Student

Репортажа студента

Поштено говорећи до самог поласка био сам врло скептичан. Ја сам се, наиме, први пут сггремао да идем у иностранство. Ја нисам фудбалер. Чак, доста сам слаб и навијач. Ако на игралиште треба носити ћебе не идем на утакмицу. Делимично да избегнем сукоб са управом дома; у кућном реду стоји „забрањено износити ћебад...“ Још немам право на кредит, тј. у приватном власништву немам ћебе. Сем тога, нисам се специјализовао за одржање веза са страним студентским организацијама. Ове личне податке извосим да би се лакше схватило моје расположење када сам, коначно, био спреман за пут. ... Срео сам ое са једним познаником. Овде је потребно једно објашњење: намерно не наводим место и време сусрета. Са, рецимо, десет људи не може се срести, појединачно, на истом месту и у исто време. ... Познаника, намерно сам доводио у ситуацију да мора да ме пита; Је ли, куда журиш сигурно на испит? Ма какав испит... морам да путујем.

А тако, штета за испитни рок. Уосталом, и није трагедија. А куда путујеш? За Италију ... Као ... Идем на Нови Београд. \ — Охо! Аха (као апатично). А штаг ћеш у Италији .. • Ко те шаље, тј. о чијем трошку? Ниједном од познаника није пало напамет да бих, можда, ја сам сносио трошкове. А знам да они, иначе, воле вицеве. Једна делегација београдских студената иде у Падрву на традиционалну студентску прославу. ... Све сам ово испричао, поред осталог и зато. што се однекуда морало почети. А, некако, изгледало ми је најприродније да почнем од припрема. Феста дељи матриколи Преведено: бруцошка прослава или славље у част бруцоша. Ова прослава у Падови траје два дана. Заправо, централна прослава је 8 фебруара. Падовски универзитет, један је од најстаријих у Италији. Основан је негде у првој половини XIII века. Уни верзитет чува много лепих и много за наше појмове, чудних или боље не обичних традиција. И не само Универзитет и студенти. Читав град заје дно са студентима прихвата и чува традицију Универзитета, као нациналне манифестацијје. Једна од тих традиција је и поменута бруцошка прослава. Датум прославе ни.lе случајно изабран. 8 фебруара 1848 године у дсба борби за национално уједињење Ита лије, студенти Падовског универзитета повели су оружану побуну против Аустро-угарске, под чијом су се влаш ћу тада налазили. Студенти су имали пуну подршку народа. Много студена та погинуло јо у побуни. Од тада 8 фебруар је студентски празник. Заправо, то је празник читавог града. Да би се разумела оза прослава. мислим, нужна је и ова напомена: Не треба вршити никаква поређења са прославама такве врсте код нас. Ми смо например очекивали некакве програме, наступе студентских културних ,спортских и других група, разне припедбе итд. Ничег од свега то га није било. Па, ипак, прослава је потпуно успела. Више од тога. Веома је било лепо. На један 'други начин. ... Са станипе пошли смо да потра жилш КРУЕ (Организаиија студената Падове за везу са страним студентским организацијама). На писму којим су нас позвали била је адреса улица, Галилео Галилеј. Зашто се тако зове не знам ни сада. Извесно .ie. да би Галилео, да је некада могао ла се склони у ту улигру, приличко луго могао да вмче за нос инквизи тт иlу док га пронаће. Озако.. . ни шта. Потрошили смо читаву кутију шибитта ~Дсл' зтт “ док смо ппонаШли потоебан 6nci. Истини за љубав: кутија Hiiie препуиа ни када сам je купио. Из сзнтЈГментално-патриотских обзира одложили смо коментар до повратка преко границе. Онда смо установили да нам је остављепа пуна слсбода кретања у канцелариш није било никога. У једној од суседних улица, пошто нас је сасвим збунио љубазностима,, неки гостиогогчар, кога смо ми, уоста лом, сасвим самовољно назвали Ђовани, спровео нас је (израз је намеран) у... сиl-ђ;икално преноћиште. Да боме, говорим о намештају. атмосФери дубоко свестан разлике у циљевима приватно капиталистичког сектора и установа какве су синдикална преноћишта, '

