Student

рruzi

lenišem iz Banata. Plpali su žene oko struka, cerekajući se. Onda mu je prosuo mleko. Jedan komad se otkotrljao niz nasip Zoran siđe i stavi ga u džak. Još je bio prazan. A stanica je sve bliže. Tamo su lokomotive istresale šljaku. Gomile šljake i uglja. Vagoni su se spajaii i punili. Vojska. Nije se smelo. FERBOTEN .Tamo je džak pun za dva minuta. Cmo sunce. Išao je dalje, prilično brzo po pragovima. Njihova ravna površina je prijala bosim nogama. Sve bliže stanici. Tu ga je već bilo. Sagibao se od šme do šine. Cačkao prstima. Znoj je u sitnim kapljicama izbijao Po čelu. Svrbelo je. Juče je sa skele posmatrao Pančevački most. Sivj lukovi su virili iz vode. I kretali se ka Beogradu. I dimnjak električne centrale se kretao. Sve se polako kretalo. Sem skele. Cudno prividno kretanje. Prvi put je išao preko u Banat od kako je srušen rnost. Gledao je reku. Poznavao ju je dobro. ».Ići ću danas tamo” pomisli. „Kad napunim džak’’ i požuri, ne gledajući. Zanese se: Virovi iža stubova mosta. Dživdžani u vrbacima кгај obale. Lov na štiglice. Opojni dremež što izaziva ta šfroka reka u njemu. Kad gođ je gazio plićacima A-da-Huje. Kad god je držeći udicu posmatrao njeno buđenjc i njen purpumj smirai. Da. Negđe tamo pre. Znao ga je dobro. Svaki džbun i plićak na ovoj obali, Dunav. Kad nečujno klizi, slobodan i smiren.

Kad tutnjj oslobođenim ledom. Ogroman 1 preteći. Uvukao se on u Zoranovo detinjstvo. I bio sve. Sav život u njemu, onaj prvi, bezbrižni. Poznavao je ribare, njihove mreže, njihove priče, uveče, кгај dimljive vatre protiv komaraca. Kad obalu napusti bučna gomila iz grada. Nju nije voleo, jer se u reci samo kupala. Nije shvatala njenu lepotu s večeri i s jutra. Nije to znala varoš. To je znao on. On, koji se rodio tu na oball Njegova obala. Posle je glad proširila oči i uputila ga radu. Od Ijako je stari otišao (~Ako je otišao’’ rekla je mati kad su se vratili sa skele „Nek ih übija pse”) glad ga je naterala da ostavi reku. Ne on sam. I život na njoj. Leno besposličenje za koje više nije bilo smisla. Ali koje ga je sad potsećalo na to. Za trenutak, dovoljan da ga pokrene. Nije imalo smisla. Jer posle je video mnogo koječega. I nije mu više do toga bilo. Svuda samo FERBOTEN. FERBOTEN. Bio je često gladan. Udovi su mu se u poslednjoj godini izdužili neskladno \ nespretno. ,Sunce je počelo da prži, džak je već težak” sad ga je bilo puno. Veliko komađe. Sljaka. Išao je... „Opraću se u Dunavu”... Brzo je tovario ne dižući glavu. Nije čuo vrevu. Kosa je bila slepljena od znoja. Plava kosa cma od uglja. „Voda je plava, bistra u rukavcu kod Ade ~. ” Onda ga nešto teško lupi u rame, kroz rame, u grudi... Nije čuo pucanj. Vrisak žene. Voda mu se učini bistra, plava, tamna, sve tamnija do potpunog mraka. I onda utonu s a glavom na džaku...

Ljuba PALIGORIC

KULTURA i UMETNOST

Ludvig Fojerbah ~Predavanja o suštini religije”

(Kultura, Beograd 1955)

