Student

Дискусија о Нацрту закона о универзитетима

ДРУШТВЕНА ОДГОВОРНОСТ НАСТАВНИКА

После готово две године од појаве првог пројекта закона о универзитетима, који није могао бити ггрихваћен, јер је у главном одржавао »status quo an.te«, не водећи рачуна о брзом општем кретању нашег друштва и друштвених односа напред, дошао је најзад нови нацрт тога закона. Ако се за први може рећи да је створен у бироима, без ширег конзултовања људи са терена, овај нови нацрт је добрим делом резултат драгоцених искустава, стечених у пракси, добрим делом резултат борбе новога са старим. Скахсан процес демократизације нашег привредног и друштвеног живота вије могао, а да не продре дубоко и на наш Универзитет- Док је стари, одбачени Пројект фиксирао аутономију универзитета отприлике у предратном њеном значењу, нови нарочито наглашава друштвену улогу па према томе и друштвену одговорност наставника. Тако је на пример целокупни рад досадашњих колегиских органа универзитета (Савета факултета, великих школа, увиверзитета итд.) био службена тајна тј. затворен од јавности. од друштвене контроле. Овакав тип „азтономије“ имао Је за последицу да се сматрало нормалним, ако се понегде понеке одлуке доносе механичким гласањем, при чему је тајност гласања обезбеђивала инкогнитост и тиме пружала могућност непринципијелности и неодговорности у раду. На жалост и послератна пракса напгих универзитета дала је богатство примера и по броју и по разноврсности, од којих су се неки и поред све тајности, пробили и до јавности, а који потврђују горње наводе. Нови нацрт закона о' универзитетима, напротив, темељи се на принципу не само одговорности према личној саввсти, него и друштвеној одговорности; он предвиђа учешће ширег круга људи у решавању проблема универзитета него до сада. Члан 3 каже: „Као установе чији су задаци и деловање од великог значаја и интереса за читаву друштвену заједницу, универзитети и факултети обавештавају јавност о своме раду“; члан 15: „У циљу претресања општих питања факултета факултети сазивају једанпут годишње конференције на крјима учествује поред чланова факултетског савета све помоћно наставно особље, сарадници факултетских установа, претставници савеза студената и претставници друштвених организација одговарајућих струка.“ Члан 17: „Колегијални органи увиверзитета и факултета доносе одлуке јавним гласањем". Само избори ректора, проректора, декана и продекана врше се тајним гласањем. Члан 26 и 27: „Избор наставника и помоћно-наставног особља универзитета врши се путем јавног конкурса који расписује факултетски савет са роком од најмање 30 дана- Реферат о пријављеним кандидатима објављује се најмање 30 дана пре седкице факултетског савета на којој ће се вршити избор. У томе времену удружеBbQ, установе и појединци могу доставити факултету стручне и друте за избор важне примедбе у погледу кандидата или самот реферата. Примљене примедбе декан саопштава реферевтима. који их разматрају и износе на факултетски савет. Декан и факултетски савет могу позвати лица која су дала примедбе да и усмено изложе своје шшљење пред факултст оким саветом". Већ ових неколико чланова карактеришу довољно јасно дух новог нацрта закона о универзитетима. Узмимо на пример доношење одлука савета факултета итд. јавним гласањем. Депгавало се раније на неким саветима да се у дискусији о неком питању (на пр. избору неког наставника) велика веђина чланова изјасни за једно, а резултат тајног гласања покаже друго. Поставља се гтитање: може ли се захтевати од икога пре него од „људи од науке“ да отворено кажу своје мишљење и још више негс то, да се боре за своје мишљење. Некада су у доба инквизиције научници пристајали да буду спаљени на ломачи ае одричући се свога мишљења, не одричући се истине. Данас се то заиста од њих не тражи. Но утолико је јасније да непринЦппијелност, каријеризам, опортунизам и сл. у данашњим условима не смеју да муте чистоту лика научника, наставника универзитета. Јавним гла ‘