У Падови 8 фебруара

Изнад кревета о неком расклиматаном ексеру висила је гипсана фигура богородице. Мали Христос само је повећавао тежину. Помислили смо (висила је тачно између наших глава) да је заједно са ексером склонимо. Ме ђутим, у међувремену од границе развили смо дипломатски такт и схватили да би наш гест могао бити схваћен као верска нетрпељивост. Зато смо постојеће стање оставили неизмењено. Ђовани нам је скувао грну Поздравили смо се као пријатељи, јер су нам неки другови, који су по послу организације морали често да путују у иностранство, рекли како је лични контакт најзгоднији за развијање пријатељства са страним организацијама. Уосталом, Ђовани био врло симпатичан човек и врло је храбро поднео сазнање (прегледао је новине), да није добио премију на лутрији. Само је рекао: „Порка мизериа* У међувремену, док смо пронашли домаћине, прошетали смо кроз град. Падова је, заиста, лепо место. Говорим, дабоме, са становишта пролазника. Грађена дуго, без плана са пуно старих зграда. У једној јединој улици толикб много разлике у грађевинском стилу, идејама и укусу, тешко је наћи негде друго. Комбинације улица прирећивале су нам права изненађења. Дешавало нам се да за петнаест минута три пута стигнемо у исту улицу. Коначно, ипак, пронашли смо наше домаћине. Прослав.а је почела. За ова,l дан студенти су нарочито одевени. Посебно живописни су једнороги шешири. Сваки факултет има сво ју боју: филозофи-белу, техничарицрну, медицинари-љубичасту итд. Бруцоши не смеју качити никакве значке. Студент друге године има право на значке, али мора их закачити тако да ништа не виси преко ивице шешира. За трећу, четврту годину и апсолвенте нема ограничеша. И молим, да се то схвати буквално. Једино ограничење је физичка кондиција _рласника, снага врата и издржљивост материје од које је начињен шешир. Иначе, нема никаквих правила која би„ ма и приближно, одређивала шта he се ставити на шешир. Потпуна слобода маште до управо немогућих граница. Ако само може да носи студент има право да закачи о шешир све егземпларе флоре и фауне, а од техничких достигнућа од камених секира до локомотиве и млазног авиона. Један мој пријатељ (иначе техничар) имао је на капи: антену,, шестар, вола, три звона, два рога, неколико медаља, железничке трачнице и уз то неколико десетина ситних амајлија. Тако, или приближно тако, са разним допунама већ према склоностима и укусу, били су опремљени шешири студената. Сем тога, већина студената имала је пиштаљке различитог капацитета, ловачке рогове, звона кастањете и уопште предмете за производњу звука. ... Замислите сада један, не тако велики трг и главну улицу са хиљадама студената. Познајем своје могућности и скрушено признајем да нисам у стању да дочарам ни приближно верну слику створену на овај начин, Знам само да већ после десет минута, нисам више чуо шшгга: да смоч:е као слеоцм

држали за наше пријатеље да се пробијемо кроз гужву. Први утисак, који је до краја остао неизмењен, јесте: прослава је текла врло спонтано. Између спонтаног и неорганизованог има сличности. Али и разлике. Ова прослава постала је до те мере студентска, да за оне који учествују у шој, није потребан никакав импулс. Не кажем да је немогуће правити ггримедбе на организацију приредбе. Напротив. Али они за тим нису осећали потребу. Са много жара и весеља учествују сви или скоро сви студенти у прослави. Beh сам рекао да није било никаквог утврђеног програма. На властиту иницијативу скупљале су се групе: неке су уводиле бруцоше у универзитетски живот, други су галамили, трећи су једноставно звиждали у пиштаљке и трубе. Нарочито занимљива установа за тај дан је студентска полиција полиција гољардика, Тога дава, наиме, државна полиција препушта студентима бригу о јавном реду и саобраћају. Студентска полиција има свог команданта, џипове, мотоцикле итд. Припадник полиције, сам бира место одакле ће управљати, рецимо, саобраћајем. Да му не би било досадно, према властитом нахођењу, мења место. Ево како то изгледа: Студент „полицајац* стоји на раскршћу. Из једне улице према њему тече река аутомобила, тролејбуса и свих могућих превозних средстава. Студентполицајац примети да из супротне улице јашући на билицклу, долази његов друг. Без предомишљања, покретом руке, заустави све аутомобиле, тролејбусе итд. да ослободи раскрсницу за свог друга на бициклу! Шофери и путници стрпљиво чекају да овај прође без иједног протеста. Чак са очигледним симпатијама. И иначе, учешће грађана у прослави великр је. Они, разуме се, не урлају, не носе звона итд. ... Коначно, ипак биће програма. Па иако смо били уморни, нестрпљиво смо очекивали да видимо званични програм, У три, дошли су наши пријатељи. Петнаест минута касније јурили смо џипом кроз град. Нисам се могао отети утиску да је негде избио пожар и да јуримо колима пожарне команде. За тренутак, са страхом сам помислио на плаво одело које сам, уз свечано обећање да ћу га чувати као реликвију, добио на послугу од свога друга. Ипак, пожара није било. Једноставно, јурили смо градом уз бесомучну галаму и писку труба. У шест сати још увек нико није говорио о програму. У ’ седам били смо на вечери. Преко свечано украшених столова поливали смо си пиштољима за воду. При повратку у хотел, мој друг и ја, сигурно изгледали смо веома смешно. Сем тога, на шеширима нисмо имали никакве значке. Није, дакле, чудо што је једна група веселих апсолвената помислила да смо бруцоши. Када су сазнали да смо странци, а уз то апсолвенти, одвукли су нас у прву кафану. . Другога дана, примио нас је проректор. Међу много ствари које нам нису били до краја јасне, свакако, спада и нешто са тог пријема. Ректор је завршио поздравни говор. У тренутку када нас ie позвао (пријем је био за стране студенте), у другу собу на вермут, у тој сали већ је била гомила италијанских студената у врло веселом располозкењу са нашим чашама. Врло sрао