Posle dvanaestogodišnjeg života u seoskoj usamljenosti Fojerbah na kratko prekida svoj mirni život i odziva se pozivu studenata da na Hajdelberškom Univerzitetu drži predavanja o suštini religije. Svoje tumačenje i kritiku religije Fojerbah je raz Vio u renijim spisima te je, kao što i sam ističe u uvodnim predavanjima, cilj njegovog izlaganja da te svoje misli izrazi sistematski i na jedan pristupačan način. Problemlma religije Fojerbah se zainteresovao u vezi sa kritikom Hegela koju je izložio u jednom od svojih najranijih spisa >Kritici Hegelovske filozofije« (1839). Tu Fojerbah povezujekritiku idealitzma sa kritikom religije i pokazuje da idealizam uopšte i Hegelov posebno jeste teoretska osnova religije, jeste prefinjena, racionalna forma teologije. Pošto je tim vezivanjem sprekulativne filozofije za teologiju ukazao na značaj ispitivanja religije, on već 1841 goidne objavljuje »Suštinu hrišćanstva«, u kojoj otkriva antropološke korene hrišćanske religije, dokazujuči da je njegova suština u otuđenju i apsolutiziranju čovekove suštine. Ali je ovo delo pored oduševljenja izazvalo 1 snažnu reakciju i bilo pođvrgnuto oštroj kritici. Kao odgovor na tu kritiku, koja mu pre svega zamera da ignoriše prirodu kao faktor bez koga se ne može shvatiti nastanak i razvoj religije, on objavljuje kratak. ali sadržajem bogat spis »Suština religije« (1845), u kome objašnjava da je u prethođnom spisu ispustio iz vida prirodu zato što je i samo hrišćanstvo ignoriše. U ovom spisu on objašnjava i daje kritiku ne saшо hrišćanske. već i prirodne, paganske religije, te pored antropološkog korena religije analizira i njenu prirodnu zasnovanost. Taj spis uzeće Fojerbah kao osnov svojih »Predavanja o suštini religije« i, ne otstupajući od svojih ranijih shvatanja, on će u njima samo na široj osnovi izneti svoje učenje. U analizi psiholoških korena religije, Fojerbah polazi ođ osećanja zavisnosti. Ranije se koren religije tražio u osećanju, a]i ee njime potpuno ne može izraziti religija, jer ona pored toga negativnog ima i svoje pozitivne razloge, kao što su Ijubav, radost, zadovoljstvo. Covekova vera u boga ima svoju osnovu ne samo

u strahu već i u osećanju ushićenja koje nastaje kada je opasnost prošla. »Bog, piše Fojerbeh, koji munjom uništava države, životinje, isti je onaj bog koji kišom osvežava polja i livade«. Kompleksi tih osećanja izražavaju čovekovu zavisnost čiji se koren nelazi u neposrednim Ijudskim potrebama. Čovek je zavistan od onoga što želi. čemu neposredno teži. MeđutLm, kako sve te potrebe, želje i težnje ka blaženstvu ne može ostvariti, to on u religiji na.lazi i sredstvo protiv svoje zavisnosti, nemoći, smrtnosti. Koren religije jeste u osećanju zavisnosti, ali je religija istovremeno i čovekova mogućnost da se suprotstavi toj zavisnosti. Iz toga neposredno sledi da je poslednji subjektivni razvoj religije egoizam. Jer, ako čovek u religiji, nalazi i sredstvo protiv svoje zavisnosti, onda to istovremeno znači da se u njoj izražava i čovekova Ijubav prema samom sebi, njegov nagon za samoodržanjem. Shvatajući tako egoizam, ne samo u etičkom smislu kao svesnu težnju z-a ostvarenje ličnog dobra, već i u metafizičkom smislu kao nesvestan čovekov nagon za afirmacijom, Fojerbah zaključuje da nema osećanja zavisnOsti bez egoizma, shvaćena u tom širem filozofskom značenju. Gnoseološke korene religije Fojerbah otkriva konkretnom analizom paganske i hrišćanske religije. U prirodnim religijama suština božanstva jeste u apsolutizirenju opštih, zajedničkih svojstava prirodnih predmeta i pojava i razlikovanje tih svojstava od bića iz koga su izvedena. Sya svojstva pa?anskih bogova jesu svojstvena prirodnog bića, otrgnuta od ovog i čovekovom uobraziljom pretvorena u izbor svega, pa prema tome i u izbor bića od koga su apstrohovana, izdvojena. Već u religijama otkriva FojGiTJah antropološke momente koji će u hrišćanstvu postati dominantni. Naime, obožavajući prirodne predmete. paganin ih zamišlja kao sebi slična bića za koja uobraziljom vezuje svoje želje, stvarajući tako ideal objekat svog kulte. Dok je priroda suština paganske religije, dotle je čovek suština hrišćanske religije. Sva svojstva koja se pripisnju hrišćanskom bogu jesu svojšTva samog čoveka, ali otrgnuta od njega i pretvorena u samostalne suštine. Eog je otuđena čovekova priroda. Ono što je bitno za sve

