Student

POEZIJA

KAO OKEAN

Као okean isparljiv na —lB3 celzija Kao magla u oku Lutalo je u meni vreme neoprezno Ponormcama dubokim Skriveni metali i filtri cvetova Osluškivali su govor krvi Sevema galaksija gasila sc nad šumama Disanjem mojim smrvljena Semenje obasjano rentgenskim zracima Zeleni mlazevi lišča Svetlosna mećavo iz svih pravaca Srce nanišanjeno Zemlja је plovila krvlju etra Blistao večernji požar Usnulom cvetu pretio je vetar Kristalnim noževima Kišo koja pađaš na stabla u sumraku Moje sedmo čulo Lovci su se vračali kućama u strahu Svetleli molekuli Stajao sam u tami začuđen i tih Ošinut muniama reči Ptica se u Prostoru oglašavala krikom Zvezđa predamnom klečala Kao okean isparljiv na —lB3 celzija Kao macla u oku Lutalo je u meni vreme neoprezno . Ponomicama dubokim

MIROUUB TODOROVIC

DIVOVSKA STABLA

i. Pomeraiu se stabla iđu tako Nenadmašiv ie prirode hod Kroz moia usta u mom dahu Poput mehura lako lako Pomera se šumski brod Pomeraiu se stabla ka drugom svetu Daleko od liubavi venčanog crva Tzmiču relieiii nakosnom zavetu Da neće otići nikada nikud Sa dobre zemlje svetih ostrva Pomeraju se stabla prkosnih staraca Godina do godine u soku ispod коге Svetlost и oči goničima baca Tzmaći ćc izmaći će Ne smeju da se umore 2 Pomeraju se stabla krajem brzo Zaboravlienih doba Viie se smrtne vatrc dim T već sc dunlie nrazne Niko ло тпа otkada traje seoba Pamli se samo vreme nenaviknuto na kazne Povremeno zašušti lišće I samonlasno zaškripi Osm’šliene nade čvor Da će proletnieg dana s večeri Kad ziva reč prekipi . . , , Preko osvoienih obala 1 . Divovska stahla podupirati zvezde I ponekad samo ponekad Poslužiti za vešala

R.VDOMIR ANDRIĆ

PUT

»2ivotu kraja ima ; a puta uec (Istočnjačka raudrost) Zastao zaleđen l) strahu Prosuo nisku Ljudskih tragova U kičmu se uvukao Kao hladan nož Glavu sam mu ostavio A on se noigrao Kao mačka ~ .. 4 Sa zgužvanom hartijora * ■ • • • ’ 1 ■ r - * • *;' Na uho Sunca i vremena Jad’Vuje Ljubi Ostavio /епс I zvijezde .4 I smrt Otisao niz kamen Niz pjesmu kukavice

IBRAHIM HADŽIĆ

TRI IMAGINARNE SESTRE

Počelo je time što sam napomenuo svom bratu Ferdinandu da dalje ne može ovako. Njegovo je ponašanje iz dana u dan postajalo sve nedoličnije, sve manje snošljivo; ргораdao je naočigled cele porodice Otac ga je više puta opominjao; ali u svom besu zaustavljao se na pola i očigledno tražio kompromis. Brat Ferdinand je preko očevih reči prelazio sa velikim nipodaštavanjem: nije ih slušao. Maika jc našem Ferdinandu prorokovala najcrnju budučnost, naročito zbog njegove gorde i naprasite naravi, koja se običnim jezikom zove nevaspitanje i prostaštvo. Brat je odmahivao, nc upuštajući se u prepirke; sve štb bi se orotiv niega navelo odbacivao je iednim: Ma hajđe! Moja majka, Nemica, govorila mu je: Ne bivati ništa sa Ma hajde, moj Fredi, holje slušati svoju mamu. Otac nam je bio doktor, a nekako odmah posle rata zatvorili su ga, zbog maičinog porekla; u zatvoru ie proveo četiri godine, mislim. U njegovom odsustvu Fređi je svom nemogućem karakteru nakalemio još iednu skandaloznu crtu: počeo je da piie. Više puta sam morao da ga zbog toga istučem: onda Fredi nije imao ni petnaest godina. Prestao je da govori sa nama, i konačno, sasvim se povukao u sebe. Negde u to doba pada i niegovo neuspelo bekstvo preko granice. Uhvatili su ga, malo je falilo pa da га streliaiu. Koliko šmo onda zbog Ferdinanda nrenratM? maika i ја! Iz zatvora je izašao još sa јеdnom novom, ironičnom crtom. Reklo bi se da nije ni sanjao u kakvoj ie hio onasnosti; šli nije mario za to. Jedno vreme niie i/.lazio iz kuće, zadubljen u svoje misli. Majka se

