Student

SESTRA

Pred samo svitanje džonjali i dosađivali se na železničkoj stanici trojica drugara: zbog prekosti i naprasitosti ozloglašeni vulkanizer Kursula, povratnik sa robiie Sekula i mokrom čarapom uđareni moler Canko. Nakon zatvaranja i poslednjih periferijskih kafana, nakon raspodeljivanja kelnerica i šankuša i kuvarica među nalokanom bratijojn, nakon dranja i smucanja praznim noćnim ulicama, nakon neuspele tuče sa radnicima iz treče smene, obreše se Kursula, Sekula i Canko u staničnoj restoraciji, poslednjem utočištu pijanaca, gde navališe na rakiju šečerušu. U restoraciji, prljavoj i mračnoj bivšoj čekaonici, beše gužva i krkljanac рге iutamjih vozova, gungula saterana unutra prohladnom oktobarskom noči, umorom i dremežom. Za klimavim drvenim stolovima konjosali su gradski beskućnici, kafandžije besparići, znojavi i masni testeraši s kečićima, sel'jaci koji su ostali bez prenoćišta, sezonski radnici s pmjama, ofucani preprodavci lozova, satova i muštikli. Po uglovima, praćeni oilikom raštimanih ćemana, drali su se taljigaši, sitni kockari, bađavadžije, prišipetlie, zazjavala i nekolike olinjale kreštave vojničke kurve. Trbušasta buhava telesina kelnera Ćinde, nezgrapni zidni sat s klatnom, šarene, potamnele i muvoserinama istačkane reklame sajmova i deterdženata, kriva upozorenja pijanim gostima, duvanski dim i smrad neopranih nogu nadnosili su se nad svim tim. Drugari Kursula, Sekula i Canko behu ozlojeđeni i ostrvljeni, uznemireni i nabusiti. I nored sveg truda, veštine i obećavanja niiednu žensku nisu uspeli za sebe da izdvoje. Bili su sami i žena željni. Stoga su nemilosrdno tamanili gorku šećerušu. Kelnerice, šankuše i kuvarice iz periferijskih kafana, inače uvek uslužne dajke. odmah posle fajronta raspršile su se kud koja. Neke su se sa šoferima teretnjaka razvezle po drumskim krčmama oko grada, n.eke se sa harmonikašima i, izdašnijim platišama povukle u sobice iza kujni, neke otišle na produženi rad i dopunsku zaradu u burdelju Papane Petobanke ili u portimicu hotela. Ove noći za trojicu drugara nijedna nije hajala. A prezaposlene vojničke kurve nije bilo uputno dirati, јег su njihove mnogobrojne mušterije, taljigaŠi, kockari i badavadžije, hile na tuču do istrage spremni. Stoga su Kursula, Sekula i Canko cevčili glavobolnu rakiju šećerušu, tek reda radi svađali se i psovali s dremIjivim ćindom, muvali pospance i hrkadžije, zadirkivali sezonske radnike, pretili preprodavcima, pušili, pliuvali i zakrvavljenim očima gledali kako se kriva kazaljka na zidnom satu potnera svaka dva i po minuta. Tako su utnjali r -

