Student
REPORTAŽA STUDENTA
STUDENTSKI PARIZ I JEDAN POST SKRIPTUM KOJI JE AUTOR NAŽALOST MORAO DODATI
Postoje nekoliko Pariza. Postojl pre svega onaj pravi, matori Pariz koji strancu i turisti ostaje skoro nepoznat. Pariz Amerikanaca to je najpogrešnija slika Evrope, Francuske i Pariza. Postoji i jedan Pariz koji zapravo 1 ne postoji: to je Pariz reportaža. Taj drevni, stari pocrneli grad koji nema skoro ništa više od ostalih velikih gradova Evrope, uspeo je da kod svakog posmatrača stvori drugu sl’iku, da toliko utiče ria utiske da se oni deformišu do te mere đa više ne odražavaju onaj pravi Pariz. Jeđan skeptik koji se naslušao priča o Parizu i načitao reportaža o Jelisejskim poljima i Pigalu na kraju je zaključio, posle jedne priče o Parizu; »Imama utisak da je to samo jedan film, koji ja možda više neću gledati«. Koliko ima istine u tome vidi se i iz toga što bi upornom čoveku pošlo za rukom da u starom Parizu otkrije još desetak drugih Pariza: Pariz Muzeja, Noćni Pariz, Slikarski Pariz itd. Kažu da zapravo Pravi Pariz ine postoji. Kao ni ostali Parizi. Ali postoji legenda da dva čoveka nisu na isti način videli prašnjavi grad sa pocrnelim kućama. I da postoji jedan Pariz kojl je sakupio u sebi najviše, najlepše i najtužnije od svih Pariza. Toje Studentski Pariz. ч ŽUTA VODA Taj sam Pariz upoznao pođ sasvim neobičnim okolnostima. Ušao sam na vrata najvećeg studentskog grada u Fvropi i izašao sam kroz jeđan bar na Pigalu. Da 11 je to pravi i jedini put ne znam i ne verujem. Ukratko, u specijalnoj recepciji studentskog građa dobio sam 4 besplatne ulaznice za jedan poznati noćni lokal na Pigalu. Ulaznice može đoblti svaki francuski ili strani stuđent, samo ako se prijavi na vreme. Ulaznica mu omogućuje da provede celu noć u baru sa programom koji traje od 8 uveče đo 5 ujutru i da za celo to vreme ne potroši ni jeđan jedini franak. (Uzgred budi rečeno, parižanina takvo zadovoljstvo košta najmanje 10.000 franaka, a tolika je prosečna stipendija). Cim je pao mrak, pojavili smo se pređ barom, 1 posle dužeg kolebanja pokazali šefu sale naše karte. Nije ni pogleđao. To je bilo lepo sa njegove strane jer nas je bilo dvoje više nego što smo imali karata. Pokazao nam je jedan sto sa šest stolica, poklonio se kao da ćemo u najmanju ruku napraviti ceh ođ sto hiljada I bez reči nam doneo đve boce šampanjca, proplsno uhlađenog u srebrnoj pbSudi. Rekli su đa ćemo đobiti u flaši ođ šampanjca žutu vo<Ј.У. Dobili smo dobro. obično, žuto vino. Za drugim stolovima oko nas sedeli su takođe mladi Ijudi. Bez tamnih odela, ima ih koji su došll eutostopom, vespom ili vozom iz Rima, Kopenhagena ili Minhena. I koji kao ni mi, nisu imali nl prebijene раге u džepu (naravno. u odnosu na barske cene). Prošla je već ponoć, dve trećine mesta u baru bilo je zauzeto studentskrn uljezima, točila se »žuta voda«, orkestar je svirao bez prestanka za goste koji nisu za to plaćali ni jedan franak, Gostl su igra-
