Student

KULTURA i UMETNOST DOBAR DAN, INFERIORNI ČITAOCE Članak u kome se ne govori o fransozi sagan

U Ijupkoj vili na obaU mora cveta visoko organizovani život. Taj život meša koktele, vozi se jahtom i dokono hodi po krasnoi borovoj šumi, pomalo tužnoj, pomalo setnoj. Potseća H vas ova slika na nešto? Od prve čemo vam reči da je slika tog života odvratna, nehumanom inertnošću, samodovoljnošću i svo jim prevashodno higijenskocivilizaciskim karakterom. Ali ćitalac, taj demon i varvarin uživa u scenama »visoko organizovanog života« i suze roni ćim se jednom divot-junaku iz raskošne vile na moru, iz mondenog apartmana dogodi da možda izgubi tu svoju sreću. Јег postoji ovaj maloumni rezon ko ji nam kazuje zašto je život u kraljevskoj vili humaniji, zašto Izaziva intenzivnije Ijudsko saosećanje u čitalaca: ako nevolja uzme sobićak jednom prostom prostackom čoveku —to je tragićno. Ali ako uđes proklete 1 surove dinamike života liši našeg junaka njegove udiviteljne vile na moru tragedija je neizmerna, kataklitička, gubitak humanosti je bolan, čovečnost našA čitalačka pati suze roni, grčimo se od jada, previja nam se duša kao zgaženi crv, pokušavamo da u svesti nadoknadimo intenzivni gubitak čovelnih svojstava koji se junaku zgodio taj naš napor je dakle, visoko estetičan. Ziveti pundm životom je estetično. Eto prvog 1 najjačeg razloga za tu raskoš života u popularnoj literaturl Razlog koji smo mi sveli u njegove prave ekonomsko stanbene okvire: jer tragičnije je izgubiti vilu na zelenoj obali, kamenoj rivijeri, nego sobičak. To je jasno. Pa je zato i jasno đa je čitalac sa ovakvom estetikom čovek koji je pao u katran i celog života se trlja i struže žičanom četkom prevelike humanosti i vi'oko organizovanog života, ne bi li istro iz kože i duha taj gad, tu prliavost niskog življenja. 2eđ za čitanjem o značajnim bićima ima i takvo poreklo, a nije samo obična želja za slikovitošću, ne pretstavlja samo danak maštl, mašti kao poimu čisto osećajnog i umet ničkog doživljavanja.

Ali nlje ni čitalac simpleton, a nije ni vrsni autor. Autor je visoko inteligentan i spretni naajstor. Nlje istina da je divna bića stvorio komercijalni duh. Jer u toj vili na moru (u jednora romanu i u mnogim romanima) život је tragičan i bez gubitka .1manja, on je setan i tuga caruje. Tuga. Izgovaramo ovu reč, a već se čuje opravdani gnev čitaoca, taj superiorni osmeh čoveka koji mislj da je već očistio katran iz svake рк>ге i da insinuacija ovog članka hodi nekud u prazno, nekud

МОМА MARKOVIC

u gođine one davne kađ jad beša vrhovni estetski zakon, kad zabrana beie oSnovno estetičarsko sređstvo. Dabome, prvo, neka čitaoci čitaju raskošne knjige do mile volje. To im se ne može uskratiti. Veleumni čitaoče, čitaj ti samo o vili na moru 1 o sentimentu kompaktne tuge i plemenite mržnje, bolje Je to da radiš nego da odgovaraS, pleteš intrige i blatiš svoje bližnje. (Л to ćeš sigumo raditi samo ako ne zađovoljiš u пекбј vili, u nekom društ\m plemenitih svoju poraženost). Tuga, rekosno, a čitaoci se razgneviii. Jer vide i oni kud

mi to ciljamo: na Fransoaz, na to hirovito dete Evrope, pa bogami i sveta. Koješta. Nemamo druga posla nego da teram© neopravda.nl inat. Ono što nas je dovelo do pisanja o vili na moru nije neka verzija ргеma romanu Saganove. Taj se roman čita sa uživanjem i mio је (a ponajpre јег je kratak. Ta lakonka ima šarma). Ono što nas intčresuje to je opšta tendencija prosečne literature. A ta je tendencija sasvim jasna; kreće se ka .visokom životu. Najlepši primer te spoljašnje simbolike visokosti jeste vila na