uplaši da ponovo ne kuie kakav plan o bektsvu. Poče da ga preklinje da ne sedi uvek sam, u zamračenoj sobi: zašto ne iziđe u grad, da se vidd sa drugovima? Fredi je posluša; vratio se pijaniji nego ikad. I od tada nije prestajao da pije: počeli su da ga donose; najzad smo i sami morali da ga tražimo po jendecima. Za Čudo, ja, kao stariji brat, nisam imao smelosti da išta kažem Ferdinandu. Našoj porodici je zajednička jedna vrsta plašljivosti: nemoč da se drugom kaže istina. Obično smo ргеко svega prelazili čutke, mučeći se u sebi, dok gnev, mesecima taložen u nama, ne bi toliko porastao da bi jednog dana pukao kao eksplozija: pnda su izbijale žestoke svađe, pune podmukle mržnje. Ali od toga nije bilo nikakve koristi, jer se posle sve nastavljalo po starom. Brata Ferdinanda sam u svoju sobu na razgovor pozvao tek posle dugih i upomih nagovaranja i molbi s majčine strane. Gledao sam sad Fredija pred sobom i osim neodređenih reči negodovanja, nisam znao šta da mu kažem. U njemu je za mene oduvek bilo nečeg tajanstvenog, nezemaljskog: bio je nekako odsutan. Njegov život kao da je bio samo jedan beskrajno dug pokušaj da sebi nanese što više rana, da se povredi, ukalja, ponizi; čini mi se da je sve to radio veoma svesno, čak sa skrivenim zadovoljstvom: njemu je, raislim, bilo potrebno neko strašno opipljivo, jako zemaljsko osećanje, kako bi makar za trenutak da lebdi u vazduhu. Gledao sam u Fredija: mkad, čini rni se, nije bio tako lep. Mene u trenutku zaprepasti njegova mladost: niegovo sićušno, golobrado, detinje lice, tako bledo, njegove tanušne usne i oči mračne, nedokučeve. Ja sam se, na momente, bojao Fredija, ne bih umeo da kažem zašto; ali u tom trenutku, prema njemu osetih veliku, neiskazanu Ijubav. Htedoh da ga poljubim, da se izmirimo, da odustanem od pridike, zbog koje sam ga zvao. Ali setih se obećanja koje sam dao majci i počeh. Bojao sam se da me Ferdinand, po običaju, neće slušati, da će se ograničiti samo na to da odsutno i podsmešljivo zuri u mene. Ali, ne. Video sam lepo kako pažliivo prati svaku moju reč, zbunjeno, pokorno. To me ohrabri i ja navalih sve žešće i übedljivije da napadam njegove navike i da ga savetujem. Njegovo lice poče da se menja: još više poblede, oči mu zasijaše, a oko usana nešto poče da mu poigrava. Kada završih, Fredi ustade; videlo se da iedva suzdržava suze; ali on je bio gord, nije hteo da se tako lako preda. ZacJeda se u mene i sa veldkim i misterioznim prkosom sa izrazom kao da se baca u naidnbliu provaliju reče: A znaš li ti đa sam ia Idiot!? Pa i jesi, dok samog sebe nonižavaŠ. гекоћ. On se eorko osmehnu, a usne mu iače zadrhtaše. 0, ne. reče, nisam ia to mislio, n.išta prenosno: naime, ia sam nravi, istlnski idiot. Niemu kao da Inknu od tog nnmania. Zurio je u mene, triinmfalno. čekaiući šta ću da kažem. Mene niegov ton toliko porazi, da se rvosto ohladih. Pa i pravi, dreknuh, van sebe od besa.