li, zapremili su i najmanji pedalj ođređenog prostora za to. Arnošt, nemac češkog porekla, koji je sedeo s nama uzalud je pokušavao od šefa sale da dozna kakva im je to računica. Ovaj se samo smeškao. 30 BESPLATNIH ULAZNICA KOJE SU USTVARI PLACENE Posle ponoći pojavili su se i pravi pravcati gosti koji nisu bili ni amerikanci ni parajlije. Bili su to skoro starci i stoposto momci iz provincije. Tako je bar trvdio Rober, pafiski student, eli koji je veći deo godine provodio u Kambreu u Severnoj Francuskoj. Poslužili su ih odmah damama i šampanjcem, јег. tu je kelner pokazao rukom prema našim stolovima, »i mlada gospoda piju šampanj i u društvu su đama«. Da to n'ije bio šampanj što smo mi pili, i da to nisu bile dame (u kelnerovom smislu) znali smo samo mi, ali ne i zbunjeni starčići iz provincije. Sto je vreme više odmicalo. bar se sve Više punio, naravno pravim gostima. I pilo se sve više pravog šampanjca i uskoro su sve »prave dame« bile angažovane. I program se ođvijao ludačkom brzinom. Desetak igračica, koje su od odela imale samo cipele (ne može se stepovati bos), lansirale su razne društvene igre u koje su uvukli sve one koj’i su ušli na besplatne ulaznice. , Odbiti se nije moglo, јег tako su nam rekli naši francuski prijatelji. Studenti iz Rima, Beograda. Brisela i Minhena klečali su' na jeđnom jastučetu na sred sale i Ijubili se za to odieđen’im damama, јег tako su zahtevala ргаvila igre. Starčići iz provincije urlali su ođ smeha, poručivali još šampanjca, postajali kuražniji i radili to isto sa damom pored sebe. Sef sale zadovoljno je trljao ruke. Pazar je bio odličan. Sutra je neđelja i recepcija u studentskom gradu neće raditi. Išao je od stola do stola i pozivao svoje večerašnje goste da sigurno i sutra dođu. On će ih pustiti, neka budu samo veseli kao što su večeras bili. Možđa će biti i po dupla porclja »šampanjca«, viknuo je na rastanku? • Izgleda da smo ipak platili ulaznice, zaključio je Amošt. CITE UNIVERSIAIRE Tamo gde prestaje Pariz, i počinje Senski departman, tarao gde kuće nisu pocrnele od dima, okružen zelenilom, nalazi se najveći univerzltetski grad Evrope (isključujući jedan japanski univerzitetski centar) i sveta. Na prostoru veličine jednog pristojnog sreskog mesta skoncentrisala se arhitektura pet kontinenata, jezici 70 naroda, mladići i devojke svih boja i nijansi. Krhki paviljon od stakla i trske u čijoj čitaonici kosooki mlađići čitaju dnevne tokiske novine nosi natpis »Maison de Japon« i skriva najpovučenije pariske stuđente koji uz to govore najčudnije francuski jezik na svetu. Dve ružne kućerine sa uskim prozorima i tipičnim nemačkim krovom, pružile su utočlšte plavokosim mladićima
sa Rajne koji će se za par godina pojaviti ponovo u Parizu kao funkcioneri istočne ili zapadno nemačke ambasade. Tipična kuća robovlasnika sa juga Amerike, stan je mladih. bogatih amer'ikanaca. Engleska kuća, australiska kuća, kuća studenata iz nordiskih zemalja, kuća studenata kneževino Monako. Poslednji slučaj ne bi bio ništa neobičan, jer i siromašnije države imaju svoje kuće, da to nije trebao da bude »Masion de VougoslaVie« i da princ Pavle nije tu kuću ostavio na rulete u Monte Karlu negde pred ovaj rat. STRANCI U PARIZU Po najgrubljoj pođeli izgleđa da ima tri grupe stranaca u Parizu. Pravi