moru. Prozračni vali, šum, pena i sunce u porama kože. No ne znači da i u drugim romanima nema vile na moru. Ona je s кого uvek pri sutna. Same vila je, rekosno spoljašnji simbol. Ona simbolizujo život kompaktnih sentimenata: oelovite naprimer tuge, ilf plemenite naprimer mržnje. „To 1 jeste paradoks koji nas -'nima. P vađ'- ’ - ::lemenice mržnje. U jednoj novonastaloj estetici u nas. Javlja se jeđan prefinjeni humanizam koji propoveđa, gotov Je da satire i prožđire sve ono što ne usliši tu možđa jedno-

stranu moralističku popoved. A propoved je ta sasvim jednostavna: Ijudske emocije moraju imati jasnog opravdanja i moraju biti visoko eipocionalne. Emoclonalne ешосЦе. Ekletotičarska priroda međiokrtetne estetike ne dozvoljava nam čak ni đa kažemo da je ona romantičarska. Jer romantizam je daleko realniji od ove teoreme koja je dovela do drastične podele na naprimer; smrt koja to jest i smrt koja to nije. Na život koji to jest i na život koji to nije, na emocije koje to jesu (emo cionalne) i emocije koje to nisu (nisu emocionalne). Sic! Sic! Autor ovog napisa sikće već od srdžbe- a to je siguran znak da bi već trebalo da se ostavi рего, jer povišena emocionalnost zamagljuje 1 najmaglovitiji stil i ideju, ona je vrag i monstrum netrpeljivosti neopravđane žestine. Osnovno što treba kazatl jeste fakt koji izričemo na osnovu slobodnog uverenja, đa skoro nastala estetika isključivih emocija u svojoj parađoksalnosti Ima Isto poreklo kao i slikovita Ijubav prema prelesnoj vili na moru, a to je poreklo sklonosti inferiornog ртета superiornom. R. POPOV

MASKARE

Прича награђена пр вом наградом

Сада је прислонио главу уз земљу да чује растење корења и зујање буба, а у ноздрвама је осећао топли запах црнице. И онда му се учинило да се издалека довлачи бректање авиона, био је спокојан, знао да ово место нема никакве везе са оним што се десило и погледао навише. Небо је било непоремећено у својој бистрини. Погледао је навише, затворио очи и опет чуо аотмуло бректање, које се разјареио ваљало и шумело v ушним шкољкама: ево ме, ево ме... Онда се сетио глице, опустеле, када су га гурнули у прву капију, а он је ситно, ситно низао цвокоте својих зуба у неку ниску коју као да су сви имали око вратова, и чекао када ће доћи мртвачка кола да их све покупе и ставе лод оне велике плоче гробља коте пресују људе као г >иљке у његовом хербаријуму. Смрт, помислио је, слуиајући авионске моторе, то није онај костур који је цргао по својим свескама са две укрштене кости испод камених вилица. Смрт. Можда je то сам онај војник кога ; е мрзео, због његовог неразумљивог говора којим је хтео да га заплаши и коме је он за узврат почео нетто да мрмља, како би му показао да га је прозрео. А нда је тај војник, мада не тај, али за њега су сви '"или исто, убио човека у дворишту. Смрт знао је да то није био костур који је цртао по својим свескама, и хумке које је са децом правио у игрм. Наставио je да мисли о зеленом оку радио апарата, који шкиљи и на далеки глас који избија из њега. То ie њихова игра, најтајанственија игра коју су сви преНуткивали. Нестаће страха, мислио је, када та зелена мрља нарасте и преплави све подруме и склоништа и оедове за цигарете. Зиао је да ће тада нестати пуцњаве и унезверених људи. Али ко he први да ишчупа зелеиу тачку из плеханих маршева који су му гризли кожу страха. И питао се шта he тада бити с његовим поморским доживљајима и са дивљим коњима, и са великим стадионом, који грми од поклика док он грудима пресеца врпцу. ГСрисећа се да je ноћас сањао рзчпевине и био на високој тераси без ограде, а на телеграфским жицама висила је мачка, бачена експлозијом.

