Student

contra

ab c

Izvestan kritičar napisao je; ~Za vreme prikazivanja filma („Lažni car”) povremeno, posmatrao sam promene na licu jednog gledaoca. Izraz njegovog lica pokazivao je ravnodušnost i rezignaciju”. Kritičar, naravno, vidi jel đa? uvek, više nego obični gledalac od 50 dinara. Ipak, to je čudno. Cudna je ta moć kritičara da u mračnoj bioskopskoj dvorani utvrđuje tanane nijanse psthičkih reakcija na licu Jednog gledaoca". Ta fina sposobnost svakako je nenormalna. Jedino tako moguće je objasniti i zaključke ovog kriti Čara o filmu „Lažni car”.

KULTURA i UMETNOST

SRETEN PEROVIĆ: „Mramorno pleme ” NARODNA KNJIGA, CETINJE 1955

(Varodna knjlfa Cetinje U 55 (.) Jedan od najboljih mladlh crnogorskih pesnika pretstavlja nam se sa evojom đrugom zblrkom pesama. Nalazeći se u ravnoteži između doživljaja poetekog: nepoerednog oplsnog kazivanja i obazrlve kontenplatlvne sugestlvnostl, Sreten Perović nastanjuje svoje etlhove Jeđnom privldnom obazrlvoSću, vođenu potrebom da sačuva mlrno rascvetavanje svoga pesničkog kruga. otkuđ dolazl njegova neodređenost u tražnju najboljeg naćlna da se izrazl, Ravnoteža Je elemenat kojl najviše smeta pesnlku da dođe đo lzražaja. Perovlć nlje ođ onih kođ kojih preovlađuje nameštena opisna eklcuoznost. On ima pritajenu naklonost ka kontenplacljl, All Je zađržava, ne da JoJ da đođe do svoje egzistenclje. Zašto. Nebismo umell rećl. Ostaje člnjenica da Je snažnljl, umetnlčkl übedljiviji baš između onih redova koji ga otkrlvaju kao misaono uđubljenog u rešavanju nekog llčnog problema Pesma »Ođbrana« Je odllčno transportovanl poetski motiv, uspelo rešen tačno poentiran, neposređno doživljen, »Übio sam pticu I sađ JoJ pjevam pjesmu. Da bih Je uspavao sasvim. Ona Još Cuje moje riječl Koje đolazl iz daleka I rađuje što je oproštaj ntjem Übio sam ptlcu l to Je Jedno rođenje Nas dvoje slušamo iste glasove Koji dopiru iz dubine Kao ođbrana i ohrabreje. Najvređnije 1 najizražajnlje pesme baš su iz te grupe (»Premrli zalogaj«, »Neđotkana pesma«, »Tuga proljeća«, »Obalom daleko«), Treba se lovitl u najlntimnljim đetaljima, uhvatlti najllčnlje oscilacije pa to preneti u pesmu.

Zagleđatl se u sebe bez bojaznl (lako nam se činl da ono što je naše nlje svačije, a upravo to naše jč ono što Interesuje čitaoca, ono je pravi pesnlčKl materljel), natkrlliti ee nađ strepnjama, ođgonetatl značenja postavljenih pltanja to je Jedan put kojl vodi ka poezljl.

Sta đa kažemo sebi kada Ijuđi koji prolaze poređ nas »neostavljaju trag u našlm očlma«, kađa osećamo potrebu da odemo iz sobe »daleko pođ nebo 1 granje«, kada nam prijatelji plaču I otvaraju Slrom prozore, đozlvajućl nepoznata imena, kađa se đevoJČlca, na primer, tek razbokorena bacl pod tramvaj. I pitamo se, neprestano se pitamo »Sta da kažemo sebl kada se u duboku noć Iz šetnje vraćamo kući« Perović se okreće tim putevima, polako ali slgurno orjentiše se između kordinata poezije, određuje svoj odnos prema svetu, prema sebl. »Ne budite me, ja sam daleko Od mutnih sjenki smirenja« Potpuna deflniclja Perovlća kao pesnika. Da nije loše metaforlčnostl u onlh nekoliko pesama (ođ »Pastela do »Morače«) imall bismo pređ sobom zbirku ne dobru, nego vrlo đobru. Kratkodahno isprekiđana, nedovršena »Morača« upućuje na to da Je pesnik naslutio osnovnl sadržajnl impuls, ali da njegovo Jezgro, njegove heroične dimenzije nlje uspeo ađekvatno da izrazi. Metaforama Je lišena emotivna 1 suštlnska snaga doživljaja. Perović nas upućuje na spoljašnji moment, jednim kitnjastim kombinovanjem uđaIJuJe nas od skrlvene lepote motiva. Niko nije protiv metaforičnog, all metaforično hladnokrvno, u neuzbuđenjom stanju, pravljeno iz NAVIKE, to Je ono loše, onaj »znak nesposobnostl IJudskog vlda ili misll da pođnese ono što mu Je otkrlveno« (Raskln). Ali za nas Je bitno đa imamo Perovića kao pesnika. To ova zbirka potvrđuje. Drugi put tražićemo vlše.

