Student

Putnik koji je ušao na signalu

sva nestrpljiva. Želela je da što pre stigne svome mužu. Imam sreću mislila je. Gledala je u ugao gde je sedeo mladić što je ušao na signalu. Sada je videla da je lep. I mlad. Imam sreću mislila je. Kako samo može da se igra s tlm malim derištem, Niko s njim ne može da se igra. Večeras će opet biti kod svoga muža. Posmatrala je široka leđa mladića na koja se penjao njen sin. Imam sreću mislila je. Nemac je otvorio vrata. S njim je bio i jedan čovek bez uniforme. Austveiss bitte. Legitimacije. Seljaci su iz dubine džepova izvadili umašćene isprave. Zena je dugo preturala po tašni. Vaše isprave, tražili su od mladića koji je ušao na signalu. Nemam, rekao je i skinuo papirnu kapu s glave. Pođi s nama. Zec ostaje meni? pitao je dečak.

Mlađič је klimnuo glavom i pošao za njima. , Dva seljaka gledali su kroz prozor s izrazom dosađe. Gde sam stavila jelo pitala je žena naglas. Covek bez uniforme opet je ušao u kupe. Da li рогпаје neko ovog čoveka? pitao je. Seljaci nisu ništa odgovorili. 2ena je rekla da ga nq poznaje i da ga je sada prvi put videla. A zašto ste ga odveli pitala je. Nema isprave. Sigurno je neki bandit ili Jevrejin. Sada ih ima mnogo po vozovima. Odmah s am videla opet je kazala žena. Voz je još nekoliko puta sitao. Civil je ostao da sedi u uglu gde je ranije sedeo mladić što je ušao na signalu. 2ena je jedva čekala da najzad bude sa mužem. Preturala je opet ркз koferu, Gde sam kog đavola stavila jelo misllila je naglas. Mama, ja mnogo volim handite i Jevreje rekao je dečak glasno. Prestani da govoriš, Ц dosadno derište. Zašto su ovi vozovi tako spori mislila je žena, Dakle niko haš ne poznaje onog čoveka opet je pitao dvil. Mi ga poznajemo. Ja sam se igrao s njim kazao je dečak.

U kupeu su ostali samo dva seljaka. Na sledećoj stanici jedan se digao bez reči i sišao. Milutin MHjkovič

KULTURA i UMETNOST

Литерарна година београдских студената ;

КАД год уђете у „нетрдесетпетихду“ ту фабулозну одају на Природно-математчком факултету, сретнсте десетак познатих очију сталних сапуника књижевних вечори и конферанса. Али, било бн наивно помислити да су књижевне амбиције београдских студената видљиве само овде и да неwa и других бучних скупова. Готово нема факултета који у току прошле године није угледао мале или велике, шарене или једнобојне плакате, које су позивале на књижевне вечери. На Економском, на Правном на Медицинском постоји једна мала литерарна оаза за коју се не чује много, али која даје бар

мало светлости и жара литерарном почетништву. Међутим, права књижевна делатност огледа се тек на Филозофском факултету и у ДРУштвеном клубу техничког факултета. На техничким факултетима литерарни разговори воде се најчешће са цхша, па се тако образовала једна дунавска ширина између будних слушаоца и супериорних предавача. Број слушалаца, који воле сензације и површне латице обавештавања, приличан је и говори у прилог нестабилне књижевне образовано

сти. Створен је и напојен мит о крсташком рату „модерниста“ и „реалиста“, што је свакако израз навијачке упрошћености. Појединачно пак највише афинитета за уметничку књигу имају стуДенти архитектуре, али је језгро њиховог почетништва расуто последњих месеци. Недостатак размене књи жевних дружина факултета, придонео је великој неједнакости у литерарном образовању. Студенти технике нису ни слу тили колико топло и поуздано може да их упути и књижевно обавести једна конферанса Борислава Михајловића, критичара коме студентски клубови треба да поклоне делатну пажњу. Тек са Ворисом (раније је Ћопић долазио да из „рукава сећања“ избаци јевтине жижице смеха, а група писаца су читале углавном познате текстове) Друштвени клуб студената технике приближио се савременим токовима књижевности и потрудио се да их оцггроумно прати. Стихијне ревије студената пи саца на Филозофском факултету штово се не могу пратити. Догађа сс да само једне вечери неколике групе организују књижевне састанке. Ипак, најчешће су плакате у чијем заглављу ггише: Литерарна секција „Јован Поповић". Али, ова секција сасвим је лабава организација и без водећег чланства које би стварало атмосферу правих књижевних разговора и договора. Пролазе мноти велики датуми (шездесет година Словеначке Модерне, годишњице Јована Сгерије и Бранислава Нушића), а да све то не добије гласа у литерарној матици, као што је „Јован Поповић". Иако често заглушени књижевним акцијама у земљи и иностранству, студентски литерарни скупови као у ораховој љусци иду по површини. Књижарски излози су пуни и препуни, очи љубитеља књиге такође су пуне али разшвори су ретки и недовољни. Ћосићеви „Корени", Лалићево „Зло пролеће“, Шинкови „Оптимисти“ и многе друге зреле књиге нису почаствоване никаквом анализом иако су их студенти књижевности често носили под пазухом уз оне брзоплете епитете: одлично, сјајно, „крваво“. На сваком кораку ххомиње се љута реч: метафора. „Бруцоши“