stranci, obično sa druge strane Kanala ili Atlantika koji su uspeli da se sažive sa Parizom. Parižana kojl i posle deset godina ostaju stranci u svom gradu i najzad stranci koji uvek ostaju takvi. Dejvi, englez mojih gođina, srednjeg socijalnog I imovnog stanja studira u Parizu već 4 gođine. Ponosi se svojim francuskim izgovorom i Ijuti se ponckad na francuze što baš ne mogu potpuno da ga shvate. On mi je održao ргеdavanje o tome како Pariz ima strahoviti uticaj na strance i kako je njega samoga temeljno izmenio. Pozvao me je to po podne na izlet, zapravo šetnju po Bulonjskoj šumi. Tačno u 17 časova na ugovorenom mestu, čekao me je besprekorno obučen u cmo odelo sa polucilinderom na glavi. Mi smo šetaii po parku sa rukama na leđima i u 19 časova svako na svoju stranu. Da, još smo zakazali za prekosutra posetu Operi. Došao je po mene taksijem, naravno u tvidu. Fantastično je to, koliko me je ovaj Pariz promenio, ponovo je on kada smo krenuli prema Operi. —. Fantastično je to, rekao sam u sebi, kako ovaj Pariz uopšte ne može ni za dlaku da promenl Engleze i kako oni uporno misle da ih vazduh Pariza menja, dok ustvari ostaju nepopravljivi ostrvljani. Orel, francuz, parižanin već 18 gođina, spada po svom socijalnom položaju negde na dno društvenih lestvica. Sa svojom platom od 35.000 franaka i sigurnim zaposlenjem kao dekorater kod jedne poznate firme koja mu đaje i besplatan stan (zapravo sobicu na mansardi) on će ostati večiti stranac u milionskom Parizu. Vrlo simpatičan, duhovit, društven čovek, moj poznanik Orel ima samo jednog prijatelja i nl jednu prijateljicu u velikom Parizu. Vrlo često letuie u inostranstvu i svakodnevno dobija pisma i karte iz Italije i Jugoslavije. U tim zemljama stekao je đruštvo koje ga se ne libi zato što ima besplatnu mansardu i malu platu. ZAR ZBILJA PARIZ? Sve đo ove poslednje glave o Parizu napisao sam davno, pre više od mesec dana. Verovatno bl bilo tako i štampano. Sada ipak moram da dodam još nekoliko геdova, kao neki post skriptum pismu koje bi bilo daleko lepše da nema toga dodatka. Kada su me neki francuski studentski rukovodioci, socijalisti, uveravali da onl Severnu Afriku drže samo zbog toga što bi njihovo povlačenje odanđe dovele do ukidanja đemokratije i zavođenja diktature plemenskih starešina, samo sam se smejao, jer sam bio übeđen ili da se šale ili da neviuo nalvni Kada su pre desetak đana francuzi kidnapovali vođe oslobodiiačkog pokreta u Alžiru (na vlasti su još uvek ti isti socijalisti), mislio sam da se radi samo o brzcpletosti. Pa i kađa je Izrael рге nekollko đana krenuo u rat protiv Sgipta i kada je ceo svet vndeo iz,'' toga rata Pariz, još uvek sam imao neke nade u moj Pariz. Ali kada sam video šta se dogodilo pw>sle izglasavanja u francuskom parlamentu rata protiv Egipta, morao sam dodati ovaj post skriptum: Postoji još jeđan Pariz. Veći, jači. mcćniji od svih Pariza: Pariz koji je hladnokrvno pristao na nova übijanja t dsv-janja. Napoleon je doneo na najlepši trg Pariza, Place de la Concord, obelisk iz Egipta. Kakav li će sada ukras doneti »hrabri ratnici« iz Egipta za svoj Pariz?