Kursula reče: Neče nam vidi budža rupu: Sekula reče: Odneše nam lovani žensKa dljul Ccinko reče: I muvu bi u letu i... Učetvorite Canka, švaleri, promrsi ćinda i dremljivo podmignu. Svitalo je nad brdima kad dobrekta škripavi lokal iz Lapova, iz koga nagrnuše seljaoi i seIjanke s kotaricama i torbama, zamazani fabrički radnici s porcijama, zabrađene babe i ugunjeni starci koji idu lekaru, tužitelji i tuženi koji več započinju psovačku raspm, i, na kraju, železničari s fenjerima i torbama, klonuli i potamneli od nespavanja. Dmgari istrćaše na peron, dobro udarajuči laktovimu u tuđe slabine, u očekivanju nečega, uzgred zaboravivši da plate popiienu rakiju. Cinda dreknu za njima i uzvrpolji se, ali ne smede da napusiti šank. Samo im skresa oca lopovskog. Sivkasta ranojutamia svetlost cedila se preko brda i kapala na sjajne šine, stupastl silos preko pruge, bodliikavom žicom ograđeni vojni magacin pred kojim je stražario ukočeni vojniČii;, rđom zasuto stovarište Otpada, nrljavi ševar i zelenjikavu muljavu žabokrečinu Lekine bare, četvrtastu i uskoprozorastu garavu staničnu zgradu, kržljave i čvoraste kestenove pored gvozdene oguliene ograde. Sa uzvišice iznad stanice kukurikali su netlovi. I u gunguli sa lokala obradovani dmgari Kursula. Sekula i Canko spaziše debelu glavatu seliandžum Sibinku, po svim okolnim seHma razglaŠenu kajmakuliu i paoričarku, ženu sviniara u zemljoradničkoi zadmzi kome su četnici otsekli mošnice. Setiše se kako je, onako gorolomna i mečkasta, halapljiva i nezai.ažljiva. po saborima, vašarima, mobama, vršama i prelima pila barabar sa muškarcrima i leđima ravnala kukumze, livade i šumarke. Silno se obradovaše dmgari videvši ie onako sisatu, plečatu. trapavu kako pogledom iz razrogačenih. čakarastih očiju prebira po muškarcima, prteći teške kotarice s paprikama i čabrić kaimaka. Zagledaše se, razumedoše. bacaknuše, p<xivrisnuše, ahmiše, roknuše, odgumuše neku staričicu zabrađenu i zgurenu, oboriše г.еко natrontano dete slinavo, skloniše nekog mršuIjavov ćopavka sa štakama. i Sirinki prileteše. Kursula reče: Da si, roditeljko i sejo naša? Sekula reče: m, Da te nije mrtve bi nas zemlja dočekala! Canko reČe: Moleraj ostavlj.aip, samo da li tucač budnem! Sib’nka feče: Odbi, džezvarijo! Nema ribe danaske! Ki’rsnla reče: će padne Tova do pet soma! Sdkula reče: I svakom bar po dmgi metak oride! Canko reČe; I da mo? u čunić đa pl jusnemo! Sibinka reče; De ću s kajmak i papriku, narode? Kursula reče: Otkupljujem sve do iednog! Sekula reČe: Po pijačnoj ceni plaćam i po malo doturam! Canko reče: Alat ću da prodam, robu da ti platim! Dovovor bi sklopljen. Zaradovaše se dmgari Kursula, Sekula i Canko, mkovaŠe se i jedan drugom čestitaše, po ramenima se nljesnuše, opsovaše mater lopovsku Cindi, koji je &а vrata restoracije tražio novac, i rekoše mu dobrodušno neka se ®lika sa svojim kelnerskim fM tfi ri : .".л C'.'/ -j .

