1 је ”тромблонке“. Познајем како 1 пуца. 1 За мене је то било ново откриће. l ”Тромблонка“! Бомба ”тромблонка“! А прави је онај високи Манојло, са Ј широким осмехом и стално помало * раширеним прстима на шаци. Уско- 1 ро сам сазнао и за пушку "партизан- * ку“. Опет творци фабрика и њен * комесар. Фабрнка је радила непрекидно. Комесар Манојле није стао да се од- f мори сатнма и данима. Његово ли- з це, које и онако никада није било r пуно, још више се издужило и покај зивало сјајне јагодице. з Фронт је тражио све више и више. т Мала ужичка република била је оп- ј

кољена са свих страна. Партизанскк фабрмка морала је да производи много. Педесет хиљада метака и сто лушака дневно као што је пронзвођено пре рата. Не, то је било мало. Два пута толико. Па ипак све је мало, мало. Још! Више! Тамо су непријатељи, овде је Република коју треба бранити. Најзад, сто двадесет хиљада метака, четири стотине пушака и сто двадесет ”тромблонки“. То је било оно највише што су могли дати људи и машине.

Спремала се прва непријатељска офанзива. Немачки план: претходно уништити партизанску фабрику оружја. Партизани ће остати без пушака и муниције. А онда напад од Ваљева, Чачка, дуж Дрине... Мала котлина се запраши н изгуби у диму... ... Радници су се вратили у фабрику наизглед потпуно уништену. Манојле је лутао по рушевинама са рукама у џеповима од кратког кожуха и размишљао; ”А сутра, прекосутра борци на Буковима и Белом Брду узалуд ће чекати нове пушке, више метака. Шта ће све рећи о нама када буду испаљивали последње метке? Мора се нешто урадити. Можда ће моћи да се извуче која машина“. Манојле погледа у пуннлицу за барут. На две трећине круга могле су се постављати чауре. Можда ће и друге моћи са оправком да користе. Још исте вечери одржан је раднички митинг. Говорио је Манојле. Решено је да се преостали део машина пренесе у трезоре Народне бан ке ископане у брду крај града. Ту he се изградити нова партизанска ј>абрика оружја... ... Воденицом за кафу млео се барут нз топовских граната. Калупа ja бомбе није више било. Набављет су обични казани ,у чијим ранн|ама се вода или кува тиква ja свиње. Скинута је ранија. Остагак је облепљен у облику левка. То ie био нови калуп за бомбе, Од во-

доводних цевн радницн су правилн ручне гранате. На фронт је опет потекло оружје; пушке: "партизанке", бомбе "тромблонке“ и флаше са бензином за бор бу протнв тенкова. Дани су брзо одмицали. Бурни дани, који је сваки за себе био читава историја. Лепо време и сунце заменише јесење кнше, сумаглице и намрачено небо. Раније зелена брда сада су се црнела. И камен је од влаге добио неку сиву боју. Мала партизанска фабрика оружја живела је својнм животом. Око ње је све брујало, а она је радила и радила. Крајем новембра, око три сата тн> подне, Манојле је излазио из трезора. Био је у његовом кратком кожуху, кога је најрадије носио у оним данима. Радници из нове смене долазили су на посао. Неко га зовну. Тражили су га натраг. Сигурно је био неки квар. Манојле одгоди ручак за касније и врати се. Негде на улазу зачу се експлозија. Па још једна, али ближе. Сијалице затреперише и угасише се. Манојле и радници потрчаше дубље у трезор. Дођоше до краја. Експлозије су се приближавале. Захваћен је барут и бензин. Дим је наваљивао и гушио их. Манојле диже руку и поче да говори радницима. ...Тако су их нашли. Сви су били угушени. Манојлова рука била је мало подигнута, а двадесет шест радника окренуло му се и слушало raj говор, тај последњи митинг прве партизанске фабрнке оружја.