Vlađa FILIPOVIC
Crni gušter
U hotelskoj trpezariji kelrcri nas već sasvi~n ' '-*ro poznaju. Seda/mo uvek za je’ n isti sto. Toj sto јз obićno prazan đok mu prilazimo. АИ ove večeri za njim c nđi vi gost. Okrenuta nam je leđima } zato moramo da napravimo ve liki krug dok joj sagleđamo lice. Uroš pita da li je slobodno! ja već pre toga sediin na svojoj slobodnoj stolici i ćinl mi se nekako smešno to, što Uroš izigrava u svojoj rođenoi kući (zapravo za svojim rođenim stolom) nekakvog učtivka sa dugačkom bradom. Da, kaže đevojka. Uštogljeni Uroš nespretno pokušava da upotrebi nož pored viljuške. Devojka ćuti i čita nekakav članak u novinama. Onđa đevoika odlaže novine i gleda nas kao stare poznanike: Dosađno je kad se dođe ovako u nevreme na odmor, zar ne? To u »nevreme« je septembar. Uroš i devojka razgovaraju. Uroš više ne pokušava da se služi nožem. Neko me ispođ stola uporno gazi po cipelama- Nesmem đa pođignem čaršav i vidim ko je. Kelner što se očešao o moj rukav kao da hoće nešto da mi kaže. Uroš se smeje. Devojka se ne smeje. Nad jezerom kriči galeb. Ja gledam svoje bonove za ručak. Devojka ustade iza stola i uz gukanje sa suknjom uz butine zamače za čeona vrata. Uroš me gazi ispod stoia. Sad znam ko me je gazio.
TI kao da ništa ne vidiš. Ušta bleneš? Blenem u Uroša, Crni gušterl Kako to, pitam sebe, zašto to, pitam sebe. Devojci dosađno, pa jasno, jasno je.-. Govori Uroš više sebi nego nikome. Ustajem i pokušavam u hodu đa izmaknem Uroševim prstima kojl sust’žu moju košulju. U sobi još ne mislim ni o čemu. Uroš ide na plažu da »phvati još malo ovog jesenjeg sunca«. Na vratima mi okreće preplanule kosmate gruđi: »Saimo ti knjavaj, buđalo!« * * * Več sva 74 gosta u hotelu zr.aju da za stolom sedi nova gošća, a đanas ni Lala reče: »Jesi li viđeo naše° Uroša. ne šali se!« Prođe pet dana. Uroš me posle večere. dok devojka odleprša ka izlazu, zamoli da ne zatvaram vrata na sobi. Ja zaspim čim se strpam u krevet i na druga više ne mislim do jutra. Tako prođe "''t noći. A о~ч’ ' sva*"! Sesto jutro. Uroš übleđio, sedi na svom krevetu i klati bosim nogama Gleđam ga pravo u njegove mačije oči. Kurvai procedi on kaži mi, molim te, naSta ti je sve ovo ličilo! Uroš se prosto dere: Nije htela! Pet dana sam utrošio na nju i nije htela! A znam sigurno da je crni gušter! Za taj izraz kao da sad prvi put čujem- Sta je to crni gušter?
—• То је шоје nešto, objašnjava mi već mirni Uroš, prosto u mom rečniku crni gušter znači kamenjarka, kurva, eto šta! Uroš grize usne. Savija ćebe pod uzglavljem: A bilo je sve toliko jasno. Zar nije rekla da joj je dosadno? • Rekla je. Zar nlje započela razgovor kao da me zna već gođinama? Započela je. Zar nisam s njom pet ncći do 11 u njenoj sobi igrao karte? Bilo mi je smešno što su , se Lala i kelneri džabe uzbuđivali. I kad sam najzad pokušao nije htela! Sada mi je Uroša žao. Jadni moj dmg Uroš. Još koliko juče mi je govorio da treba sa tim ženama drugojačije postupati. I da treba početi, da, sada se sećam,
i da treba početi sa crnim gušterima, jer tu »čovek može najviše da nauči.« Uroš gleda u svoj palac na nozi: Sta ti znaš o njoj? Znsm dp ie опа inženjer agronomije. Zar? Cuđi se Uroš. Cini mi se da će svr.'cog trenutka da zaboravi na sve ovo. Već kao đa je počelo da mu izlazi iz očiju, ušiju, nosa, i svih otvora na telij nešto nevidljivo, a ipak prisutno u ovoj sobi, ostavljajući za sobom vakum- Da, za koji tren Uroš će biti ispražnjen manje ili više. Crni gušter je nemilosrdna teorija za po nekog. Onda se moj drug uspravi, otvori vrata, izađe na terasu i pljunu prema jezeru. Sve žene koje se smeše nisu crni gušteri.
Bane Jovanović