religije, to je njena antropološka suština. Cak i u prirodnim religijama, predmeti koji se obogotvoruju jesu izraz određenih čovekovih želja, iako čovek toga nijte svestan. Prema tome »bogovi su čovekove želje zamišljene kao stvarne; pretvorene u realna bića«, Kako Fojerbah analizira suštinu religije sa stanovišta evog antropološkog materijalizma, koji ne shvata značaj prakse kao kriterijuma saznanja, to on ne ide daije od ispitivanja psiho.loško-gnoseoloških korena za potpuno objašnjenje i kritiku religije nužno je ispitati i njene klasne korene, što su uč’nili Marks i Engels. stvaralasKom kritikom Fojerbaha. Neshvatajući da je čovek sveukupnost društvenih odnosa, ne shvatajući da je religija proizvod razvoja društvenih odnosa Ijudi, on nije шоgao da se uzdigne poimanja klasne suštine religije. Kritiđcujući religiju sa pozicija bilržoaskog prosvetiteljstva on ne shvata da će religija biti iskorenjena sa uništenjem klasnog društva, već naprotiv teži da stvori jednu novu religiju, koja će značiti Ijubav prema čoveku, koja će značiti svesno, razumno poštovanje samog čoveka, a ne njegove otuđene, obogotvorene suštine. Nasuprot ateizmu francuskih materijalista XVIII veka, koji negiraju svaku religiju, Fojerbah teži da da njeno objašnjenje, što ,ga s jedne strane dovodi do dublje analize izvora religije, a s druge strane do idealističkix težnji da usavrši religiju. Međutim, i pored tih slabosti, značaj Fojerbaha leži u tome što je na najširoj osnovi ispitao psihološke i gnoseološke korene religije i idealizma kao njene teodiceje. Predgovor V. Pavičevića daje opšti pregled Fojerbahove filozofije, posebno ističući značaj njegove analize gnoseoloških korena religije i idealizma, ieko ga je Lenjin naznačio, nije još uvek u marksističkoj literaturi dovoljno ocenjen. J. A.

pro et contra

levi г akurs

Avangarda u beogradskom kino klubu

U subotu su u Kinoklubu prikazani filmovl koje su članovi kluba snimill u poslednje vreme. Prešao bih brzo preko jednog broja filmova, koji, ma kako da su pažljivo rađeni sa zanatske. fotografske strane, pretstavljaju nepotpuno konšćenje mogućnost. filmskog iživljavanja. Rađeni bez prethodno sigumo izgrađene pretstave o tome šta se hoće, bez razrađene literarne pođloge. pretstavljaju prilažneje filmu sa strane upravo suprotne od one којч bi bila preporučljiva za Ijude koji počinju da se bave sedmom umetnošću. Izuzetak čine eksperimentalni filmovi »Volite se tjudi« R. Ivkova i film »Pečat«, od kojih poslednji pretstavlja napor duha '■ rezultat tako nesrazmeran svemu što smo to veče videli đa besumnje zaslužuje da se o njemu piše zasebno. »Pečat« eksperimentalni film studenta peihologlje rmšana Makaejeva polazi od jedne zaokrugljene filozofske ideje. Svi mi žimivo u nizu uslovnosti koje rezultiraju iz naše pripadnosti jednoj razvijenoj društvenoj organizaciji visoko izgrađenoj nad ličnošću. Ziveći u državi čovek je dužan da žrtvuje đeo svojih prirodnih sklonosti, jeđnom rečju on se, kako je to Marks гекао, otuđio od svoje Ijudske prirode.

