Student

KULTURA i UMETNOST

ИЗАШАО ЈЕ ПРВИ БРОЈ ЧАСОПИСА „САВРЕМЕНИК"

Београд Је одавно всељан више књижевних публикација и часописа. Та жеља Је делимично испуњена појавом новог књижевног часописа „Савременик" чији су уредници Велибор Глигорић и Душан Костић. у првом броју наилазимо на више позаатих имена код нас и на доста просечне нове реализације њихове. Познати воЈвођански рапсод Вељко Петровић доноси приповетку веома топлу по садржаЈу и у његовом познатом реалистичком виду. Занимљива је, ипак, приповетка Вјекослава Калеба. Од песничких прилога са уживањем се могу читати само песме Стеве Раичковића и делимично метафором претрпана песма Првољуба Пејатовића. Десанка Максимовић доноси стихове који се мирне душе могу сматрати написаним још у почетку њеног песниковања. само за тренутак делују песме Григора Витеза. У фељтону Маријан Јурковић отва ра полемички напад на критике Зо рана Мишића. Иако уверљив у аргументу, Маријан Јурковић одвише оспорава заслужну критичку реч Зорана Мишића. У једном дугом напису Вожидар Ковачевић напада, „Југословенску књижевност" Амтуна Барца, (књигу коју Је далеко лакше напасти, него написати.) Велибор Глигорић у доста сивом приказу говори о појави младих романописаца Ивана Иванија и Младена Ољаче. Блистави прилог овог часописа Јесте ecej од старог енглеског есеЈиста Хенри Филдинга. Часопис није најбоље технички уређен, а цена му Је 100 дин. М.

ДРАМА ИЗ СТУДЕНТСКОГ ЖИВОТА ПРЕМИЈЕРА У МАРТУ „ЧЕТВОРИЦА У СОБИ“ Ј. ЋИРИЛОВА И М.БЕЛОВИЋА

У зимским капутима и под шаловима бранеђи се од хладнође велике сале за пробе, екипа Академског позоришта почиње Једну од првих проба нове домађе драме „Четворица у соби". Нове домађе и прве студентске.? Драма „Четворица у соби" младих драмских писаца Мирослава Беловића и Јована Ћирилова догађа се у ЈедноЈ обичноЈ студентској соби. Има и мансарда, за сликање. Слушајући прве одломке изненадио нас Је озбиљан диЈалог коЈи је про дирао у питања искрености, смрти и смисао одноЕа међу људима. Било Је очигледно да аутори нису хтели да донесу кроки студентске собе у којој се нижу површне неозбиљности. У своју собу ставили су озбиљкији проблем. Питали смо их о томе: Да, нисмо хтели da дамо жачр слику студеитског живота. Избегавали смо те свакодневне детаље, жаргон. Почели смо од тезе да onште, велике теме односа меl)у људима постоје и у мирној свакидашњици, иисмо хтели рат, спољну драматику, сматрамо да се проблеми могу наћи на факултету, или у соби, свугде где живе људи. Квантитативну драму свели смо намерно на минимум. Колико смо успели показаће реализација. А шта Је код вас водећи проблем? Пошли смо од односа према смрти. Младић је дошао у собу у којој осећа да заузима место другог, који шише материјално не noстоји, али је нападно присутан у ставовима тројице другова. Они ни-

кохо ие могу да се помире еа нестанком аољеног друга. Зато новодошли студеит Марко наилази на невидљив зид. Аутори су искористили сукоб између Марка и остале тројице да би се у томе сукобу разоткриле личности. У противљењу Марку, најжешће се истиче Владан. Владан у себи скривено ноеи. ни себи га не признаје, пакао, своје сумње, своје мале неверице (оно Сартрово, пако то су други npeокренули смо: пако то сам Ја.) И Марко носи некакав пакао, нема самопоуздања, ништа не ради, али Је то код њега отворено. Може се борити с њим. Код Владана, то Је затворено, он хипокритски тактизира, увек је прорачунат и прикрива се хуманизмом. Марков долазак извлачи га из равнотеже, он постаје нервозан, cee оштрији док се сам ис раскринка, крајем трећег чина. ПоказуЈе се ко је npaeu туђинац. Драма је и на сировој читалачкоЈ проби занимљива била. Има диЈалога који су били права варница у хладној одаји за пробе. Али, заслуге за све те вал»ане наговештаје морамо поделити између полетног редитеља М. Беловиђа и вољног ан самбла над којим се. темпераментом и проживљеном улогом Марка, већ у почецима њеним, истиче Урош Гловацки. Када ћемо гледати премијеру? Београдску премијеру гледаћете 15 марта у Београдском драмском позоришту. Зашто београдску? Значи ли то да се драма спрема још гдегод? Д а, у Љубљани су је примили еа занимањем. Месно гледалишче откупило је драму и очекује режиЈу М. Беловића он иде августа, а сетембра очекујемо премиЈеру. Са глумцима нисмо стигли да раз говарамо. Уосталом, њих ћемо чуги 15 марта.