iizimaladavala ujdurmama. I paprene su Šale zaskočice sebi sada dopuštali. Potom, dok je svetina kuljala kroz četvrtasta crna usta stanice, peron se praznio i na štrokavim prozorima restoracije klatila se bunovna prazna lica. drupari uzeše Sibinku u srediuu: uskikotani i uzrujani Kursula obujmi je oko zamašnca naduvenog pasa i trbuha, a Sekula i Canko dchvatiše когое i čabrić, 'nap»*t T še ih, zarzaše i potrčaSe ргеко svetlucavih šina. Za njim.a se ckikot i dobacivarlje 'oadavadžija, taliigaša i kockara. koji su se pred restofftcijom, cerekali se i bubetv*i po leđima. Pored mrenaste Lekine bare, pored siloSa i stovarišta Otpada, pored ređa mrkih radničkih baraka za stanovanje, krivudavom uskom stazom koju su tabali prosjaci, beskućnici i ijubavnici, uputiše se drugari u oretku šurnicu iza klanice. potrkujući. noskakujući. zviždućudi, pevušeći. Kursula je škaldjao Sibirtku, štinao је i drpeo, dok su se malo zaostali Sekula i Canko zabavliali jednu po iednu papriku bacdiući i jedući kaim.ak iz šaka. mažući se niime. Dok su podvriskujući nlazili među kržljavo drveće bagremovo. naokolo je positajalo sve vidnije i svetlije. Niihove ogromne nakazne senke, kose i naprirodno izđužene. lepetavć i гл*Шmarane, nabadale su se na golo oštro šiblic. Žagor petlova i pas.a, neusklađen i još slabačr.ik, spuŠtao se sa brdašca više stanice, iz brpe Šarenih radničkib straćara. Od stanice čulo se dradnvo kloparanje mnne\ r arki i oštro pištanje signalnih pištaljki, kad ftruSŠati pređoše raskaljanu jarugu, raskvašeni majdap žutcg oeska i zaustavise se n,a omanjoi Čištini, poprištu gradskih izleta, gde su se valjale zamašćene hartije, nov-ne, ogrizine sendviča, ko* košije kosti, prazne flaše od piva i voćnlh sokova, leceđerski kolači, probušene papirndte lopt’ce ispunjenc stmgotinom, čepovi i pocepane кгре. Pcd ciipelama krckala ic i lomilla sc erča. svetlucava, slična kapima rose. Sibinka reče: Prvo pare, narode, pa onđak rabnta! Kursula reče: Zar nama na reč da ne poveruješ? у, Sekula reče: Robiju smo zboig poštenja zaglavliivali! Canko reče; Vera nam je od kamena tvrđa! Sibinka reče: Jok, narođe! Prošlog sabcra me opštinar batunjski MiđŽa pored Lepenice odveo, živu me namučio, petlič cvrcan, novu mi nalivaču pocepao... Za sve vreme dok је Sibinka poučnu priču pričala, Kursula ju је, iskrlještenih očiiu i zacrvenelih ušesa, polako povaliivao, suknju joj naldvaču zadizao, brekćući, -i steniući. A on,a se nije branila, krkljava, s prevrautim beonjačama, raskuštrana. Sekula i Canko zavitlali su когре i čabrić u šiblje za svojim ustumaralim sonkama, i onako s rukama i licem zamazanim kajmakom »kakutali đipali i đusali po žulom opalom oktobarskom lišću, klizali se i posrtali po mokroj travi, zgrčenih zgužvanih lica, stisnutih pesnica, dok su im nabrekli crveni vratovi rasli iz ramena. Užagrelim 1 obnevidelim očima gledali su četvoronogu, četvororuku i dvoglavu životinju koja se valjala, stenjala, prevrtala, kreštala, kričala, belasala debelim Siblnkinim butjnama i golom Kursulinom stražnjicom. I dopadošć joj obojica, svaki sa svoje strane, dok njihove isenke naglo šmugnušc u crnu masu nu sredini pronlanka i uliše se u brektavo klupko. Veliko crveno sunce kotrljalo se i đipalo