Затим је био задовољан што је далеко од свега тога, на овом месту, и није му сметало бректање авиона и прва противавионска ватра. Борио се против разбојника који су хтели да отму његову велику сестру. Казали су да неће до сутра издржати температуру помислио је и помутио слику попришта. Пегавац. Нису хтели да га пусте њој. Рекли су да he је видети када јој опет порасте опала коса. И нису знали да он сада зна све: смрт узима прво оно што је најлепше. Имала Је плаву косу. Метални мрави већ су се размилели небом. ЕксплозиЈа га је потресла и заглушила, Једна, затим Још једна детонациЈа. Земља је потмуло одрхтавала. Жито се меко њихало. Видео је своју улицу у ЈесењоЈ светлости поднева, са кестенима који су се обли котрљали по асфалту. Он he изаћи напоље, улицом he пролазити људи, они скривени у подрумима, корачаће мирно поред капија са црвеним стрелицама и нестати у вреви пролажења. Кестење he се котрљати, Јесење црвено и онда he га скупљати и правити смешне фигуре. Потресла га је Још једна детонациЈа, потмуло, као да се покренула земља негде дубоко унутра. Онда више није имао времена да ишта сазнаје, ни како је зарио главу у земљу, ни да је небо било сиво од ње. Лежао је укочен, неспособан ма за какав покрет, прирастао за земљу, као да га је она упила и везала за корење. Рањен сам помислио је. И то тајанствено рањен, пело му се у грло и гушило га, очекивао Је бол, полако се смркавало и неко тамно сунце се рађало кроз провидне стабљике жита. А оне су капале, жућкасте капљице као киша и био је задовољан што је овде далеко од свега што се тамо дешава. И пустио Је лаћицу у сливање кишице крај тротоара и ставио оловног војника унутра. И воЈгглк је рекао: пази, пловимо! и чудио се, како то, да раније није знао да Је увек био онај дечак из Андерсекове бајке. Пази, пловимо, рекао Је оловни војник. Тамно сунце се рађало кроз провидне стабљике жита. ' ШИФРА „1853“

levi rakurs VELIKA PARADA

Režlja, King Vidor, snimljeno 1925, u glavnoj ulozi Džon Džilbert Ova pretsta/va nas je svojom titravom fotogralijom ; koncianim načinom izražavanja, uprošćenom simbolikom : površnom ironijom odvela u lepo doba nemog filma. Velika parada, to тогашо na početku da konstatuj ешо, značajniji je istoriski nego umetnički događaj u istoriji Holivuda. U tadašnjoj atmosferi tvornice snova u kojoj je umetnost bila zatvorena u prljavu halu industrije Velika parada je zapalila baklju talenta značajnog reditelja Kin t 1 Viđora. To se desilo u momentu kada je Holivud već bio naslikao svoj savremeni portre čije su konture do đanas održale sličnu konfiguraciju. Posleratni finansiski uspon (posle Prvog svetskog rata) bio je već završen, Grifit izgnat i osuđen na doživotno ćutanje, Ens mrtav a film industrija Cijl je put do publike bio utaban sistemom starova a reditelji svedeni na obične službenike koji su гаdili prema zahtevima producenata. Datum o kome je reč, međutim, u Evropi je beležio sasvim drugu situaciju. Uspesi prekomorskih ređitelja osmelili su holivudske, i Veliks parada je upravo delo jedne takve inspirac'ije. Ona je ukazala na Vidorove mogućnosti, i posle niza filmova koje jc snimio u holivudskoj seriskoj proizvodnji, prvi put ga zabeležila u filmskim istorijama. »Velika parađa« nije veliki film i uprkos nesumnjivom značaju ona je tek nekoliko stepeni iznad komercijalnog proseka. Snimljena je prema tada veoma uspelom pozorišnom komadu »Cena slave« (neđavno smo na istu temu videli jednu Fordovu zvučnu verziju). Kođ publike je doživela veliki uspeh. Ljudi su bili ponovo raspoložen’ đa se sete prošlostl na tužan i veđar način u isto vreme Filmski poslovni Ijudi nisu propustili da iskoriste ovu šansu. Idući striktno za fabulom i metodom grubog i uprošćenog realizma, Vidor je tek mestimično dao individualan pečat pojedinim scenama. Pa i onđa slike brzo protitraju ispred očiju I ostane samo površan utisak (ironičan početak o ratnom ođuševljenju Amerike). Utisak ove površnostl i nedorečenosti ne napusti nas u istinski upečatljivom prikazu fronta. Naročito su uspele scene sa dugačkim lonama automobila koji voze vojnike na front i vraćaju ranjenike Mim putem u pozadinu, ili nastupanje razvijenog stroja Amerikanaca kroz šumu sa nemačkim zasedam?. i nemo padanje jednog po jednog pogođenog čoveka. Ma da se prilično brzo Iscrpljuje spisak kvaliteta koji se na kraju utope u opšti utisak nedorečnosti. značaj njihovog prisustva nije mali. Fragmenti su naznačili budući Vidorov veliki film »Gomilu«, i možđa otpočell raskid koji jc usledio nekoliko godina docnije između Vidora i Holivuda Za današnjeg gledaoca osvežavajući je utisak koji so ponese iz sale da je nemi film 1 te kako imao sredstava da držl gledaočevu pažnju dva sata.