On se jednako smešio svojim uzdrhtalim usnama, gotov da svakog časa brizne u plač. Lice mu je zračilo nekom bezgraničnom toplinom. Ali u svakoj njegovoj crti bili su utisnuti otisci neodređene patnje i divljeg, skoro životinjskog straha. I pravi, kažeš, reče mi zamišljeno. A znaš И ti, dodade malo potom još uvek s mukom zadržavajući suze znaš li ti da bih se ja usudio da zapalim pred ocem? Hoćeš da će ookladiš? U šta? Evo, odmah ću potpisati da pušim, a ti mu pošalji u zatvor. Znaš li ti ko sam ja i na šta sam sve spreman! _ I brat Ferdinand doista zapali lulu pred ocima majke i oca, koji se iznenada nađoše u sobi. Majka seđeći, sa pletivom u ruci, u fotelji tužno i začuđeno gledala je u Ferdinanda; otac je staiao pored kamina, pognute glave, besumnje čekajući da njegov sin dopuši lulu. Eto, vidiš, reče mi brat kada naših roditelja nestade; nego, manimo to. Njegovo lice prestade da drhti i njemu se povrati ranija mirnoća. Znaš, Niče, reči mi potom, imam za tebe jedan bratski predlog. Kako bi bilo da pišemo pisma svojim ženama posle smrti. Svako po jedno sto pisama, recimo. On me pobednosno i lukavo pogleda. Kako to posle smrti? upitah tiho i nepoverIjivo. Pa tako, figurativno. Uistinu ćemo pisma pisati sada. A slaćemo ih pošto umre***n, svakog meseca po jedno... ili svake godme? To će biti uzbudljivo: nakon bračne svinjarije, izlivi Ijubavi, sad nedostižne. Ja uzdrhtah: Kakve su ti sađ to budalaštinc, šapnuh. Kako neko može da š?Ue pisma nosle smrti? I koiim to ženama da pišemo, kad uopšte nismo oženjeni. Pa baš zato, brate, геое Fredi radosno, baš zato sam i mislio da cela stvar dolazi u obzir. Pažliivo pcčeh da ispituiem lice svog brata: ono beše ozbilino, mimo. Nemoj, molim te, гсkoh mu, nemoi samo bez potrebe da mi izigravaš ludaka. Kakve su ti to ideie? Još malo, pa ćeš početi da ličiš na jednog od ona tri brata koja su pisala pisma trima sestrama sa onog sve*a! Ferdinand me pogleda očima punim radoe* nalosti i interesovanja. Bilo je toga, dakle, reče. Ko bi pomislio! On ustade. Oprostivši se, zatražih mu da mi obeća da će razmisliti o mojim rečima; on ncvoljno klimnu glavom. Ali otvorivši vrata sobe, Ferdinand ustuknu kao pred nečim posrnu nazad u sobu i unerverena lica od straha, umra se u orman. Ja oomislih da se spotakao ili da je to samo jeđna od mnogobroinih ludoriia mog bludnog brata. Podoh da zatvorim vr*ta* mah'nalno pogledavši šta ima iza niih. sled’h se od uŽasa. Tamo, priliubUene vz iedan od zidova, u «n*ozničavo? izrnaglici. obučene u helu svilu, vitke, neodređenih izraza Uca, stajale su tri sestre iz imaginamog sveta

МГТКО MAD2UNKOV

TRAŽENJE PRIVIDA

(Vidosav Stevanović: TRUBLJE, Vidici, Beograd 1967.)

O pn’oj pesničkoj knjizi, ili o prvoj knjizi uopšte, ukorenjeno jc iedno, ne baš prihvatljivo, kritičarsko mišljenje. Naimc, reč je o tom da prva knjiga (sem nekih izuzetaka) služi kao izvidnica, dakle najavljuje novog pisca. Ako bi se ovakvo mišljenje prihvatilo, onda bi ono, u slučaju prve knjige Vidosave Steva-

novića, bilo ozbiljno osporeno, jer prva Stevanovićeva knjiga ne samo da nam otkriva iednog novog, darovitog pesnika, nego i već zrelog pesnika, pesnika koji suvereno vlada formom da bi mu i najveći poznavaoci forme pozavideli na tome. Knjiga TRUBLJE sastavliena je iz jednog sonetnog venca i tri ciklusa pesama koji su jako monolitni, Sonetni venac Seoba lika je građen zaista vešto i znalaćki. Možda bi se moglo zameriti Stevanoviću da se u tom sonetnom vencu sve potčinieno formi sveta, ali to ni u kom slučaiu ne osporava lepotu i smisao Stevanovićeve poezije u којој je na suptilan način ovaploćena iedna iskonska seta i mučno osećanie seobe. Ono što se zove traianie kođ Stevanovića identifikuje se sa patniom. Ona je ta divna nemaština, ta nemoć којој se Stevanović predaje: »Govorim oorok je sve što imam Besani muk sve što mogu da dam Let, bol i loman pađ« (Seoba lika VII) Od tih nemaština i nemoći počiniu svi pobunjenički gestovi i otpori. U nemogućnosti seobe, prevršenosti sobom i svojom tragikom zaboravlia se sve i sve se ponovo vraća na selidbe lika, »tog ukletog hroda«. Stevanovićevi simbol: sn spontano izabrani. Kod niega nema gotovo ničeg što bi zvučalo izveštačeno.