сањем ништа се не умањује, у условима социјалистичке демократије слобода мишљења; али се зато на тај начин потенцира друштвена одговорност. Већи степен демократичности новог нацрта у односу на ствари види се и из проширења факулхетских савета са претст авницим а помоћно-на ставног особља. Још пре нешто више од годину дана пред лози у овом смислу називани су од неких компетентних људи апсурдним и упоређивани су на пр. са предлогом да ученици у привреди управљају фабриком. Данас су међутим у нашој земљи ударени чврсти темељи процесу продубљивања социјалистичке демократије и никаква бирократска сила неће моћи дуго да кочи тај развитак, што показује и овај пример. Причају неки наши наставници да ка Западу има и таквих школа где декана односно ректора бирају студенти; онда је сигурно умесно да се у социјалистичкој Југославији продискутује да ли би евнтуално било корисно да на пр. ј.,дан (или можда и више) претставник савеза студената учествује по овим или оним питањима (или можда по свим) у раду савета факултета. Још једну веома важну новост доноси нови вацрт: друштвена функција наставника и помоћно-наставног особља, која се врши путем избора, поверава се на одређено време. За редовне и ванредне професоре то време износи 5 година- (Редован професор изабран два пута постаје сталан). До сада међутим за ова два звања није било поновних конкурса, што је опемогућавало да се вршење тих функ ција повери људима који их најбоље могу испунити. Поред ових битних промена у новом нацрту треба истаћи да се он користио и позитивним традицијама прошлости. Нови нацрт обезбеђује пуну слободу у раду и одлукама универзитетских органа. Тако на пример оки могу да усвоје или да не усвоје прздлоге и примедбе. Постојећа самосталност. универзитета се продубљује, али је тиме и друштвена одговорност већа. Мешање државних органа у I>ад укиверзитета постаје све мање потребним. Нацрт предвиђа да у случају неслагања између факултетског савета и органа надлежног за питања просвете и науке о престанку функције појединих наставника коначну одлуку донесе Президијутч републичке народне скупшгине. Не упуштајући се на овом месту у детаљну анализу нацрта закона о универзитетима и апстрахујући извесне, по нашем мишљењу, мање важне недостатке, може се слободно рећи да овај нацрт претставља крупан корак у процесу одумирања државе у области просвете и науке и да he он, када ое усвоји и ступи на снагу, претстављати моћно оружје у борби против заосталих метода рада. Сам закон остаће наравно само слово на папиру, ако се не будемо борили за остварењг његовог духа; одговорност пре ма друштву, али и одговорност друштва (тј. и студената) за поавилан т>ад унивеозитета.

• Гојко Муждека

Одржана је годишња скупштина на Технолошком факултету

Изборна конференција, одржана 21 пр. м. послужила је студентима Технолошког факултета да се осврну на своје једногодишње резултате у савлађивању наставе и раду у студентској организацији. Један од основних недостатака свакако је био слаб идеолошко-политички рад. У почетку се он одвијао по секцијама, односно друштвима: планинарском, ауто и фото-аматерском и другим. Међутим, студенти су углавном обраћали пажњу на стручни део рада у овим друштвима, а запостављали политички, који је за њих неупоредиво важнији с обзиром па то да им већ саме студије пружају техничко образовање. Због тога се касније пришло одржавању предавања у оквиру факултета и дискусијама по годинама, што је уродило далеко бољим плодом. Обрађепа су многа питања из области наше привреде, унутрашње и спољне политике.