књижевних група лутају и лево и десно тражећи примере из теорије књижевности, а на плтнатима никада нешто у стилу, о језику, о песничком изразу. Семинарски живот је одвише затворен и административан. Студирајући литературу, студенти књижевности једноставно протрче кроз њу. Примају с пола уха оно мало предавања и равнодушно слушају слабе, булеварски интониране дискусије на књижевним вечерима. И естетика је такође далека и чаробна кутија за књижевни стадион „45“. Идеолошка спрема младих писаца често је на нултом степену. Све ово треба именовати иако су студентски књижевни састанци често остав вл>али утисак живахне делатности. Пређимо сада и на другу стра ну. На естради „четрдесстпетице“ откривени су ове године многи свежи даровм, Конкурси су такође били ведро огледало студентског књижевног почетништва. Права је штста што се развијена књижевна делатност на Универзитету не региструјс у зборницима, алманасима и часописима. Међутим, ако пема погаче, има хлеба. Ако нема хлеба, има свежих кришки. Ту свежину (која кије неотрекидна) носе на својим страницама „Видици“. час зелени, час љубичасти. Beh годинама, у разним редакцијама, излазе „Видици“, не увек виђени на свим факултетима и не увек видовити за све дарове студентске. Ипак овде су многи почетници са племенитом акцијом једног Жака Тибоа аткрили снагу своје речи. Знам да је тренутак нсвинарског кратак, али треба забележити ове ликове Ђорђа Трифуновића, есеисту који ведро силази у магличасте текстове нашег Средњег века; Миленка Митицког, чија се фантастична проза чита са уживањем; Божу Тимотијевића, песника чулних недара Србије и Томислава Мијовића који новим песничким еланом стиже у метафоре великог града. Удружени романисти Београда, Загреба, Сарајева и Скопља издају повремени часопис „Покушаји", где се поред струч них чланака открива и топла наклоност преводилачком послу. Милосав Мирковић

Сшојан ЛазиЋ : ДЕЧАК

levi rakurs

Смелија критика у совјетском филму

„Верни другови" После дуге паузе у гледању совјетских филмова, највише нас је занимало колика се промена у њима десила у обради савремених тема. Испоставило се да совјетски филм и даље следи званичан курс који је сада против бирократизма и то оног на сразмерно вишим местима. Све остало је подређено том главном задатку. тако да у совјетским људима на филму нема још увек дубљих унутрашњих сукоба, сем исправљивих неспоразума. Сигурни глумци ипак су успели да у овај понекад сладуљаво колорисаи филм, унесу нешто поезије и доброћудне љубави за природу, људе и песму. Б. X = о ДЕГРАДАЦИЈА МИШЕМ МОРГАН Најгоре је код лоших мелодрамских филмова што пренаглашене лепе људске ствари губе своју ситну топлину. ЈБубав између жене из високог друштва и младог столара у „Мадам Х“ једна је од оних несхватљивих веза које нису ни страст ни нежност, него жел»а импотентног писца сценарија. Да би гледаоци мало веровали, Мишел Морган и Анри Видал принуђени су да много тврде, причају. да буду досадни. Крај, који је мало мање отрцан од онога што му претходи. спас је од ове скроз предвидљиве, тмурне бруке редитеља Гремијона. А. »OVAN SA РЕТ NOGU« Stara istind, koju filistri nikađa neće priznati je da je najlakše biti duhovit kad se prave vicevi na sopstveni račun. Francuzi, su bar u svojim filmovima. uspevali da budu vrlo šircrki i tolerantni kada se tlče ismejavanja sopstvenih nedostataka. Zato im je uspelo đa izmame smeh, čak i u jednoj bezazlenoj i iskonstruisanoj fabuli kakva je pričica o petorkama iz Trezinjana. Uz nešto seksa i egzoiike, humor dobrog kvaliteta, često pun bocUji na račun malograđana, uvek je prisutan i u tekstu i u Femandelovim grimasama. Fernandel j e pokazao zaista fenomenalnu raznolikost svoga komičarskog izraza tumačeći na potpuno različite načine pet uloga u istom filmu.

Долази: „УСАМЉЕНИ Pt^OABEP'

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА МУЗИЧКЕ КОМПОЗИЦИЈЕ

Жири за преглед композиција послатих на конкурс који је одржан у оквиру фестивала Београдског универзитета, одлучио је да се награде следећи радови: У групи композиција за камерне ансамбле: I награда није додељена II награда гуданки квартет од ЗЛАТАНА ВАУДЕ 111 награда Сонатина за обоу и клавир од РАДОМИРА ПЕТРОВИЋА и Соната за два клавира од ВЛАДАНА РАДОВАНОВИЋА. У групи солистичких ичструменталних колпозиција: I награда Токата за клавир ВЛАСТИМИРА НИКОЛОВСКОГ (шифра 505). II награда Соната за клавир од ИВАНА МАРКОВИЋА. 111 Дечја свита за клавир од ВОЈЕ ТРИФУНОВИЋА. , У групи волакних композиција: I награда девет припева за мешовити хор од ВОЈИСЛАВА КОСТИЋА. II награда није додељена. 111 каграда Чафкар војвода лесма за глас и клазир од ВЛАСТИМИРА НИКОЛОВСКОГ. Аста апостолорум песма за глас и клавир од КОНСТАНТИНА ДАВИЋА и циклус дечјих песама за глас и клавир од ЗЛАТАНА ВАУДЕ. Жири: ЈОСИП СЛАВЕНСКИ, АЛЕКСАНДАР ОБРАДОВИЋ и ВЛАСТА ПЕРИЧИЋ. Награђени треба да се јаве Секретаријату У. О., Београд* Балканска 4ТП.