SLAVOLJUB CVOROVIC: STUĐfJA RUKE

Priča za nekog

Ti ne znaš kako boli reč kojom lažejn sebe. « Postanem trenutak veliki kao bog, grudi su vihori sd gladnim ždrelom vuka, a ruke prosjački dlanovi Htenja. Ti ne znaš ... Neko je doneo susret, neko je odneo sećanja u nepovrat, to boli neko je pocrneo kao trn u belom oku dana, ti ne znaš, ti ne možeš znati, jer nisi ni oblak ni ptica i nemaš oči ranjene tugom nesanice , Zemlja je velika dojka Dobrog makar joj i nežnost bilo i kamenje, pa boli očima srne sa strelom prolaznosti ako se ne nađe osmeh izgubljen na dlanovima.

LJUBIŠA ĐIDIC

NORMA

Devestopeđesete pošla je jedna brigada na Izgrađnju Studentskog grada u Zagreou. Sastavijena je bila ođ komunista, pa je i nosila takav naziv: »Mladl komunisti«. Bio je u brigadi jedan koji je bio na fiest akcija i uvek jc bio udarnik. Zvao se Muja, Pričali su kako je Sevojnu sam kopao za Citavu Cetu. Voieo sam da vidlm kai|o radl. A ono što sam video samo je za pri Cu. Tovarili su po Cetiri vreće cementa, a on je to noslo' Prva dva trl dana promenio je desetak drugova sa kojima je rađio. Radili bi IJudi sat đva sa njim 1 odustjaali. Nisu mogli da izdrže tempo. Radlo. Re.šio sam đa rađim snjim. Tovarill smo cigle lli beton 1 vukU na treći sprat. Prvih dana mi je bilo vrlo teško. Jedne večeri dok smo prenoslli građu sa objekta c-14 priđe Dale Muji i reče mu:

Da se kladimo da tt I Ollver nećete moćl đa odnesete ovu gredu. I pokaza na gredu dugu neklh petnaest raetara, Blla je puna vode od nedavnih kiša. Oliver, jel đa možemo. Slegoh ramenima i rekoh:‘dobro. Natovariše nam, Kako je s amo bila teška? A trebalo je nositi oko 30u metara. Pošli smo. Pred očima su ml izbijale zvezde. Metri su mi izgleađli kilometri. Stenjao s am i ređao u sebi sve psovke koje sam znao. Koliljt mi je puta dolazilo da je bacim i kažem: ne roogu više. Ali sam stezao zube i išao dalje. Za nama je išia grupa radoznalih đa vidi da li ćemo je moći odneti. I da li mi Je ikađa u životu odlaknulo ođjednom kao onog momenta kada smo stigli na mesto i viknuo: Bacaj. Sav teret je otišao s a mog ramena. Norma je toga dana bila izvršcna sa 435*/» ... Zar je moguće da se ovo malo, slatko, stvprenje sa prirodno talasastom kosom z'ove Norma? Njeno ime mi nije Cudno, već blisko, iako mi Je zadavalo mnogo brige. Došao Je semestralnl raspust. Norma je otputovala. Citaonica u koju dolazlm da učim posatla mi je prazna bez nje. Kroz nekolilV) dana dobio sam kartu. Odgovorio sam Joj. Prošlo Je samo tri dana i primto sam pismo. Onda je došla. Video sam đa nešto nije u redu. Kada sam joj pređlagao da idemo u bloskop govorila je kako ima mnogo da uči, A ja sam navaljivao. Znaš Sta... ]a imam đečka, reče ona, Sta?!! (ona mi je rekla da su takve boje, јег se Ja ne гаSeli smo na klupu. Gledao sam u njene oči zelene (ona ml je rekla da su takve boje, јег se za ne razumem u boje očiju). Norma, rekoh, nemam običaj da molim... all da li mogu da te poljubim? ... za naš poCetak Ш svršetak našeg početka. Rekla je tlho: ne; a u njenim očima viđeo s am dozvolu. Poljubio sam je. Niz male obraze potekle su suze. ZnaS ja sam kriva. Rekla je da će da razmisll i da ]e Cekam.... Cekao s am a Norma mi nlje došla. Zašto Norma? Sada gledam u knjigu, a ne Citam je. Zatvaram oCI a ne mogn dugo da zaspim. Zašto me Ti opet mučiš norma?

