Student

varke

Gradimo od sebe kulu da ratnjemu Da bi nam oči utekle daleko D anasledimo ptice u očima i kosi Pa da od IJudi buđemo bliži nebn Ovako nebo mi Je suviše nisko Zatim se slučajno pomislih spotaknemo Oči nam potamne I ugledamo ptice slabi toliko Da ih u očima ne možemo zadržati Iz kose i očiju istresemo snove Pa zaplaeemo Ako u jednoj od suza vidimo zvijezde U пјој se dugo ogleđamo A vidimo sarao zvijezde

Nemir CEMERNIK

livada

Budi zagrljaj nočae i ćuti dok se ovo hujenje ne pretvori u krv, zvezđe sllaze u kosu i trepere pesmu zrikavaca, žastala ai na rubu ovog poplaninjenog mirovanja, lezi u moje oći zapete u urllik pitomo zrno puške sjureno u meso kao glas dlvljine nedogorena igro vatre, raspeću pijanu noć između tvojih kukova a žao mi je što mi u očima koluta vučja glad ti, isklijala nekad iz travke ti, što si noćas pošja i legla na vrisak kojl je možda krvav ipak cvetaj, dok gledam kako san raskriva nepostojanu krunu na tvome čelu, cvetaj, dok molim prste da ne zatalasaju mir da niz potoke ne ođe buđenje.

ILUSTRACIJE NA STBANI MOME MARKOVICA

Ljubiša ĐIDIC

pesma

Hođamo elomljonlh tele oslonlv« ве o itep. U Irnnl doTlvaju se vetir 1 slataa vuk aa obronku. Onđa legnemo povrh tamnth paprati. U mraku svetelucaju nam se kose dođlrujućl se. Т1 mlslii kako me nteli u toploj utrobi 1 leto ве saflnje ved n znaku pfiele. Posmatram tvoJe oko izgrurbljeno među zvezđama, tvoj tanak profll o ovoj maloj pustinj). p, nosl me kso mač од mora prema plaoini slanih usana, vitlh bedara. S ramena meni padnu ptlce kao crnc kamenje Ito se ođranja u prostor Joft Jedne fodine. Voll me tu fđe postojlm: ođ srca prema uhu traiim te i ove noad kao prethodne, all sbilja tu si 1 nlko nas n« može ođvojitl. Gle, kako nam se svetiucaju kose dođirujudl se.

Alekiaodar BiitovK

ne govori sam

I hođanje 1 dolazak unose neisplakano lomlti to nesalomljivo I videti dalje Ne vratite sebe da bi korak umeo napred Posle prvog susreta sa ovim kretanjem biča i dana Nemojte zaboraviti na kraj. Postojl ovo Cekanje i ono tamo bez nas (ja znam đ aidu i oni koji neće) Ne govori ovaj dan o horizontu Sami su probuđeni videli požar Zato treba iči i ne zaustavljati se.

Rađoslav VOJVODIC

prolog

Za gorom Kukavnom iza osam ponora ima jedna zelena šuma, ukraj nje tajna, modra voda I visoko. tri koplja, • rumeni požar... Jele rađaju oklop krljuštan, iz divljine se legu mahovine. Nađ vodom vodenica bez mlinara. (Ne melje žito, u žrvnju vrtlog pržine...) Gore teče vazduh, dolje struji vođa (a. svlače oklop ođ pijeska).

Božlđar L. Knežević

košava

Na njenim grudima usnila koiava bojim ae da ne probuđim tu aždaju aa dvUe Rlave i Jednim uttlma i zubima oštrim kao sjekire. Molim đjevojku đa nsmrti koiavu. ali njene oči smije su zeleno: zaželim da IJubim čelo, polulopte đvije glave aždaje drhtave i bladno vrtložnu dlvljinu pomame i bijesa. U toj se djevojci rodila košava na njenim gruđima usnila košava hoće da sva ona ne bude košava, ali njene oči smlju se zelene. Bojim se da ne probudim tn aždajo ona ima zube kao sjekire ođgrist će ruke meni nemoćnom. Usta aždaje su nijema i iedna žude mnpju.

Stjepan GODIC

u modroj zavetrini

Ni listlća n agranama nema đa bt te darovala zelenim osmehom ni oaza večernjih žubora da na njoj raspleteš detinjstvo. Odjabao je zapađ sa paljevinama zreloga žita Čim su zvona najaviia nastup noćl. Vidik je ostao povijen pelenom jesenl koja se raskoračila kao veenost. jer sve je mrtvo sem lika senke I nije veđroga osmeha u predugoj koloni sutona dabi njime zalila mladost. Sve Je saliveno u mračne lavirinte, pokriveno koprenom sutona i nigđe izdanka zore na pučini blatnjavog stenjanja. OAsi\ .лД tiiitiU iAwC(i. Ako se utopiš u more uvelih cvetova niko neće čuti tvoj krik, samo će s proleća trave pričati bajkn o jeđnom nestanku u magll.

Radmila TRIFUNOVIC

poeziia