Student

л Ето млро, како су мали пенџерм ва овин кулама. Одсвора су неки те наслоне за пушку просекли и у одају доаате дан. Девојка Је безазлене речи елушала захвално. Пред н>има се месец вукао изнад крова народног дома и показивао како Је црвен и како светлуцају његови олуци. * Трава Је била кржљава. Приљубила се уз ожеднело бусење. По стрњици се распоредили косачи, сељаци посних, спечених лица и крупних костиЈу испалих из колира ланених кошуља. Жетелице су штекталв као досадни инсекти. Деру се бебе заборављене у некој међи, покривене старим виЈачама својих мајки. Неко опсова превише страсно, замириса на прост дуван и откорача даље. Само за часак покаже своЈ сурови, брадати профил према дубини неба и ишчезне. ОстаЈу само бели облачићи што путују, растураЈу се, као да неко на крају равнице черупа лабуда. Зорица обиђе тај крај атара са човечуљчићем белих обрва и мачијег лица. Они су заједно нешто мерили дрвеним маказама. Затим су сакупљали класје, везивали га у снопиће и ишли кроз жито. Ишли су кроз жито, ваљда да плаше препелице, тако су мислили Љатиф и Ујуп, а прастари Мита Је у стотине бора око својих зелених очију скривао заЈедања. Ху! мумлао Је он. Дошло градско дете да нам плаши препелице. Због чега ли сакупља оно цвеће по житу, као да има нечег нарочитог у том цвећу? А Љатиф би завртао рукаве, прсио се као да 6и чупавим грудима нешто додирнуо. Смејао се огромним устима као дивљан из бајке. Његова марама око чела је извезена срмом. ПоЈас му Је дречеће шарен а на чакширама му се увијају гајтани као црне отровнице. Лажеш Мито, тако ми хоџиног чибука, јер ниси писмен. То она хоће да нас курталише пијане траве. Ето ти. . Мита се повијао на држалу косе. Знам море. То ти је граномија, али слаб ајер. Траве Је увек било код нас. И пијане и троске и предавца, па смо живели, дао бог ... Мерио чича неповерљиво девојачку хаљину са плавим цветићима док се губи у класју и оставља размакнуте стабљике за собом, • Тако су мислили Дреничани тога дапа. Зорица прође крај њих и отцвркута поздрав, показуЈући им своје детињски лепо лице. Они пожурише да отпоздраве као одобровољени медведи. Затим она пође и према радницама. а Пека отскакута за њом са снопићима и дрвеним шестаром . Њене дугуљасте, смеђе очи су сузиле од сјајно жутог таласања. Све Је осунчано и блештаво привлачило поглед и мучило га сувишном белином. Девојачки широки рукави, мараме, појасеви и класје које се додирује као шачице танких бића које живе под земљом. Зорица Је ставила плаве наочари. Тако Је била загонетнија и привлачнија, али су сви били повиЈени и то нико није приметио. Била Је уморна. Наслонила се на Једну крстину снопља и осетила како су многи немирни трњићи то Једва и чекали. Они су пробили њену летњу хаљину и зауставили се под шеном кожом. Зорица се тргла, сва црвена. Изненађење су скриле тамно-плаве наочари безбојног оквира. Иначе би се виделе њене затрептале очи, заустављене на неком момку који Је прилазио и својом главом додиривао лишће дивљаке. То Је био познаиик лепог профила.

