Student

Иста имена, исти ставови

7 р и б и н а ~Сшудента“: књиЖевност и политика

Стенографске белешке са дискусије

ДискусиЈа о односу књижевности и политике, коју је покренуо наш лист пре месец и по дана, изазвала је велико интересовање међу студентима нашег Увиверзитета. Међутим, показало се да овакав начин дискусије (недељно објављивање у „Студенту" и ограничени простор) није у стању да задовољи све заинтересоване. Зато је Одбор Удружења студената филозофског факултета у заједници са Секцијом наставника сматрао да је боље да се дискусија настави усмено. Тако се у понедељак у сали Народних хероЈа почело. Прису ствовао је известан број наставника и велики број студената. Преглед досадашњих прилога објављених у Сгудентовој трибини као и кратак осврт на питања која су се Јавила у дискусији, изнео је Милан Вукос, уредник нашег листа. Доносимо изводе из стенографских бележака дискусије. Наш лист fce редовно обавештавати свеје читаоце о току дискусије.

ДР. ВИДО ЛАТКОВИЋ, ПРЕТСЕДАВАЈУЋИ Из реферата који сте чули могли сте уочити да је дискусиЈа која је вођена досада преко „Студента" овај проблем прилично захваћен, али се истоДобно може уочити да је било и скоро супротних гледишта по појединим питањима и проблемима и да, осим тога, проблем у целини није разјашњен. Према томе, остаје довољно и за усмену дискусију. Мислим да није потребно наглашавати да се овде свака мисао може сасвим слободно казати. Исто тако, мислим, да није потребно апеловати да задржимо Један озбиљан тон у дискусији, Сада бих молио да се јављају дискутанти.

НИКОЛА милошевиђ ...Друг ПОПОВ је био у центру пажње малтене свих дискунтаната по свој прилици зато што је заступао један став који је био може се рећи прилично екстреман, односно довољно екстреман да изазове различите реакције. Он је наиме, екстремно одвојио за литературу од политике одређујући већ у наслову свога написа литературу као разарање, а политику као сажимање. Пошто ми та страна проблема изгледа веома интересантна хтео бих некако да се определим према овим одредбама друга ПОПОВА. По мом мишљењу већ на први поглед те одредбе имају једну своју лошу страну. Када се политика одреди као сажимање онда се тиме, по моме мишљењу, прелази преко очигледне чињенице да свака политика У склопу свог програма има и Негативних страна. Значи свака политика нешто негира, према томе разара. Ако се то има у виду онда је одредба према којој је политика сажимање, а самим тим разлика између политике и литературе није можда тако оштра како је схватио друг ПОПОВ. С друге. пак. стране ја мислим и то је свакако допринос друга ПОПОВА у овој дискусији када сматра да је ова формулација књижевност и политика помало незгодна; што се ти термини довољно не прецизирају. Рецимо када се ради о политици, политика може да се схвати као програм који је, да тако кажем, појмовно формулисан. Али ја мислим да политика са своје стране у нама иза-. зива и одређени емонцијални еквиваленат. Према томе, може се говорити и о политичкој боји као о нечему што долази у обзир кад се расправља о једној оваквј теми. Такво прецизирање мислим да је драгоцено утолико пре што управо у тој политичкој боји ја в.идим везу између литературе, схваћене као разарање, и политике. И то је, сматрам, у сваком случају допринос друга ПОПОВА овој дискусији Литература заиста има у себи елементе разарања. Можда је израз преоштар, али мислим да би некако тдко требадо да се

