Student

Репортажа студента

Лишће поново жути (Белешке за репортажу)

Иван нијс признат као сликарско име. Њ?гова платна нису била изложена још ни на Iедној изложби. Застакљена. Његове скице су у дебелим црним свескама набацане у гренуцима Прецртане Он је само студент Ликовне академије и мој пријатељ. Показао ми је пре неколико дана три акварела и тако сам сазнао да има девојку. „Гледај ове слике. Њене су Први пут се прихватила кичице. Осећаш ли да је ту заиста непреварена уметност? Још школски неспретна, стихиски доживљај. али једна потпзгна истина." Преко зелено црвено плаве боје дрвећа гге- • каквог паока као да ,ie легла безбојна копрена. То ме је привукло. На сва три акварела видео сам исту безбојну когтрену Зашто? У чему је ствар? Иван није приметио моју жељу да сазнам. Ухватио ме је за мишицу и све више грчио прсте у сомот. „Чуј! Она је болесна. схваташ ли! Она је физички болесна!" Ссдимо у четвртастоЈ соби закрченој стварима. Ту је некада била радња. Данас ie радња и соба за становање. На чивилуку се клте испеглне панталоне као самозгбице. У зидно огледало завирује калуплутка без главе. „Болесна! Али то нигг> ражчп. ли. за мене то није важко! проникао ми -је до очних корена Она he д« заборави на своју болест пред овим сликама. А то ie важно. Заборавити!" Тротоаром поред великог излога прошло је неколико младића и девојака, Две речи су ме потствкле; „болесна" и „заборавити". Да ли је то банвЈИИ утилитаризам.

НЕУСПЕО ПОКУШАЈ Студира фаранцуски, а италијаиски има као споредан предмет. У једно пријатно септембарско јутро срела ме на тргу и замолила да јој позирам за портрет. Одбио сам, јер ми то време није дозвслило. Али сам хтео да знам зашто. „За конкурс, рекла је. конкуришем на Ликовној академији и Академији за примењену уметност па где упали.“ Није примљена. На ове академије је врло тлешко продрети, а испит из италијанског остао је да чека јануар. БЕАТРИЧЕ ЧЕНЧИ Па пођем кроз свечано тихе собе поред венецијанских слика. На Факултету је нестало струје и једна се девојка досетила; „На изложбу ћемо!“ Десет динара грутгна посета. „Зашто није пет?“ пита високи студент што му се рукави на старом бледо црном капуту ближе лактовима. „Зашто није пет?“ Остао је упоран. Па онда пођемо сви кроз свечано тихе собе поред венепијанских слика. и , ' ■ талној плакети под сликом. И свако се увукао у себе. а студенти су друте године књижевности Можда се неко од њих сетио да зна нешто о Венецији и њеним сликапима, али сви су ћутали недовољно ситурни у себе.

„Достојевски у „Идиоту" ттттча о једној слици „Полагања у гроб“ на којбј је Христос прави правцатн мртвац“ рече професор руског језика студентима што се око ње окупили. Пред њима је била слика „Полагање у гроб". На супротном зиду била је још једна иста таква слика неког друтог сликара. „То је сигурно ова, рече млада песникин»а, студент, упирући прстић у слику пред собом, ja видим под прстима онота што држи Христа исттод пазуха како ће кожа да се распадне." „Пре 17 годииа била је у Веограду отворена изложба Италијанског портрета кроз векове" потсећала се професор руског. „Да, БЕАТРИЧЕ ЧЕНЧИ, рече један студент и у себи признаде да је ту слику видео у великом црвеном каталогу који се повлачи по његовом ормаиу и да му се Беатриче Ченчи необигчно свидела, иако сада не може да се закуне да зна њеног аутора. Професор рускот је била срећна што може да подели своје успомене. ИЗМЕЂУ ПЛАТНА И ФОТОГРАФИЈЕ „И стојим овде, а нешто као да ме вуче тамо, унутра, до оне последње светлости иза оног угла. И цела ми се слика врти. Као да сам међу људима, међу тим колима, између тих углова у рано јутро када је сунце још хладно. Па ипак, то за мене није уметничка слика. Фотографија је то. Ја више воли три линије и црвени круг што сам их код Лубарде видео. Оне потсткну нешто у мени. Оне ме силе да допекнем сликара. Да будем и мало стваралац, А <тво је овде, преда мном, фотографија. Тај ми је трг све рекао неостзвљајући ми времена за размишљање. Не волим то.“ ОНИ СУ ПОКУШАЛИ ДА ГА СХВАТЕ Прошло је скоро годину када je Хенри Мур, један неконзервативни ЕнГлез, био атракција за Београђане и београдске студенте. Галерија ва Малом Калемегдану била је вечито испуњена. И за неке студенте то није била само атракција. Они су поштова.тти напоре сликара који раскида са конвенцијом. Коме ,ie то циљ Они су покушавали да га схвате. па ппак не сви, иако су сви успели да саслушају нехолико речи о том сликару навикнути на двочасовна незанимљива предавања са факултета. Они су вероватно чули да су на Мура утицалв сгипатска и грчка скултура и сетили се том приликом свога професоца Историје уметности који очајно слеже рамештма и тресе главом због тога што мора да предаје без пројекционог апарата. Чули су да Мур скупља кости и кошчице и био им је смешан тај манијак. који се на такав начин труди да упозна анатомију живих створова под капом овом небеском. Смешили су се значајцо, као одлјгчим познаваопи енглеског конзеоватизма. чувши да се дигла велика бчка када је Мурова скулптура „Краљ и краљица“ требало да буде постављена у лондонском парку. И нису се сви сетили ггрофесора Историје уметности, и нису се сви чудили Муровој пасији, нити су се сви знччатчо рлтешили енглеској конзервативности. А све су то били студенти књижевнота И све ,ie то ,било па ггоошло пре годит г дана. Алм овде Пије важча новикарска актуелност, ако и има ичега важног. ГИМНАЗИСКА TABULA P.ASA I У гимназији сам чуо за реч tabula rasa на које смо се слатко смејали. Једног смо друга ггрозвали tabula rasa а он се није љутио, јер ни ми нисмо ништа озбиљно мислили. Данас би свакако члапилм шаком о сто када би се неко ‘усудио да нам каже да недовољно улазимо у ствари које студирамо. КАКО €И ФИДИЈА Када су на једном часу студенти југословенске и светске књижевности чули да če једна од три мермерне кошце Фидијине ~Атане“ чува у београдском .Народном музеју (друге две су у Атини и Бостону) и како је београдска копија најбоља сви су у себи осетили некакав национални понос. И Фидија им је постао толико познат да су просто видели себе како тагтшу чувеног скулптора по рамену и шапћу му негпто гтрисно на уво. Па ипак, мало je ко због Фидије и његове „Атине“ навратио после тога до Народмог музеја. ТРАЖИ СЕ ЈА И нисам ситуран да бих писао св> о&о у мени још увек одзвања Иванвв банални утилитаризам. „Она је болесна. Физички болесна. Глелаl ове слике. Њене су. Први пут држи кичицу. Заборазити на своју болест. А то је важно.“ Ја немам смисла за ггропагатора. То нећу Није ми жао што лишће поново жути ове јесени Сасвим обично То романтичарима препустимо. Требало би натерати само човека наше стварности и њетову norppfiv ла нађе место између лве врло далеке грашше 1’ art pur Г art и УТИЛИТАРИЗАМ у којима се уметност и живот крећу. И не дозволити том ЧОВЕКУ да буде лењ.

Бане Јовавовић

(Илустрација Моме Марковића)