Стао је поред крстине. Најпре се мало осмехнуо, врло неодређено. IБегове обрве, као нацртане црним мастилом, дрхтаво су се додиривале. Изгледао jol je збуњен и злобан. Морао сам.. . да јавим. У хладу je ручак, рече. О, хвала вам, покуша да се осмехне девојка. Он одмах окрете своја леђа, и пође. У ходу Још погледа у њу. Како Је шегово лице било одгтро и неравно и пуно дубодолина. Откад сте ви дошли, наше поље Је веселије, рече он. Зашто сте сакрили своје очи. Ми гледамо управо у сунце. Жене се тада затресоше од незадрживог кикота, тако да су им српови играли у рукама. Зорица стисну усне и загризе их. Неодлучно и упитно Је гледала за младићем, чиЈе еу HOte пресовале травке под собом. Он Је затим подигао читаву жетелицу, Јер Је- скренула са свог правца. Пришао Је коњима и гурнуо Једног тако да Је он копитама подигао облаке прашине и полетео у страну. Како Је таЈ био врло груб! Заџакале су птице и полетеле косо као да их Је занео ветар. Даљина Је тињала и треперила својим ситним облицима. Њиве, далеке падине и пруга беже некуд. Пушио Је далеки воз, сипљиво и немоћно. Зорици су се сузе Једва задржавале у угловима очију. Некад Је у огледалу - тоалет, са руком на облом боку, видела себе стручњака у некаквим посве другим улогама. Видела Је измишљене, захвалне сељаке, поносне што Је међу њима. Они су тада трљали руке и показивали своЈ мали берићет и... А сад Је много друкчиЈе, Снови копне као заостали снег на ледини. Над њом Је сухо небо. Она је ева потиштена у сенци кржљаве дивљаке. Одасвуд се до ње крала пустош. Узалуд Је замигшвала нов сусрет са своЈим вереником. Не. Она се неће похвалити своЈим успесима и довитљивошћу и сиагом. Неће уепети да се приближи тим окорелим људима. Зар ће остати само дете града које робуЈе своЈим навикама и жељама? А жетелице штекћу и коњи ржу. Груби младић крстина снопље као да ређа дечије играчке. НеувиђавниЈц од осталих. И ограничениЈих схаватања живота, закључивала Је она. И колико год Жива, раскорачен и испршен изгледао вредан пажње, она се загледала некуд у даљину, преко Шар-планине . * сумрак је ишла према свом стану. Поред ње Је крупно корачао одборник Танда, човек као од туча, пун Једноликих, одмерених речи у којима Је призвук поуке. За све Је био забринут. Већ десети пут Је Зорици предлагао, набрајао, уверавао Је да Је боље довући трактор, а не вршалице из прошлог века коЈе вуку волови. Поред тог човека се она поново осети сигурна у себе. Однекуд, као из Јаруге, приђе високи Жива. Кратко и скоро тужно погледа у девоЈку. Зорица стисну усне врло хладно. Значи Живо, како су твоји? запита Танда. Дошли смо до пруге. Сад ћу Алији у помоћ, тоЈ корњачи. Него, хоћу ли да одвојим оно снопље у засебну камару. Рекла Je другарица. Због оне траве. Него, него, Потпуно одвоЈ. Зорица растави усне, тако да се забелеше два њена зубића. Ветар Је носио њену хаљину са цветићима и њене дрске, смеђе увојке. Слушала Је већ познат глас младићев, као од бронзе и пун сунца, ветра и дивљине. Жива је одмах скренуо поред сиве Јаруге. Танда показа жуте зубе отарог дувашдиЈе: ТаЈ ће поспођице и ђавола претећи. Знате, био Је пре велики сиромах. х (Наставиће се)

Ерих Кестнер: >>Фабијан<<

|Да ли је моралист моралан | Хитлеров Трећи Рајх био је | стравична последица свих дру| штвених и моралних кретања | међу Немцима у току прве де| ценије после првог рата свих | нација у коме су они претрпе| ли тек први пораз овога века. | Трећи Рајх имао је да приггре| ми онај други пораз грандиоз| нијих размера. А док се он три| десетих година стварао уз зву| ке фанфара као пратилкца пом| пезних успеха, у појединцима | те земље одиграо се већ пораз | на плану њихове личности. Ин| телектуалац, ситносопственичке I психе, без чврстих моралних I начела, обија се о стварност без | перспективе и постаје сасвим I дезоријентисан. Такав човек мо| тив је читавог низа дела наI предних писаца вајмарске Не| мачке. Они указују прстом на I њега у стрепњи пред сазнањем | да је он реална опасност: јер | дани налажу борбу, а не полага | њеоружја. То чине Толер, Фојт| вангер, Ремарк, Кестнер између | многих других. Сваки према I својим могућностима фиксира | тај лик као уметничку докумен| тацију сумрака људских вредI ности. Они су били та поновна | могућност на којој велики вођ | гради стварност Немачке, док | јој смисао Европа сазнаје тек у | крви логора Дахау, Освијенци| ма и Јасеновцу. | Кестнерова повест о морали| сти Фабијану и јесте слика та| кве Немачке која је могла по| стати тло нацизма. Да ли Фа| бијан може бити моралан, иако | тежи да сваки његов поступак | буде такав то је питање на | које Кестнер својом књигом да| je одговор. | Фабијан је интелектуалац, та| наних осећања, који се после | рата нашао у Берлину усковит| ланом нервозом поражене ме| трополе и различитим политич| ким окршајима. Радници излазе | на улицу спремни да узму | власт, али снажних индивиду| алности нема. Фашисти прете | на сваком кораку, а и обећава| ју. А Фабијан животари из да| на у дан од једног бордела до | другог и само својим приме| ром ненаметљиво, спонтано, | проповеда свој надкласни мо| рал, да би се сваком приликом | обио о тврдокорну епидемију а| моралности. А она je обухвати| ла како жене проституисаних | тела, тако и проституисане са| вести највиших културних у| станова. Фабијан није свестан | да из сваке гакве битке он из| лази окрзнут том заразом. Није | свестан да је његова индиви| дуална активност равна пасив| ности, да је он трагична школа | изгубљеног човека, Дон Кихот | свога времена, далеко од борца | на фронту морала, лицем про| тив друштва. Али он мисли да | је моралист. | Писана језиком модерног чо| века, језгровитошћу која поста| је изражавање кроз симболич| не детаље, повест је и ову дру| штвену импотенцију израдила | кроз низ симбола. Тако када | Фабијан свети смрт свога дру| га, он личност која је повод тог | самоубиства, у наступу гњева | изударану баца низ степенице. | Дакле разрачунава се са сит| ним поводом, иако касније над | телом друга зна да се треба бо| рити, „гристи, ударати држалом | око себе", да онај који хоће да' | постоји „за друге, мора да за| борави на себе“. Он то зна, али | ипак игру губитка и горчину | сазнања гуши мирноћом про| винције уз криглу пива. | . Финале повести једног мора| листе, претставља шен логички | завршетак, а тиме и оцену ФаI бијана. | Једне шетње кад је Фабијан | размишљао о томе како вреди | живети, изненада опази како се | неко дете дави у реци. Баца се | у реку. И док је дете, вриште| ћи, допливало обали, Фабијан се | удавио. Није знао да плива. | Тако је исто Фабијан хтео да | морално спасава појединце и | док су они ишли својим путем | спасења или пропадаша, он се | морално и физички давио, јер I није знао да плива ни по каI квим водама. Остали су други | фабијани слични шему да се | даве у води или у идеологији I Фирера, па да их човечанство | изгуби са свим људским вред| ностима. А Фабијан их је имао. | Али је „само“ требало знати = пливати.