Милосав Мирковић

Душан Макавсјев

Књижевна недеља

ПРЕОКРЕТ У СИСТЕМУ КЊИЖЕВНИХ ВЕЧЕРИ

У читавом систему књижевиих вечери на Филопофском факултету oee јесени одиграо се преокрет. Књижевног четвртка је нестало. „ Видици“ више не приређују најпосећеније вечери. Књижевни клуб групе књижевности „Јован Поповић а води данас главну реч јер има иајвише публике, иницијативе и људи који пигиу. ¥ Студенти прве године књижевности дали су дзе вечери од којих је вече студената светске књижевности донело више свежине и четрдесетпетицу. А од младих учесника натгласније је прогозсрио песник Петгр Пајић који је први показао да не лута и не жини у сомнамбулном тражењу животних поетског садржаја или стилских сћсрми. Његове песме нису исфорсирано градске не беже од живодгјних симоола које купи свуда а највише у ширини њива и река. Бруцошка се поезија не може огласити напречац једносмерном али ипак има иззесних заједпичких црта код ње. А то је отсустпо лирских симбола. Ова је посзија без одредница одпоеа према људизда и стварима. Сгвари су још увек најпре стваои а не згмсна људског симболика. Песниково биће се претставља као апсолутно усамљено; понекад ће се учинити да је то поезија човека који осећа само своју тегобу и ништа изван себз. ¥ Вече пссвећено двадесет деветој годишњици смрти Јесењина било је на славистичкој групи посећено од једне нове и Доста нсхомогене публике која није била састављена само од студената Филозофског факултета или књижевности. Реферат Е. Петровића био јо слово дубоке љуоави и пошто*

вања али референт као да се у треиутку удаљио од песника и рекао на веома заобилазан начин да је смрт Јесењинова била неизбежна, условљена субјективним у песнику. Да наведемо две оснозне тезе: За Јесењинову смрт није криво друштво. А одмах затим: револуционарни преображај друштва довео је до стања у коме су Јесењинове песме сувишне, никоме не требају нзико их не цени и не тражи. Најпритатчиту и мелодичну интерпретаттију Јесењинових пе сама дала је Гордана Ковачевић. ★ Дискусију о „Квартету“ Мијовића, Пејатовића, Јовансеића и Тимотијевића започео је уводном речју П. Палавестра . Испољена тенденција ка класификацши песника no генерацијама и то срећиим и песрећним изазвала је реакцију Ђуровића. Срећна генерација, no Палазестри јесте ова најмлађа а њу започињу четворица у .„Квартету“. Њима је старија генерација отворила врата, ако не отворила а оно бар отшкринула. Ђуровић је изнео своје мигаљење да се границе тако оштро не могу повлачити. М. Мирковић је најпрецизније указао na позитивне вредности „Квартета“. Вече није дало одговор на nuтање које су дискутанти врло радо постављали: ко је најбољи од четворице? И добро је што nuje јер то је знак да се поезија четворице примс без резерви које свака жеља за оцењивањем неизбежно намеће. Р. П.

КОРЕНИ

(Наставак са стране 4) ног тоцила, које се као реликвија из устанака чувала и временом прелазила у обману о предњаштву породице ЈКатићевих. У блиставу огрлицу описа улазу и оиа покретна антитеза о житу слабих стабала и сумњивог рода. Покренут између истине факта и истине духа, млади романсијер се не препушта матици збивања и не увија се у шарен губер бледих илустрација. По захватности целине, по позорју времена које слика, по машто* витим теренима и високом реалистјгчком-витлу, овај роман је један од врхова српске прозс успште. О твему ће се још много говорити.

