Student

ОН ЖИВИ У ЊИХОВИМ СРЦИМА

Тито је живот и радост

НАПИСАЛИ:

Љ. РАДОЈКОВИЋ

М. МИРКОВИЋ

Љ. ПЕТКОВИЋ

У оеминари-ма су сада ројеви будних лица, повијених рамена и усана што читају унутра. Пролеће је енергија за смех, али не увек за кн,игу, за бочиде, за огледе. Редови на степеништу: чекају потписе. Редови који су мале бригаде смеха увече. Једна студенткин»а гаравог лица излази са семинара носећи плетену торбиду. Са њом нисам тако често разговарао, али питаћу је за тренутак, само за тренутак. Како је доживела Тита? Где? Када? Она не одговара одмах. Она је румена у лиду, али има тамне повије као борове игле на Копаонику. И гле, о«а је баш из их крајева. Каже; 1944 прохпли су партизани кроз њену паланку. Ноћу. Била сам мала. још ни ципелице нисам носила. Сутрадан мој ујак питао је суседе; да није прошао Тито? Први пут чула сам то име. Ново име. Волела сам ујака. Он је причао бајке као да чита. Што год је топло говорио за мене је било нови свет. Он је топло рекао и то име. После сам у школи слушала како је Тито велики војник. Како воли и Србе и Словенде, Хрвате, све. Онда ми је било жао што оне ноћи када је преко Копаоника револудија хитала у српски завичај, није прошао Тито, да га видим па да свима, свима причам како сам га видела. То осећање баш је себично. Деца одувек воле да виде јунаке и најстварније их и осећају. Једном смо писали задатак о Титу. Никако нисам могла да почнем. Хтела сам да напишем песму. Није ишло. Хтела сам да кажем како је прошао кроз свако наше село, сваку нашу клисуру, сваку нашу бачију. Он је свуда прошао, а ја га нисам видела. Кад је Маршал отишао у Индију, радовала сам се, онако у себи. Ето, видеће га и црнпурасти дечаци и знаће да им је он друг. Док је путовао, ја сам поново учила географију. Црвено море. Индиски Океан. То је најлепша географија коју сам знала. Кад се вратио била сам на тргу, Видела сам га, дочекала. Али. тада сам га већ добро познавала... Telegram redakcije

DRAGI NAS DRUŽE TITO Pridružujući se railionima pozdrava koje ti naša ponosna zemlja šalje, upućujemo Ti još jedan zavet mlade generacije da sa Tobom ostvarujemo veliki ideal socijalizma. Svaki dan naše mladosti, dan rada i vedrine, učenja i odmora, prolazi u znaku ponosa, što imamo Tebe i herojsku partiju, što idemo neimarskim putevima Čovečanstva. Redakcija „STUDENT 41

Дуго очекивани сусрет

Не звам од када. Али сам често мислмо о Титу, започео Је да ии прича своје прве утиске о другу Титу 23-годишн>и студент Жарко Пипер. Слнку н.еговог изгледа претстављао сам себи у мислима врло различито. Како ми ]е када и у коЈим моментима најбоље одговарало. И што Је више писано о н>ему и што се више говорило о н>ему, о развоју наше индустриЈе, под његовим руководством, и што сам више растао, то су мисли о н>ему бивале све чешће, а и све компликованији. Осетио еам на своЈоЈ руци стисак његове руке Међутим, жеља да га видим расла Је из дана у дан, из године у годину. Сусрет с њим сиатрао сам за своју највећу срећу у животу. И доживео сам таЈ час. Било Је то управо онда пред свечани завршетак рада на омладинској прузи Шамац—Сара ј ево. Дошао друг Тито да нас обиђе, да вам честита и да нас поздрави. Тада саи био у шестом разреду гимназије, троструки ударник прослављене иинерске бригаде. Одређсн сам да са Још Једном другарицом предам букет цвећа другу Титу. За ово сам сазнао тек после вечере. Уочи његовог доласка. ВеруЈ ми да нисам ни тренуо. Само су ми навирале слике у главу. Час нз 1941 године; онда Пета офанзива; затим Дрвар; па његова слика из НОБ са рањеном руком; Јуриш наших бригада; борбе за ослобођење Београда и многе друге слике које су всзане ва нашу историју, за друга Тита. А, онда ме обузе неки страх... Како ћу пред хероЈем рата и мира пред Титом? Како ћу га поздравити? Шта he бити ако се збуним? Шта ће бити ако се уплашим? Обрукаћу не само себе, већ читаву бригаду, читаву деоницу, Још више све омладинце! А овда пбсле тога наврле би ми друге мисли и слике. Као друг Тито седи опкољен омладинцима. Сав насмејан и весео. А из уста му се чита као да каже: „Ви сте ми најмилиЈи“. • Дан Је одмицао cnopo у узбудљивом очекивању доласка друга Тита. НаЈеданпут Јс неко Јавио: Ево иду! Зачас се све бригаде нађоше па својии месгима. Погледи ових омладинаца упи Јали су се у групу придолазећих. Извршева Је смотра и нае двоЈе пођосмо према трибини. Корачам m чини ми се на се не померам с места. У себи понављам речи коЈе hy му рећи. Пришли сио отприлике на три корака. Збуњеаост и неверица у то што се збива вапустили су ие када сам на сво Јој руци осетио стисак његовв руке и видео његов ведри енергични поглед. завршио је своЈ доживљаЈ Жарко, онда омладинац ударник, а сада Један од добрих студената на Правном факултету. ДЕТЕ СЕ НИЈЕ ПРЕВАРИЛО