Јоваи ЂИРИЛОВ

БОСОНОГИ ЈУНАЦИ Бранка В. Радичевића

„Приче о дечацима" Сарајево 1952

Ненаметљиво, корак по корак, дискретном марљивошћу цолази Бранко В. Радичевић на наш књижевни сајам, који се сиромаштвом и богатством може похвалити. И за шега се може рећи да је много доживео и одболовао, али никог и ништа није заборавио. А све што доноси не може се сматрати жутокљуним вежбама и материјом која не привлачи и не поучава. После суфицитног прилива кшижевног подмлагка, после бујице фељтонских стихова и бродарине плаћане утицајима, мали број се расцве тао начином који припада кши жевним галеријама. У тој радишној скупини доказаних дарова и рутине, логичног давања снага и утабаних путеваненарушена фантомима изгубљености, уздиже се и градира материја Бранка В. Радичевиha. Као власник и сликар великих дечачких историја, он је сведочанство неисцрпног неимарства младих* Из „босоногих улица” даноноћно доноси он стихове прозирних влакана и џепног формата који значи безмерну лиричност. Код њега нема бранковске распуштености, ни дечачке шармантности. Његови видокрузи су помрачени решеткама окупације, али нису превучени паучином очајања. Посвуда се појачава руковање, другарство малених, а све што је доброта и лепота припада њима. Бледи јахачи маште, умишљени дечаци касаба, витези исцепаних мајица са свим својим расположењима улазе у кругове белетристике. Било би конзервативнб оспоравати ову кшижевну позицију, пошто је земаљском лепотом већ завладала осетљива оловка Саројана. Бранко В. Радичевић се није зауставио на стиховима, на том говорешу без запете и обала. Одвише je познавао провинцију и њену незадовољну децу да у облацима не би сагледао одблесак шихових патничких, бунтарских и гаврошких очију. Доживети суноврат не године пушкзрања - значи видети све образе другова дечака, све варнице њиховог је-

зика, све грчеве, све тишине. И зато песник укрштених решетки отвара свој прозни атеље да срчано поврати сву цан каревску добрту својих вршња ка. У збирчици приповедака под неисцршшм наслвом „При, че о дечацима” Радичевић нас

упозваје са колоном nacrtjpa основаца, рибара, гамена, чистача, циганчића, сел>ачића- То су ликови који би поред класичног Tojepa Сома били достојни чапкуни да их паклени точкови рата нису терали на најгрубље реалности и фантоме глади, збегова, ћуташа, гошења, умиреша- Доживли су све страхоте мира (краљевског, грађанског) и све страхоте ра-