РЕПОРТАЖА „НАРОДНОГ СТУДЕНТА“

ЈЕДНА ЗАГОНЕТКА „УТЕШНОГ ФАКУЛТЕТА" Пробна година

Сада нам изгледа да се професор Алберт Вајс преварио када је лане изразио своје уверење да ће на првој години права „бити ускоро све како ваља“.*) Јер, ситуација на почетној години правних наука не само да није постала „како ваља“, него је далеко гора него лане. И да смо и овај пут упитали професора за мишљење, свакако би рекао да је овде посреди замршен проблем. С тим се, уосталом, многи слажу на Правном факултету, мада има и безразложних оптимиста, који неће да виде у чему је ствар Од пре извесног времена звај београдски факултет има особито обележје: на њему траже „утеху“ сви они коЈи нису примљени на остале факултете као и они који нису, услед пријемних испита, имали довољно хра брости да окушају срећу у каквој другој универзитетској кући. Ово је једини фа култет чије су капије широм отворене у сваком прав цу где не постоје званични пријемни испити. Није било мало чуђеше када се ла«е, делом и услед ове новине, на прву годину права уписало 1900 студената. Тај број проглашен је за највећи у историји факултета и чинило се да он никада неће бити премашен. Међутим. ова јесен то је мишљење оповргла када се у први семестар утгисало 2.600 студената (1950 године у овај семестар било се уписало свега 800); три узастопне јесени показују, очигледно, тенденцију сталног пораста. Колико he ових новајлија успети да пређе у трећи семестар, то још нико не зна; пала је, додуше, изјава са најодговорнијег места на факултету да би код прелаза сразмера од 1:6, у „корист“ оних који ће „отпасти“, била cpeha. Остали ће, дакле, понављати, прекинути студирање или прећи у ванредне студенте. Добар део ће, опет, још током ове године напустити бучно пристаниште у које је, обично. дошао да узме дечји додатак и да се заклони од неумољивог ветра војне обавезе.

Тако ситуација постаје унеколико јаснија када се зна да отприлике пет шестина студената седе овде дуже време сасвим бадава. По једном јако глобалном прорачуну, ако их сада 1500, који неће прећи, (ако их само нема и више) прима дечје додатке то за годину дана износи нешто близу педесет милиона динара (али ће зато Правни факултет, тврде, имати једну шестину студената који воле права" и који уче“...). Док на другим факултетима пријемни испити трају пет, шест или десет дана, на правима трају равно једну годину, пријемну, пробну, удобну годину... Па зна ли онда неко скупље аудиције него ли је ова?! Та цена забрињује. Међутим, ту је тек уз-рок са једним делом последица. Штета је неизмерно већа него што је изражава поменута цифра, Услед великог броја студената поновили су се и ове јесени •) Овај наш професор имао је, нажалост, честих прилика као и други предавачи у Амфитеатру V Правног факултета да услед недисциплине студената почетника, прекида своја предавања и вежбе.

испади ria предавашима и вежбама на овој години. Амфитеатар V, зборно место прве године, сала са осам стотина седицгга где професори предају преко микрофона, нарочито сада јесте поприште достојно сваке пажње. Где су професори шкрти на шалама А мфитеатар V је двострука школа: за оне који желе озбиљно да уче и за оне који их у томе ометају. Почиње предавање из породичног права: „Један од пр

вих услова при склалању брачних уговора јесте, да су су ггружници супротних поло ■ ва...“ У сали најпре стидљив кикот, а онда као атлетске кугле грмну смех у првим редовима и као ситни кликери просу се у задњим. Предавач виче увређено: „Па да, забога, јер, може бити...“ Али „петица“ бруји, хучи, кркља, три, четири пет минута. Ту професори морају бити шкрти на шалама. Јер и за најмањи виц несташни аудиториј свети се бурним овацијама. Па и поред тога сада је, кажу, мало боље него раније. Наиме, покер се игра далеко ређе за време часова, готово ниједна од девојака не плете џемпер за време предавања... Али се обилато читају новине и модни часописи и бацају „ластавице“... А шта су управо „ластавице“? То су „авиони“ од хартије на којима су исписана писмена разног садржаја. Оваквог: „Драга, ти си вапај срца мог...“ Или овог: „Бранкице, Бранкице, а обећала си да ћеш седехи поред мене...!“

„Ластавице" су „птице“ од хартије. Али је зло било са живим птицама. А њих је било прошле године. Било је врабаца, правих голубова и чак једна сврака. У неколико махова они су, док је професор предавао (?) летели од прозора до прозора ауле ударајући немоћно крилима у стакла. Стручно се то звало: „се-