назове чињенипа гптб литература по својој црироди није у стању да пишчев став изрази програмски позитивно да тако кажем. Веома је честа појава у литератури да се писац према материјалу опредељује негативно, али можда због природе саме литературе то нмје могуће урадити у позитивном облику. Међутим, друг ПОПОВ сматра да литература схваћена као разарање претставља нешто што би је довеле у сукоб са политиком. У сваком случају ако се политичка боја, онако како сам је је поецизирао, одбаци као елеменат који се мора узети у обзир приликом анализе једне овакве проблематике, онда се можемо сложити са другом ПОПОВОМ. Међутим, ако тај елеменаа будемо узели у обзир онда, мислим да ћемо морати признати, да литература схваћена као раза рање није нешто што остаје ван домена политичке боје. У вези с тим ја мислим да се даље намеће проблем-те како седруг.Попов изразио разорности Мислим да је зато нарочито важно. да би било веома интересантно ако бисмо се овде позабавили условношћу таквих особина литературе. Можда је случајно то што је за приличан број књижевника карактеристично да они одрасту, односно формирају се под околностима која их изолује од непосредне животне борбе. Наиме, тако редак случај да породице у којој се рађају и развијају велики литерати желе да бар за једно извесно време поштеде своју децу од те непоередне животне борбе у којој су они узели учешћа и да им обезбеде оно што они нису имали, а то је култура. На тај начин се врло ретко деЈтлава да литературе одрасту у једној средини, која је средина литерарних проблема а која је негде на периферији непосред них животних сукоба. Под таквим околностима, а свакако имајући у виду и одређене диспозиције, лако је замислити ка ко се код литерата формира једна нестабилна психичка конституција која би се могла обележити термином хиперсензибилности. Кад таква конституција односно та тако развијена особина дође својевремено у контакт са ширим проблемима, онда логично долази до тога да се књижевници оггредељују према различитим проблемима рецимо према породици и ДРжави, хиперсензибилно. То значи да је реакција преоштра и можда мало конструктивна у одно су на проблеме о којима се ради: ...Други проблем, о коме сам мислио овде да говорим то је проблем тенденције у литерарном двлу. Као што је друг ПОИОВ прилично екстремно формулисао свој став по овом питању друг Миљковић ма да се обадвојици не може оспорити озбиљност и перфектност у формулисању ставова. Друг Миљковић пре свега разликује тенденцију као израз практичне политичке потребе и тенденцију која је израз леке noigege оддахе _ додм-

тичке природе да тако кажем, ако сам га добро разумео. У вези с тим он је, по моме мишљењу сасвим умесно, покушао да илуструје такав свој став различитим примерима Мајковског и Демјана Бједног. По њему је Мајаковски образац писца који Је успео да буде тенденциозан а да истовремећо с тим пређе у одређене практичне политичке потребе, док Демјан Бједни то није. ...Ако узмемо пример Мајаковског и његову бледо-сентименталну песму пред самом-бистро оваЈ пр-и-мер биће само негативна илустрација проблема о коме се ради. Ја ћу покушати да једцим другим примером илуструјем позитивну страну тога проблема. Због тога бих узео једно дело које Је свакако класично. То Је „Злочин и казна". Пре свега, по мом мишљењу кад Је реч о „Злочину и казни" у вези проблема који нас интересује, занимљиво и интересантно прецизирати шта је била тенденција Достојевског у „Злочину и казни". Већ у „Писмима из мртвог дома" он каже како би требало престати са кукањем на средину, а то он

каже у вези проблема злочина. У доба у коме Је он живео, као што Је познато, била Је јако развијена социјал-утопистичка струја изразито политички и прогресивно обоЈена коЈа је настојала да злочин објасни средином. Већ у „забелешкама из подземља" Достојевски широко развија те своЈе ставове који су започети у „Писмима из мртвог дома". Његов Јунак каже отприлике то да ако Једном буде остварена социјална хармонија, онда he човек ипак хтети, ако нипгга друго, оно бар да исплази Језик Јер Је социјална хармоНија остварена нужно по ггринципима разума и правдс као нешто што човека насилним путем доводи у хармоничност. А ово плажење Језика треба да буде само Један израз коЈим хармонију која је нсатала насилним путем негира. Убедљив поступак самог Раскољникова противуречи тенденционизму кога Је замислио ДостоЈевски да Је злочин резултат слободног опредељења човека. према томе, постоЈи нека снага која Је у супротности са политичком тендеНциЈом када се она изрази на груб и отворен начин. Мислим да је томе неопходно додати Још једно, а то је ЈбХбеи отво-