Tvorci »Pečata« izbegli su grešku đobrog broja avangardista kojl su pokušavall da filozoflju direktno pretoče u film. Oni prvo svoje filozofske ideje izražavaju, bolje reći pretvaraju, u jasne 1 svakom dostupne literarne simbole. Građanin »X« rođen je u jednoj, lišenoj lokalnlh boja. državi. Ali on još nije pravno roden, dok mu bezlična (doslovan simbol) adminlstracija ne utisne pečat »rođen«. »X« polazi u školu. Opet piimaju samo one kojl imaju utisnut pečat. Jedan od dečaka nije žigosan. Istog trenutka kada otkriva svoju nogu na kojoj nema pečata, njega nestaje. On za administraciju ne postoji. U 19-oj godinl »X« nastupa »službu mesa«. Godinu dana visi u sanduku okačen o drvo. »X« nalazi ženu PO'laze prema krevetu. Ali prethodno nečija dozvola. Na čaršav im utiskuju: »Mož&;<. Na kraju »X« se razboleva i umire. Državni medicinski tribunal overava »umro«. U sanduku »X« se zadovoljno smeši. Tužan humor na račun uslovnosti našeg života đobija u ovoj finalnoj sceni jednu duboku Ijudsku boju. Režija je uspela da eksperimentiše filmskim efektima na način koji, sem u jednom siučaju (san koji odmara od tempa filma), nije oštetio ni prezentaciju ideje ni ostale umetničke komponete i to bi bio največi kvalitet filma, koji mu je obezbedio vrednost širu od eksperimentalne. Vanredan izvor eksterijera. stilizacija koja je đala filmu jednu kosmopolitsku boju. Kamera Marka Babića funkcionalna, tretirana u tamnim ekspresionističnim bojama dala je nekoliko zaista izvrsnih detalja. Ove kvalitete filma priznala je i publika koja Je prisustvovala

prvoj njegovoj projekciji. Ovaj film dobio je više glasova publike nego svi filmovi prikazani ovo veče, a duplo više nesgo drugi po redu film »Volite se Ijudi«. Očekivalo se đa će žlri ođ nekoliko Ijuđi biti skloniji ovom inteligentnom eksiperimentu od ovako širokog auditorijuma. Međutim. žiri je našao da je najbolji film večeri »Volite se Ijudi« koji uistinu nije nesimpatičan film ali ne pretstavlja ništa novo kao ideja, kao što pretstavlja viđeno kao filmskl eksperimenat. Nije moje da se isčuđavam nad odlukom jednog internog žirija. niti bih to činio da žiri nije našao za zgondo da svoju odluku obrazloži. Рг rečima izvestioca žirl svoju odluku nije zasnovao na čisto filmskoj nedoteranosti »Pečata« nitd na opštem utisku o đelu. što bi bilo najviše u meri njegove kompentencije Nije našao čak ni da društvene ili iđejne komponente ovog filma ne odgovaraju, što bi opet bilo makar više logično ako ne i opravđano. Ziri priznaje da je fiim đobar ali mu smeta stilska neujednačenost. јег se scene dosled.no u realizmu smenjuju sa scenama ?,igosanja. koje su apstraktne i što se iz jednog realnog sleda događaja izvlači apstraktan zključak«. Nastranu što se ovde ne možemo govoriti niokakvoj apstrakciji. Sto se scene žigosanja ne mogu smatrati otstupanjem cd onoga što žiri naziva realizmom, sem što je taj realizam ovde manje delaljan. Nastranu i to što je tvrđenje da se iz realnih događaja izvlači apstraktan zaključak u najmanju ruku »apstraktno« i neshvstijivo jer bi zaista trebaio biti vrlo mudar pa izvući kakav drugi zaključak đo apstraktan. Nastranu to. Interesntnije j e što је žiri ako je iskren, priznao filmu vrednost da bi zamerio metodima kojima se đo te vrednosti đošlo. Jasno је da se nikakav žiri pa ni оуај beogradskog Kvnokluba ne može staviajti u položaj učiteria ili smatrati đa je veštiji poslu od stvaraoca. Ova odluka žirija bezazlena po svojim posledicama zanimljiva je kao ocena. kao upadijiva diskvalif'kaci.ia vrednosti koja se bar u relacijama večerl činiia nesumnjiv.o. Ovo što je rečeno na rafeun žinja i ne treba da bude nvšta druco đo lična reakcvia na jedno očevidno 1 obeshrabrujuče neshvatanje. D. Simlč

D. SirnlC