Милосав Мирковић

Песма о глави

Додирујем куће озго м одоздо м cee што сусретнем додирујем По два смо увек само. Гледамо се. а тесно ми је. 36 ог свачег израстам да га савладам. да га надживим. да будем бољи с>а бих могао да живим. Додирујем. Гвозден сам. Одлазим. После сваке остављене ствари осећам језу ч боли ме глава. Мене често јако боли глава.

Томислав ЦВЕТКОВИЋ

PRO et CONTRA

sa studentskih galerija

„ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА" У БЕОГРАДСКОМ ДРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ Водвиљ на силу

Д.Љубојевић:

Док сам, одавно, читао „Поп Ћиру и поп Спиру“ остодобно с „Кадоком" и г ,Плавом птицом“, ова ошпирна књига у којој се мало шта дешава, била је, од прве стране, од олиса банатских тротоара, много занимл>ива и за дечака. Да је неко хтео да ме поучи како само сиже, заплет не чини књижевно цело привлачнкм. требало је да ме одведе на ову драматизацију. Ту је остао само најдинамичнији део кшиге, а ипак је било досадно. Миња Дедић, у племенитој чамери да ма на који начин обогати сушичав домаћи репертоар, хтео је од Сремчевог дела да начини водвиљ. Велико је питање да ли од озе слике средине у којој царују стторост, ждрање и панонско блато и чрашина, може да се качики жива. лежерна позоришна игра "ез штете по изворник ДедиЧев покушај је гг>гумечат против. баш зато што нико радећи с истом сврхом друкчике би могао и да поступи. Свако би. као најживљу и ..нај* омгтшшју" морао да изабере епизоду са зубом и да у њу уклопи остале догаћаје у вези с отимањем око младог учител>а. Па и тада се, као ни Дедић, не би мсгао отети мирнијој. старијинској комедији нарави. И десило би се оно што се овога пута десило: бкле су то верооатно најбоље сцеие претставе (долазак учитеља код nort Спиое. удзарања Шаце, берберина и исечпи из живота у поповским кућавда.). Остало је само бледа сенка сочних страница популаоног романа. Село сценографа Владимира Жедринског (мећу брдивда!?) настањено је чудним, чпстрактним • лшшостима које само некад потсете на лица из сританала. Налазимо се пред стг.рим, добрим познаницима који су се изменили и то нам се чини као нељубазност. Понехад је тешко разликовати мане прераде од мана извоИма се утисак да фрау 'Габ г, и’°лг. г.т

свих личности у Оремчевој књизи, није тако неуверл*ива, недовршена и некомична као Добрила Костић у тој улози. Исто тако, изгледа да Предраг Динуловић, режирајући комад који треба да гледаоце насмеје и ггривуче свим расположивим позоришним средствима, није претерано напрезао своју машту: визуелни украси нису многобројни и нису нарочито инвентивно изабраии. Међутим, за већину се мора рећи да су се својски трудили. На великој муци били су Раде Марковић и Бата Паскаљегаић. два млада човека који су играли Спиру и Ћиру. Марковић је деловао природатјз, иако је личио на сво;е раније комичне роле. Паскаљевића је издазао глас и покекад је изгледао као поп Ћира са ђачке прегсгаве. Олга Ивановић и Бвка Микулић донеле су пспадије не баш свежим уметничким поступком, пр ва ипак, боље од друге. Петар Петровић се донекле разликује од Петра Петровића у роману да у водвиљу не би остао нико ко није смешан, Духпко Јакшић је играо тачно кзко је требало, али јс, на премијери, с лошом маском изгледао као димничар. Најбоље су биле ћерке. Даница Мокрањац (Меланија) коЈа У овој сезони даје само солидна остварења. Дијалог Јуце и Шаце у башти био је најлешиа сцена претставе. Јуцино реаговање на удварања берберског калфе (Предраг Лаковић), мало јс ремек дело Ренате Улмански. Претставу је дошло главе нечије инсистирање на пречанском говору. Тај неко пропустио је да објасни да ово причање изгледа отегнуто зато што Лале изговарају дифтонге уместо чистих самогласника Глумци су, их међутим, временски раз влачили тукући њима публику по глави. Од првог, лепљивог узвика „што је љиеп!“ ово ачење било је најнетгри)атнији jfoјам претставе. В, Д.

МОТИВ ИЗ ВЕНЕЦИЈЕ