LJ. NEDELJKOVIC

GOSTOVANJE AMERIČKOG BALETA U BEOGRADU SUSRET SA MODERNIM

Prvl kontak beogradske baletske publlke sa američkom baletskom umetnoSću pretstavlja svakafro vellki uspeh u njenom daIJem Izgrađlvanju baletskoit kriterljuma 1 poznavanju baletske umetnosti uop Ste. Sestodnevno Kostavanje АтеНбкок baletskog pozorlšta sa srazmemo veliklm repertoarom omogućllo nam je da upoznamo Jedan ansambl sa vellkom skalom izvanrednlh dostlgnuća kako u korcografskom, Izvođaćko-stilskom tako 1 u Msto umetnlčkom pogledu. TJ celom repertoaru postojl J dna oštra linlja Jzmeđu čls klaslčnog dela programa i s

vremenog amerlčfcog baletskog stila kojl bazlra 111 na folkloru Ш na džezu 111 Je moderan izraz povezao plastiku 1 kllvku 1 dao potpuno novl stil. Klasični deo repertoara kojl Je prllikom ovog gostovanja izveden na beograskoj scenl pretstavljen je sa trl standardna klasična baleta: »Sllfide l « na muzlku Sopena u koreograflji Mlhajla Foklna, »Zlzela« baletska tragedija u dva člna na muziku Adolf Adamsa 1 velik l»Pas đe deux« Iz trećeg člna »Labuđovog Jezeга« u koreograflji Marijusa Petipa. Prllikom izvođenja »Sllfida« gledalac nlje mogao da se odlučl u donošenju suda da 11 Je vdše impreslonlran izvanređnom tehnlkom 1U eterlCnošću 1 produhovljenošću ' svakog pojedinog sollste. Ipak činl se da je tehnlka ostavljala Jači utlsak jer je dosezala takav vlsoki stupanj Izvođačklh sposobnostl kakav se u Beogradu nlje mogao Cesto vldetl. Rozela Hajtauer igrala Je »Mazurku« 1 »Vals« s lakoćom i tehnlčkom preciznošću pa Je deiovala kao da lebdi. kao da Je bila oslobođena privlačnosti zemljine teže. Krlstin Mejer igrala Je tehnički soltđno, možda sa izvesnom hladnoćom u izrazu, koja Je na momente dosta smetala. LJupka Rut En Keson đala je »Prelld« tako toplo i proživljeno, rešavala Je sve tehničke probleme sa taićvom lakoćom 1 suptilnošću u prelazima iz pokreta u pokret, Iz poze u pozu, đa se može rećd da Je dominlrala scenom. Ansambl ženskog baleta 1e blo tehnlčki solldan all u redovlma l pozama dosta neuleđnačen što Je unekoliko kvarllo harmonlju cele slike. U »Zizell« mogli smo u alternacljl videti dve vellke balerlne, Noru KeJ 1 Rozelu Hajtauer. Svaka na svoj načln dala Je »Zizelu« s vellkom rutlnom 1 u tehnlc* 1 u glumi. Nora KeJ naro_ 6ito potresno dala Je scenu luđlla iz prvog Clna. Erik Brun đao Je Albrehta tehnlčkl l glumaćkl savršeno. sa izvanređno produhovljenom Izražajnošću tako da se beogradskoj publlcl pretstavlo kao IzvođaC vanređno vlsokih IzvođaCkdh mogućnostl. Ljup Serano kao KralJica vlla dala Je ođličnu, može se reći nedostižnu kreaciju. Izvanredan skok skoro muške snage sa vlrtuoznlm antr šaslzlma. pinjetama gran žetelma izvodlla Je tako slgumo i sa takvim mlmlm đostojanstvom u pozama da se pokazala kao balerina svetskog formata. Ansambl naročito u dru gom Cinu bdo Je 1 stilski 1 tehničkl dost aujednačen. Tačka koja Je u avakom slučaju imala najviie uspeha kod publike a koja je i najbolje po>