зона птица" и „мораторијум вауке“. Тада је, прича се, једном на предвојничкој обуци наставник рекао да he сви, пошто заврue школ ван.е гостати резервн(' официри. Али је аулу зачас захватио несравњив урнебес* „Како резервни официри, хоћемо у авијацију...!" и са галерије полетеше папирни авиони. Сада је, тврде, - мало боље него раније... Можда је засад нешто боље. Јер, ето нису још пристигли сви из оне множине љубитеља несташлука. А шима ће бити довољан и најмањи повод, Предавачи, избегавајте шале! Гимназија у аулн На галерији „петице“ постоји још и место „при мадоне". То је, разумљиво, централни део првога реда. Њега од почетка ове школске године обично заузима згодна студенткиња блиставо плавих очију. Сада она по богзна који пут показујући комад бурека у провидној хартији, дражи њиме своју пријатељицу у партеру. Кроз који минут звониће за одмор и биће онда у ходнику „жвакања“. • • • Из задњих редова допире ужурбан шапат: „Јој, Милена, онај тамо изгледа да је страшно згодан, само не могу да му видим лице...“

Предавач говори; па је полигамију онда заменила моногамија..." * Штета што нема гтрофесора да опомене, да треоне руком о катедру, да упише у кшиху немирне, да се пожали разредном старешини... У влажној, бесунчаној клими „петице“, многи међу онима који су јуче положили испит зрелости, споро сазревају. А ко пробије барикаду између прве и друге године, постаће ваљан студент који више неће морати да се враћа у гимназију, у „петицу". То сваком од срца желимо! Традиција несташлука и встропирства н и на једном од својих фа-| култета Београд није имао традиције неозбиљности и ветропирства. Она је, изгледа, поникла тек прошле годиие на правима и то, по опште прихваћеном мишљењу, шени иницијатори нису студенти из унутрашњости, већ из самог Београда, са његових периферија. Студенти из унутрашњости, rroчев од оних из Земуна, много се разликују, ма да су многи од њих дошли овамо а да ни сами не знају како. Ту су се сви измешали тако жестоко да их ни неумољиви тријер Правног факултета неће моћи добро рашчинити (то значи: праведно одвојити). Ту, где има студената колико и становника у каквом градићу (Котор, рецимо, има око гри хиљаде становника) биће веома тешко довести ствари у ред. Савез студената овде још заправо и не постоји, јер се не зна који би све студенти били његови чланови. Мала анкета показује општу збуњеност великог дела ових људи, од којих је известан део ипак дошао овамо с намером да нешто научи. Један студент из Лесковца je рекао: Нисам мислио да дођем на права. Покушао сам најпре на медицини, па на кши жевности, а овде нисам имао шта да покушавам (Силом баба у рај. . . !), а студенткиња из Сремске Митровице: После краха на књижевности, уписала сам права. Право да вам кажем, на предавања долазим, јер ми је досадно код куће самој..., а овде има интересантног света... Тек једна студенткиња вз Београда изјавила је да се ва права уписала са одавнашњом жељом. Она увек седи у првој клупи, одмах испред предавача, али. то преимућство плаћа тешким данком: сваког дана мора да дође у пола седам ујутру да би ухватила место, ,јер се одавде ипак може понешто чути," Са страхом нови студенти, који имају озбиљних намера помишљају на идућу годину. Хоће ли их и даље пратити на првој години баласт „резервних студената**? Та Правни факултет и овако већ има доста рђав подмладак, а начин који се усталио, ево већ другу годину, био би само од моралне и материјалне штете. Слободан ДОШЕН

За време часа над новинама. „Звезда" је тукла „СараЈево" редак догађај, а професори предају сваки дан.,.

Лмфитеатар V Је препун. Пет минута после појаве професора, аудиториЈ се стишао. Али Је била довољна поЈава фоторепортера па да изазове ванредну живост. То се види и на самоЈ слици.

Шта чујеи, да Деканат преговара са Увравом да дрву тедиау преседи на стадиои 14DUHA..J

БРОЈ 21

НАРОДНИ СТУДЕНТ

3