Д. ЂОКОВИЋ

В. Бахорић Скица

3. Глад Минер

Прослава 29 новембра на Београдском универзитету и великим школама

Десетогодишњицу Народне револуције и 29 новембар београдски студенти he свечано прославити. На свим факултетима организоваће се свечане академије на којима ће говорити нашн истакнути политички и јавни радници. Као и сваке године и овог пута ће се на академијама поделити награде деканата одличним ђацима. Свечана академија наставника и ( студената Београдског универзитета и великих школа одржаће се 29 новембра у 10,30 часова у Физичкој салн Природно-математичког факул тета. О 29 новембру говориће Др. Коча Тодоровић, ректор медицинске велике школе и друг Ристић Стојан, студент технике. На Медицинској великој школи академија ће се одржати вечерас у 20 часова у сали Патолошког инстиЖта. Реферат држи друг Дража трковић, министар у влади НРС. Студенти технике одржали су новембарску академију синоћ. Говорио је доцент Драгомир Малић. Факултети Београдског универзитета организују заједничке академије. Студенти Правног, Економског факултета и Високе новинарске и дипломатске школе, одржали су све чану академију на Правном факултету 26 новембра. Говорио је генерал-мајор Влада Шћекић. Истог даm на академији студената Филозофског, Природно-математичког факул тета, Више педагошке школе и умет ничких академија одржала је реферат о значају 29 новембра другарица Јелена Поповић, директор издапачког предузећа „Културе”. На Ветеринарском факултету, 29

новембра у осам сати одржаће се свечана академија на којој ће бити референт друг Тешић Слободан, секретар партиског комитета факултета. На свечаној академији студенти Шумарског и Пољопривредног факултета, данас у 8 часова, говориће друг Слободан Пенезић, министар унутрашњих послова владе НР Србије.

ДОМОВИНА

Родна грудо, тко cu? Тко те таквом сазда? Зашто ми је драга свака твоја бразда, cbu путеви бијели, брда и долине, твоје очи плаве небо домовине. Каткад земл>у волим љубављу дјечака. Тада пољем трчим све до касна мрака. за птицом пружам руке у висине, и сутоне грлим, ноки домовине. По лугу лутам. И мирис волим њива. • и врбину грану када ријеком плива. Стари храст крај дома. Чашу доброг вина, т мајчин је осмијех моја домовина. Родна грудо наша! Твоје густе шу:.. постале су моје, урасле су у ме. Ту сад море хучи, незнане даљине, и срце сад куца. срце домовинс А кад драга приђе. кад ме дирне лако, кад ме ватра спржи, ја бих тако с њоме скупа преко свих планина, да нам радост види цијела домовина. Хад ми она дијете у кољевџи љуља, а друго се кришом према мени шуња, када увис дигнем двогодишњег сина из ока ме малог гледа домовина. И ништа није љепше нити драже за ме, него када бреме навалим на раме, кад осјетим да ме овај терет брине, да сам чедо земље, дијете домовине. Мила мајко! Једног часа ти ме роди на високој гори или бурној води. Јер талас ја сам. Пламен који сине. И свака моја стопа траг је домовине. и

Павао БРОЗ

СТУДЕНТИ СА ИНДА И ГАНГА

Још гере две хиљаде годива жена једног ученог инднскиг човека: на шггање шта би желела да има, рекла је: „Не желим богатства нити чезнем за благом овог века. Дајте ми оно благо које ће ме учииити бермртном”. Ове речи обележавају читаву једну епоху далеке прошлости Индије у којој се ученост високо ценила. Веда је тај духовни и стварни покретач високе индиске наставе. Само у два места Индије тада је било 10.000 учевика и шест универзитета у целој Индији. Изучавали су се медицина, ботаника, астрономија, граматика, зачаравање змија и стрељаштво. Многе школе су стваране на таквом ттринципу да се кије правила разлнка између каста, вера, пола.

А онда је дошло неколико векова пасивности, Преко земље Индије прелазе португалоке, холандске, фран цуске и, најзад, енглеске трупе. Ра»ије муслимаиске навале, сада навала каититала, опутавали су рад школа. Тек по учвршћењу британских позиција у Индији ггочкње се обраћати па жња на хпколе. Земљи су били потребни чиновници. Половином прошлог века. када је настала стабчтлизација снглеског капитала у Индији, почела је јака борба између источиог и западиог си-

стема наставе. Победио је Запад. Капитал је >тнео мноте негативности у оистему образо-вања. На универзитетима су уведене поделе према касти, вери и полу, које раније нису постојале. Постављене су велике школарине тако да су могла студирати само деца богатих. Преда1ван>а су се почела држати на енглеском језику. Приоритет у служби имали су они који су завршилн те универзитете. Запад је све више потискивао националну културу Иидатје.

Индиски студенти на једном предавању из патодогије