рене манифестациЈ е, политичке тенденциозности у виду прибегавања политичком огледу и тенденције коЈа спонтано изгледа. У случају када се тенденцисзност, ма колико била сува и дубока, изрази на овако груб начин тиме негира како психичко, тако и уживање уопште чини отпорност. Тада и тенденција долази у сукоб са уметничким. Тиме н еll У Д а кажем да оно што противуречи тоЈ тенденцији не може да има политички карактер. I ПАВЛЕ ЗОРИЋ: Литература делује на читаоца у том смислу што у њему буди позитивне етичке особине. Она помаже изградњи Једне шире концепције о темељима човека и друштва засновано н а трпељивости, љубави и доброти. Она потпуно развија неразвијене тежње и открива хуманост. Свака даровита књижевност Је хумана и прогресивна. Она Је ори јентисана на будућност. Она се бори за остваривање правде. Литература је дубљи бунт и протест против несавршенства. Она је манифестација тежњи за успоном ка још нечем вишем. Циљ уметности је хуманост. Она конструише есенцијалност, битне састојке људског и друштвеног организма. . Она одражава социјално и политичко стање времена у коме је настала, али ra уметнички транспортује и превазилази. РАДОСЛАВ ...У својоЈ дискусији покушаћу да анализирам ситуациЈу лепоте, стварности, питања живота, питање уметности. У тој анализи захватићу нашу савремену поезију и прозу... Можда не и крајњи, али вечито јесте. Разним начинима то настаје и то се наставља. Давичо ie Једна за нас особена надградња живота. Или у „Настаљеним очима", где целокупност година и рођења, и дисања где сва наша и са нама подиже живот више од њега самог и непрестајући да пева и цвета започиње у нама бесмртност. Највише код великих Је кад њихово дело унесу и остварење такве садржаје и изворе постојања да можемо рећи: то Је вечно. А то је много. То је више него све... ...Поезија Васка Попе је наш живот Још виши од себе, његова поезија Је највише на тполи ™чна. Зар да буде скамењена и окамењеча кад читамо и доживљавамо тако дивне и' велике песме (ДА НЕ НАБРАЈАМ ОНЕ ВЕЋЕ И ДРУГЕ), већ само оне које тако много и тако снажно говоре о нама и само о нама... ...„Заменили смо те окато чудо“, пева Васкова „Ћеле Кула" и језиво се кези прошлости и вековима, и свакоме * ми смо сад чудо, ми коЈи смо створили н емог Уће од могућег и који то стварамо, градимо, за нас да цвета, за нас да рађа. ...Треба гцроговорити још о добром песнику Миодрагу Павловићу, треба поменути „Одбрану нашег града", „Орфеја у Кореји" ту велелепиу химну и пркоса и лепоте, мрака и »светла, дана и ноћи, и истине коЈа Је виша од нас. Треба наттоменути н а Дполитичност Павловићеве поезије... (Један глас: Молим претседавајућег да ограничи

Претседавајући: t Пошто Је проблем прилично компликован, то не можемо сасвим кратко време оставити дискутантима, али бих предложио да дискуталти изаберу Једно два питања највише о којима би дискутовали. На тај начин би ипак ограничили дискусију. На тај начин друг ВОјводић Је прекинут у својој дискусији). БОЈА МАРКОВИЋ: ...По ономе што је друг Зорић у оном делу своје дискусије коЈи је прочитао, испада да су уметници људи који се не могу назвати обичним смргницима, да цемјау обична људска осећања. А ја бих рекао да имају и на њих живот утиче овако или онако, али да они имају јаче развијена осећања и таленат и таику жицу на којој ће цајбоље засвирати на свом уметничком инструменту. Једна је ствар: ако се један књижевник креће у једном друштву, неминовпо Је да то друштво утиче на њега, на стварање њсгове идеје. таленат, не постсји књижевник ко... Хоћу да кажем да не псстоји таленат, не постоји књихсевиик ксји живи у Једној средини а испољава друкчије манифестације. Немогуће је, рецимо, да једа н Дучић —који је, претпсстављамо, био четник, у својој поезијн нијс имао ништа четничког, као ‘што се, с друге стране, не може по једној линији не може тражити нека четничка идеологија. Мозке се тражити јсдан непријатељски став према социјалном моменту било какве врсте... РАША ПОПОВ: Сматрам да је сама литература саставни део живота, али сама није живот. ЖИвот је нешто далеко сложеније и свеобухватније. Када посматрам живот, ја располажем са пет чула видим вас, ссећам извесне мирисе итд. Говорићу само о уметности речи. Не мислим на филм, сликарство нити на музику, него искључиво на уметност речи. Наиме, уметнсст речи не може имати један исти критериј у сцењивању ствари којс имамо у животу. Ако погледамо онај основни проблем коЈи се јавља у књижевнссти то'је проблем жизота и смрти. Мислим да сте могли да видите и на осјјову моје дискусиЈе преко .■Студента" да сзм се ограничио на један вид књижевнссти. а то је неореалистичка књижевност, ' тЈ. на сукобе емоција ко.е потсећају на сукоое са животом. Кадз сам био младић (у сали смех) много ме је мучила натуралистичност живота. Мислим да то ништа није са моје стране злонамерно. Ако кажем да ме мучила та натуралистичност живота, то не значи да ја њу желим да проповедам. Сасвим тим штс ја њу анализирам, то никако н е значи да ја можда желим да Је проповедам. Мене је у књижевности заинтересовало, пре свега, питање живота и смрти. У вези с тим по-’ Јављује се питање разноврсности критеријума... Дискусија ]е ггрекицута и зака-1 зан je наставак за уторак 19 децем■ бра.

ФЛ. СЛАТКИЋ: ТАЊА

OBAVEŠTENJE IT utora.k 20.X11.1955 godine u s?H Narodnih hero.ia ц 19.30 časova nastaviće se điskusi j a o odnosu književnosti i politike, —