Možđa bi neko Stevanovićevoj poeziji zamerio da ie suva, neprihvatliiva, racionalistička. Međutim, to је privid. Su§tinsko u ovoj poeziji je raskošnost osećania. Slike izrrledaju u prvi mah dekorativne, no malo P 0 * smatrano one nose u sebi iednu emocionalnu naoreomntost: strah i setifit »Kad glava nadne pod naletom Ni strasti ne bole« lika XI) Ali Stevanovićev glas nije glas vaniiućeg u pustinii, Stevanović žudi bar za nečim, nečim što bi bilo snasonosno. Оп mimo priziva tu svoju unutrašniu moć i traži: »I oči ne vide šta nose nonori nađ sleđenim dahom Dok padam u kovitlacu nlahom O, đaj bar priviđe« CSeoba lika XIII) I cela zbirka je prožeta takvom težniom, traženiem privida. Ako ie Stev'mov’ćeva usnelost vladanja formom došla do izraza u »Seobi lika«, onda je u ciklusu »Niz nut hožjaka i skitnica« progovorio, ne samo prefinieni liričar i suveren vlađalac formom, neso i pesnik koii odlično vlnđa pesničkim jezikom, i jezičkim inovaciiama. Sve u svemu, Stevanovićeva knjiga TRUBLJE je zrela pesnička zbirka.

ORAGOMIR BRAJKOVIĆ

KAO PARODIJE

Miloš CRNJANSKI Boli rne. Magle se na Uralu legu, Jesenje lišće zaudara na balegri. I, vidiš, to, uteši me. Jer sam muško. I tako, bez veze. Drkćem, još plitak, Ođ lanjske jeze, U svelom hladu. I stresoh se, tamo. U sremskom vinogradu. O, đa li će ostati nerodilja! Sveieđno đa li ja Ili neko drugi. KOMF.TAR; Tai Fatko, mel inboličn ; brav, sahranio je tri ženć. Ponekad, noću, polucirao je.

krišom. Rmpalija, i čuveni Ijubavnik. Umro је od sifilisa, ili dizenterije, što se, tada, nije moglo znati. Potom je übijen, u Sibiru. Ili u Abaciji, ne sećam se tačno. Kad sam ga, poslednji put. sreo, još se nije b : o udavio. Takva je bila Austrija. A neki rumunski trgovci, nagnani, pištoIjem, stajahu, gologlavi, i učtivo, dok smo mi pevali srpske pesme. Izglcda ncverovatno, ali је raoj deda, pop Mita. stvarno, jednom, prešao iz Itebeja, u Ilanču

Miroslav KRLEŽA Na karneval je sve ’ialik. čemu ti podli gotskc-vandalski falsifikati i gorko nasmiiano lice klana u agoniii, kada znamo da ie naša poslovica več u đavnim znala da ie cijena čakširama u Solunu pola marijaša, Dok od

karolinškog i habzburškog feuduma traje taj barbarski Jjudrtfderski rnitos i urla kaos u zaprepašćujućirn omjciima, >amo је zbog Luterove gluposti iedna anžnvnska snaha navukla na se gadnu kožnu bolest. A Evropa, rafinVano nezglava i mrtva. kao ordinarna drolja, koia je koketovala sa cezaropapističkom. benediktinsko nrh : mandritskom mistikom i azijatskom čarolMom istočniarkog bogomraka sir’jskih i kapad»kiisk : h kandila paljenih u slavu bizan'iiskog Panfokratora. etc., usw., magistalno i rječ’to komnromituie mamutsku civilizaciju Zapada. sve do poiave našeg lijevog čovjeka, rob'iaša i krvovierca (la lingua bosnese, Peresam i dr.), koji, iz јеzuitske perspektive, propovnjeda glagoljašku JeßeZu. Banalno, sumorno übojstvo. No. dakle gdje se denuo Sveti Jeronim an der schonen blauen Donau?

J. к.

8

SIUDtNf

1968/1/2.