тоново смо добили чаше и тако... жеља ректора би испуњена. Наши домаћини били су необично љубазни. весели и, заиста, било је пријатно са њима. Иако, као и већина студентских организација, имају пуно главобоље око финансиских средстава, нису, ни у једном тренутку дозволили да се то осети. Нарочито смо им захвални што су нас водили у Венецију. ~. Великим каналом пришли смо тргу Сан Марко. Реклама је трговачки изум. Када бих после туристичке рекламе (у новинама или на филму) имао прилике да упоредим реални обдект са оним на реклами. то је било увек на штету стварности, Овога пута било je обрнуто. Пјаца Сан Марко чини чудан утисак. То је старина која ie лепа не зато што је стара. Она је и досада очувала снагу лепоте. Необичност линија на импозантним грађевинама живи. Ни трунка меланхолије нема у томе утиску ... Мајка је посула малишана житом по глави и раменима. Гомила голубова затрпала je шврћу. Он очајнички маше рукама да се отресе. Голубови машу крилима да остану и све то скупа чини гомилу пуну живота и покрета. То је уствари све један покрет и лепршање... Пажљиво, да не угазимо на неког голуба, крећемо се пијацом. Све то важи за пијацу Сан Марко. Иначе, никако не бих живео у Венецији. Уски и зелени канали пуни жабокречине додирују стара трула врата поред којих безвољно лежи чун до пола испуњен смрдљивом водом. Из сваке улице у Венецији не може се вмдети небо. На неким местима грађани морају бити врло учтиви да се мимоиђу... Дуждева палата. Није лоше живео први грађанин венецијанске републике. То је одмах јасно, а понешто знамо и из историје. Не чуди ме перфидност, превртљивост, мрачно тиранство којим су ширили власт и преко наших обала. Ипак, није ми јасно, како је могуће да не сачувају ни трунке укуса и такта у једној ствари: у подземљу палате смештени су затвори ... „Приђоне“ ... Тај израз познат је и мом пријатељу који, иначе, не зна талијански. Затвор по природи ствари чини мучан утисак. бвај овде ужасан је. И данас. То осећање појачава поређење са блиставим и пространим салама и галеријама из којих смо малочас дошли. Поређење се неодољиво намеће. Мрачни подруми пет до десет метара испод земље, два са три метра и камена постеља, Све је то трајало свега три да на. Већ сам рекао: то је страшно мало да човек даје оцене, изводи закључке. Ипак, извели смо један: у схватањима, менталитету, навикама и начину живота, много има разлике измеђзг талијанских студената и нас. И ствари које су нам несхватљиве. Али има и много заједничких жеља и потреба. И пуно могућности за пријатељске везе са италијанским студентима. И те могућности не треба испустити. ... Осми фебруар 1848 године значајан је датум за студенте Италије. Тешко су могли наћи други. који би био прикладнији за прославу талијанских студената. Нема ниједне године, мислим, у студентском покрету Југославије која нема један датум којег би требало славити... и од њега ствооити тллдицију светлу и веселу.

В. ИВАНОВИЋ