уиКАШ SRSS£NQYIC

pro et contra

levi rakurs

Istinit film o lažnom caru „Šćepan Mali“

Ako se prlhvatl, Člni se jedlno moguće shvatanje, da je film posebno, sobom odredđeno l definisano umjetnlčko ostvarenje, onda jo deplaslrana i hipotctična гаsprava u stiiu: »Moglo bi se drugačije.., Biio bl bolje kad b1... • itd. Fllm Je tu. Gotov. Ono 6to Je rečeno to Je sve, a ne ono Sto Je trebalo da se kaže. I koliko Je шоguće, treba utvrđlti: kako Je 1 koИко umjetnički fiim ostvarlo pretenzije svojih autora. Cak, čini se. 0 tome treba suditi be* obztra na sredstva, materljalne 1 druge mogućnosti. T| uslovi stvar su organizatora prođukcije. U najholjem slučaju, saznanje tlh uslova može da pravda. A ako se Jedno umjetnlčko đelo (film) pravda, onda je Jasno... Autori filma »Lažni саг« —> scenarista Ratko Đurovlć, režlser ~ Velja Stojanović. Motiv: Cudnt car u Isto tako Cudnoj Crnoj Gorl, «oJa Je po svim mjerilima trebala, a nije potonula u užase mletačkog 1 turskog ropstva. Scenarista Je pokaaao flno osjećanje mjere. U samom predmetu bilo je puno opasnosti koje bi manje savjesnog i snalažljivog plsca mogle da odguraju u patetičnl romantizam, naročito obzlrom na ukorljenjeno-guslarsko pretstave o našim starlma koji su »vojevail na Tur Cina starog dušmanina«. Scenario Je Hterarno shvatio prllike Crne Gore sa kraJa XVIII vjeka. Događaji 1 IJudl su funkclonalnl nužn). Mlstlfl-

kacija herojstva jcđnog narođa postaje bespredmetna kada se sagledaju pravl duboko Ijudski uzroci. Hrabrost, kao 1 čitav život, postaju siromašniji bojama koje stvara vremenska distanca, aii dobijaju na veličini koja ne mora biti slatko-dopadijiva. Možda je to jedan ođ uzroka česte zamjerke da je film bez mašte, suv 1 hroniCan. Međutim, junaštvo (kada momcima pucaju glave, a žene u kotarinama iz zapaljenih kuća, nose prljavu 1 pomođreiu djecu), samo u krajnjoj analizi pobuda 1 posledlca može da se čini romantlčno. Inače, suvo je I surovo. Izvor situacija i njihova obrada u scenariju insplrisana je, Cini se, nastojanjem da se to pokaže: đljalog Je najnužniji 1 kada neko (recirao knez) progovori, ima se osjećaj da u grlu ima kamene slve prašine koja mu smeta da to ijepše, natenane objasni. Nedorečene stvari l nagovještaji javljaju se stoga i u scenariju 1 u režiserskom postupku kao kvalitetl filma. Ličnosti (o Sćepanu kasnije) siromašne su, ponekada. zato što su takve, a ne zato što је tako htio ili drugačlje nije mogao scenarista Ili režiser. Besmisieno je od popa koji okiva bačve I mučl se da ga ne otkriju Turcl tražitl neke komplikovane psihološke preokupacije i moralne tirade-pastira božjeg stada. U okolnostima kakve su bile, stvari su morale da budu Jasne 1 što je moguće više pravoliniske: Sv 1 đa ih shvate. Jer ih ionako nlje bilo mnogo. Dakle, siromašne (jeđnostavne) ne znači uvijek l nepotpune ličnosti: Ti, pope, bože mi prosti, vlSe ličiš na hajduka nego na popa nasmejao se knez. I pop Mićo koga nijesu »u Mletke šiljali« više je ličio na hajduka. Humor može bitl lijek za đosadu, 1 dokolica I nešto mnogo veće. U ovom filmu hnmor je hrabrost i nevolja. U takvom shvatanju teme kakva je vidljiva na fllmu, izgleda, nije bilo nesporazuma između scenariste l režisera. Nedostatak uđobnijih (slgurnijih) prelaza iz scene u drugu čini se da je posledica režiserskog postupka koji je blo