та, али не као воштане лутке које без одговора примају отиске. Радичевић је и овде пре васходно и неизбежно песник. Он развија ликове којима је одан тоталним сећањем. Прича о шима, да би причао о себи. У тим простосрдачним при поветкама трепери дечачка ду ша неискварена, наметнутим васпитањем, лецедерским колачима, гуменом лоптом, кришкама наранџи. Детињство чатрља, сокака, калдрме; детињство, које je уз све болести и наслаге питомо и човечно - то је вишеструка линија ових приповедака, обојених сировим жудњама за живот и страхом због потпаљеног живота. Међутим, кад отварате ову нераскошну збирчицу, у излозима затрпану дречавим насловима псеудопоетских књижурина за омладину о омладини, а против омла дине, осећате се челпчнијим што су те језиве околности и живи бичеви отишли у неповрат; што више нема горчине у грлима, скорбутне грознице и махнитих збегова. Колико ватреног саучешћа разгорева „Прича о дечаку” где се од рођења до ране смрти сагиње силуета циганчића, лабавих костију и недопеване жеље... Млади хроничар избегава да персоналност својих јунака ра створи ван својих снажних симпатија. Отуда међу њима провејава једна чаробна благост, готово болешљива и невесела, на граници апатичног бивања, које и гранчицу у руци сматра за лакоумну намеру. Таквим ликовима вратити занос цветања и оружје ведрине, значи радити најлепши занат прстију и очијуРадичевић уме да развије реченицу, да је оплемени, учвр сти. расцвета. Код њега нема множине личности, великих заплета, замршених цртежа. Материја није сложена и задовољава се оквиром цртице. Извесна наивност и лежерна описност присутни су и кад је реално уочено збивање довољан корен утисака. Додуше Радичевићева приповетка је тематски поуздано и пажљиво трасирана. Његов посматрачки дар задржава се на већ проникнутим личностима, сталешки означеним и подвученим поетском кичицом. Међутим, треба се бојати да те приповедачке склоности не буду таложене варијантама и буквално затворене у цитаделу двтињства. Још једну предохрану треба препоручити младом хроничару: не допустити да се рад на приповеци поклопи са ггреживљавањем лирских грозница. Иако доживљавају безбратне године (многи су по седници сличних сведочанстава о дечијој души, али се овде најмање сме допустити сладуњави молерај), овакве збирчице убедљиво доказују да је наше вишеструко витешко и пат ничко детиљство достојно цанкаревског циклуса и да му тре ба посветити ону пажњу са којом се код нас могу похвалити словеначки реалисти ведрине и ђурђевка Воранц и Фраице Бевк.

Милосав МИРКОВИЋ

Брана Павловић: Цртеж

ОЧИ

Очи нам се често погледима споје и осетим како, к‘о плашл.ива зеба, прхне једна мис‘о у два мала неба. Уловим у њима много нових ствари: Осмехе без смеха и отсјаје реске, Много снова плавих, Лепршавих, лаких к’о свила бабјег лета. Ретко сенка туге или сета. Кад последња минс исписана страна плашим се да гледам у листове нове: У твоје плаве очи и светле пролећне снове уплови, к*о сива ратна лађа, суморан један облак. И стрешва недочитана у дну će њиховом рађа.

Саша ВЕСЕЛИНОВИЋ

Преглед гостовања на нашем концертном подијуму

До краја ове године предви-I>ена су многа значајна гостовања страних уметника. Већ овог месеца гостује наша земља киња Бранка Мусулин, пијанисткиња која сада живи у Немачкој. Она ће у Београду дати два концерта; један са Београдском филхармонијом и један солистички. Па концерту са Београдском филхармонијом 23 о. м. извешће „Симфониске варијације“ Цезара Фран ка и Концерт за клавир и оркестар f-moll од Фредерика Шопена. На истом копцерту извешће се увертира са оперу .Стрижено - кошено“ Крешииира Баоаиовића и т Тстгфта симфоиија Лудвика ван Бето-

вена. Концертом диригује Жи војин Здравковић. За 12 новембар предвиђено je гостоваље грчког диригенra Вавијаписа. У новембру ће гостовати и виолиниста Ростал из Лондона, а вероватно и диригент Роберт Денцлер из Цириха. До 10 децембра треба да гостује Грчка филхармонија и тиме да врати Београдској фжлхармонији летошњу посету Грчкој. У Београду he децембра месеца симфониским оркестром Београдске филхармоније дириговати, београдској публици већ познат, диригеит Хуан Хозе Кастро. Р.

БРОЈ 20 .

НАРОДНИ СТУДЕНТ