Једво удављено детин»ство у усташком логору, заглушуЈућа ммсао- да oua више нема> да нема његове крупне топле руке. Глад и патша без одговора, без објашњења. Умирање мајкс на рукама четворо деце, од којих је Марија била најилађа. И стрељања ту, у логору, пуна кола људи мртвих очију, бесмислено опуштених руку (можда је очева рука негде тако висила), ногу које безнадпо висе. коЈе више никога не држ©» које нсмају зашто да стоје. Крв људска капље. цури док кола полако одмичу... Једна велика зора после тог мрака и смрти слобода, један велики живот партизавски. Ослобођени Бихаћ четрдесет и другог новембра овога века. Брат у војсци, сестре у омладинском батаљону, а она у дечјем дому. И нова љубав, нови свови деца Козарачка. Петнавст Јунака н>ених деветогодашши дана. Они иису тако немоћно мали као опа. Они су „велика деца„ и годинама и импонирајућим знањем. Сакупљеви од усташа у дечјем логору. отети од партизана, па поново преотети од усташа, ових петнаест наЈодраслијих и најсмелијих. издржаше све напоре и дођоше са партизанима. И Марија прича: Они су ми донели Титово име. Они су га оживели. Очи су гледале на зидовима бихаћским, али беше непознато. А козарачка деца су сричала: „Тито нас води. Тито води све партизане. Он је командант. И партизани ће да ослободе целу земљу и да побију све фашисте." земљу и да побију све фашисте.,, У тешком сећању на све што сс збило, на глад и смрт, одједном сам нашла на шта ћу се ослонити: на то име, ва Тита. Само он може да спасе. он је живот и љубав. Он је рекао партизанима и ми смо ето, слободни. Нема више страха, ја сам међу децом. у дому. Партизани играју коло и певају: „Друже Тито, љубичице бела...„ певали смо и ми. Нашла сам спокојство и срећу. А онда, била је ту и партизанка Милица. Борац, аосила је револвер, то је било за фашисте. За нас Је била топлина. рука што милује, дивна прича о многим лелим стварима. одговор за сва наша питања. Причала нам је: „Друг Тито се побринуо, да се сва деца без родитеља сместе у дечје домове...“ Прелила ме је топлина висам сс преварила, на Тита се може ослонити. А онда Је дошла четврта офанзива. Повлачио се ваш дечји дом под Миличином бригом. Нисмо се много замарали.

Добијали смо камионе кола. У селу Роре, бомбардовали оу нас авиони. И нас и народ и војску; Ми смо са Милицом певали и Титу и партизанима и, веруј, нисмо се много плашили. Велика нада није била кзгубл.ена: „Тито ће све то, ипак. да уреди.. .* После сам већ била велика. Пионирка и скојевка. Кроз Рујевац, поред дома прошла је једна група делегата за друго заседање АВНОЈ-а. Рекли су нам, да he ту бити Тито, Та радост дечија и несаница и жарка жеља и топла л^бав! Изабрали су ме, да поздравим делегате и да им предам цвеће. Милица ми је помогла да спремим говор. Најзад су наишли. Сва су деца била ту. Ја сам пружила цвеће, алн ништа нисам видела, ништа нисам чула, срце у грлу и реч не може до уста. Не знам шта се збива. Нашла сам се у соби и онда ми се повратила храброст. Делегати су баш ручали и ја сам их лепо поздравила. Пљескали су ми. неколико н>их су ме пољубили, али ја нисам знала. ко Је Тито. Касније смо дознали да Тито није био ту. Па ипак ја сам и другој деци и самој себи често понављала: „Видела сам Тита". Годииа четрдесетшеста. Ослобођена земља враћала нам је детин,ство. Летовалиште ратне сирочади у Цавтату. Тито је дошао. Како смо га грлили, како смо га љубили! Није зндо где да се окрене. Од многих дечјих руку спале су му еполете. Васпитачица, збун,ена, покушавала је да смири децу и да намести еполете. Тито јој је благо рекао: „Нска другарице, пустите децу“. Један дечак, негде заостао, дотрча и паде. Разби колено крв Јурну. Тито нас полахо раздвоји, подиже малога и ва рукама га понесе у дом. „Као моЈ тата...” помислих. 7” ® н Д а сам збиља одрасла. Па је дошао Коминформ ж Тито je опет био онај неустрашиви велики борац. Па Индија и Бурма, Тито је био симбол наше љубави и донео нам љубав тих далеких народа. Дете ое није преварило. Све наЈвеће у животу доживсла сам кроз Тита, он је био ослонац детету, он је ослонац и човеку. Сигуран и чврст, пун љубави н никада неће изневерити. То ии је иопричала Марија Растовац, некада ученик у привреди Зеничке жељеааре, кроз Раднички техникум, сада студент физике.