kazala Vlrtuoznu. skoro neshvatIjlvu tehnlku Nore KeJ 1 Rozele Hajtauer kao i prvog igrača Erlka Bruna bila je veliki Pas de đeux lz »Labudovog jezcra«. Bilo bi bez smlsla podvlačiti i anallziratl poieđJne elemente lz igre vellklh umetntka kao fuete Rozele Hajtauer 111 gran piruete Erlka Bruna blla je vellka, Pas Kej. Od prvlh akorda do poslednjeg svakl korak, svaka poza, svaki tzraz ostvarili su sa takvom brlljanlnošću, gotovo sa nedostlžnom baletrhom genljalnošću, koja. kao 1 svako vrhunsko umetnićko delo, ne trpd komentar, Moderan deo baletskog repertoara blo je atrakcija možđa i sa vlše prlvlaćnostl za beogradsku publlku zbog ćlnjenlce da nlje imala prllike da ga dožlvlja va tako ćesto kao klaslčni kojl mahom Ispunjava pretstave Narodnog pozorišta u Beogradu. , »Rodeo* balet Agnese de Mil, koji folklomo koresponđlra našoj »Ohrldrkoj legendl« uvodl nas u ćisto amerićkl, kaubojsk ambijent uz Intrepretaclju dva kontrastna aspekta kaubojskog žlvota; jeđan koji pokazuje njihove veštlne, nama manje 11l vi_ Se već poznate iz vestem-fllmova, 1 drugi nalvnl, patrljarhalan 1 plemenJt odnos žena prema svojlm ođabranicima. Treba posebno istaći igru Zona Krice 1 Anabel Gold. Balet * Džeroma Robinsa na muzlku Leonarda Bernštaina »Fensl Frl« dat je u veselom đuhu kojl odgovara živom temperamentu džez muzike. TJ kom pogledu. kao * svi o=tai'. đat je solidno. Treha podvuć’ igru Skot Daglasa koia ie po kvalitetu za nljansu otskafca’a od ostallh. Robinsonova »Međuigra« na muzlku Mortona Gulđa donela 1*» potpuno nov vid koreografite koja dirktno obogaćuje potencijal mogućnosti za daljl razvoj moderne koreograflje. »Bal za svršene akađemce«, baletska komedija u veselom. vedrom duhu od Da\rda Llšina na muziku Johana Strausa pokazala nam je l ostale kvalitete ovog vellkog ansambla čijl je 1 posled nji čian kor de baleta u stanju da odigra sollstičku partlju. u čemu. možđa, ј ležl tajna uspeha ove homogene trupe. Gostovanje Baletskog pozorjšta obogatllo Je beogradsku publlfru jednlm autentlćnim 1 kvalitetnlm umetnićkim doživljajem.

Mlla PLAVSIC