preokupiran cjelinom 1 na detalje nije obratio posebnu pažnju. Uostalom, rutina ima poseban znaCaj i u slučaju kada je talenat (kao kod Stojanovića) nesumnjiv. Dva ozblljna nedostatka filma: lik 1 značaj lažnog cara i averzija prema sočnijim dataljima uz izvjesnu narativnost. međusobno su uslovljeni. U slikanju Sćepana Malog (i kao čovjeka, posebno kao vlađana) osjeća s izvjesna uskogrudn nacionalna superiornost. Značaj istoriskl fenomenalne uloge Sćepana »cara crnogorskog« značajno je umanjena. Pokušaj da se verbalno: »On је zaveo prvi sud i ukinuo krvnu osvetu...« neumjetnički je i sasvim nedovoljan. Sćepan ве javlja kao marioneta kneza i prilika kojima Je on, uisttni, vrlo autoritativno (uostalom 1 vulo srećno za Crnu Goru) vladao. Stoga Je opravdano osjećanje da je egzaltacija Crnogoraca zbo* Sćepanovog prisustva isforsirana sredstvima koja su neumjetnička. Pa zato? neuvjerljiva. Ovakav stav prema glavnoj ličnosti vjerovatno Je posledica teze o tome da je snaga naroda ono što činl veliCinu istoriskih zbivanja. Bez obzira na principijelnu ispravnost takvog shvatanja, teza Je, u ovom slučaju, vulganJrirana. Najčešće, za ovaj markantnl nedostatak vezarti su sitnlji: škrtost u detaljima koji bl učlnlli film uzbudljivljim (vlše ličnim u odnosu na Ijude u događajima) 1 dinamičniJim. Bez obzira na naslov, uglavnom krivicom scenariste, Sćepan Mall nlje »glavnl junak filma«. Iz istoga uzroka o umjetnićkim vrednostima uloge Rade Markovića teško je suditi. Paša Plaović je igrao sebe iako on nije knez. Л kneza je blla glavna lifnost bez obzlra na namjere scenarija i režlje. Snaga uložena. bez naprezanja, u ovaj lik blla bi dovoljna da pokrene sa mjesta čitavu eklpu. Ali to nije bilo potrebno. Lj. Tadlć je i okom 1 skokom bio tamo gdje l kako je trebalo: i pod pašinim šatorom lukav l među Crnogorcima prisan l svoj. Viktor Starčić, je sa puno osjećanja za specifičnostl filmske tehmke, vladao izvanrednom skaloin miraike I pokreta potrebnih da «e ostvari llk čovjeka koj! je bijedan zato što je kukavica ali koji je nesrećan zato što je takav. Iguman (LJubiia Jovanovlć) pun je do eksplozivnosti đavolje pakostl 1 tvrdogiave upornosti. Mlada Zivković igra sa više srca nego inteligencije: instinktivno i to nije loše. Vaso Perišić (kapetan), izuzev diletantskog ispada na samom početku (scena u dvorištu sa Sćepanom koJi HjeCl dečaka), ostvario je pristojno svoj zadatak. Odllčnl kostimi potpunlli su cjelovitost ambljenta l Ijudl I korisno pomogll da skup Crnogoraca ne liči na folklornu grupu nekog kulturno-umjetničkog đruštva. Fllm »Sćepan Mali« svakako ne znači revoluclonarni prevrat u našoj kinematograflji, prevrat koji uporno traže nekl filmski krltlčaП a filmski rađnicl ga, raakako to bllo »čudno,« ne ostvaruju. Film ne mora bitl najboljl da bl blo dobar. A »Sćepan Mali« Је đobar, vrlo dobar fiim. Dovoljan razlog za skromno zađovoljstvo. I ne treba se plašiti đa će nam takvo zadovoljstvo smebatl da razumljemo kako, eto, »Još uvijek« nemamo nl Forda ni De Siku. o našim reiacijama se rađi.

У. Ivanovlć

KADAR IZ FILMA »LA2NI CAR«