ро brdima, šibajući kosim zracima po nerazmrsiivom spletu gnjatova, ruku, glava, odela, d obuće, kbji se sve više stezao, skupljao, valjajući se prćko ogrizina, novina, zejtinjavih konzervi, otpadaka i kožurica salama i kobasica, flaša i vlažnih, natrulih кгра. Drveće i Šdblje se pcpi i žanjiha јег je iznad njega jurcao obesni hladni vetar, mekećući kaO jarac, žudno i pohotljivo. Bio je to isceiiteljski, okrepljujući vetar. U brpi smežuranih radničkih straćara utišao se žagor petlova i pasa. Za njim diže drugi, smušeniji i raznovrsniji žagor ustajanja, hripanja, pljuvanja, umivanja, stenjanja, psovanja, dovikivanja, zviždanja, škripanja i iupanja kapija, uriikanja radija, štropota cipela. mnogostruko pojačan hladnim bistnim vazđuhom i tankom zvonkcm opnom neba bez oblaka. U klopot manevarki umeša se visoki cik trube iz kasame, pio-čića-bozu-pa-neće-dajplati, a zatim nad zgurenim krovovima kriknu fabrička sirena, ustajmarođe-šljakanje-počinie. Dnimom tucanikom tandrkale su talji<ge, škripava seljaćka volovska kola, trnkarale čeze i brektali kamioni vozeći prema klanici, sa које se ćulo muklo ustrašeno samrtničko mukanie goveda i grubo dovikivanje masnih radnika sa keceijama od jute koii su na tocilima oŠtl'fll pištave noževe. Cetid tela mimo su sađa ležala ла prohladnoj zemlji. Kursula reče: Ovo se zove život! Sekula reče:.— I nek se ponovi! Canko reče: I dvama i trima l innogo puta! Sihinka reče: Amin, džezvariio! Zgledaše se drugari Kursula. Seku'a I Canko; obradovaše se, ponovo zarzaše, arlauknuše, kriknuše crvenom razigranom suncu. kržljavom bagremovom šumarku, sivoj «tupi silosa, krmeIjivoj restoracijl, polomljenim i rasturenim konzervama, ustajaloj i smrdljivoj Lekinoj bari, taljigašima i njihovim kosturastim ragama, olinjalim vojničkim kurvama, ponovo otvorenin) periferijskim kafanama, ćumezima, prliavoj i od jesenjih kiša već mutnoj Lepenioi, ženama I muškarcima, deci i starcima, psima i kokoškama, kaldrmi, parkovima i bronzanim probuđenom gradu Kragujevcu, živima i mrtvjma, celom bogovetnom Večnom svetu: t razleže se kroz vetar; žiiiveeela seeestr&&ft! i... f- ..V . *V f .. .

- VIDOSAV i. “ '#к ГиГ\ /A'u'alt'l

ORAO

Ležim u travi Na kamenu A nad glavom mi beskonačna Vasiona I orao kao svještenik Sto krsti šumu Ležim Poda mnom satrule mi Ruke Orao sa bezbroj zvijezda U kljunu Pada mi na glavu Trčim sapet ledom U tijelu mi strah-kosti A orao u ludilu Zasipa me zvijezdama

IBRAHIM HADŽIĆ

POD ZEMLJOM ISTEKLOM IZ VENA

šta to daje-život smrti, koji plod Da 1 švetlost mrtvog- tela pomerenog Pticom bez glasa, budnim kamenom pod Zemljom isteklom iz vena u čist slog Polako iščeznu svest i zađe za Predele trošne bez cveta i sunca Oči prozukle teku, teče jeza I duša zri i pesma u njoj bunca Duša i plod. O gle: dve žalne rime Zla krv u njima besprekorno struji Mogla bi da okrene groblje kom je ime Prah koji se ne rastvara, već bruji Pod pokrovom sna zaljubljeno lice iMisleni ishod svesne tajne кгаја AI stići ću, stići ću pre klete ptice Mesto gdc glava kolje vernost raja Uspori hod, smrtnc gitaro uma Nek sluša vetar ođjek greŠne žrtve Događaj čudni veže belog huma: Sudbina prima podjednako mrtve Kidaju se land i plamcn spori Sam nadkriva usta i moćnc reči Dok voće cedi ruj, dušo zatvori Svetlost mog imena, krvotok spreci Noć više ne dolazi po svoje tralje Niz Zrak pitomi Šalje, nit travu uspavljuje U vrtlogu, na raskršću a daljc Kuda ću bez tela što odsutnost zri

SINISA RISTIĆ

FRAGMENI 0 SMISLU SREĆE

Radi lakšeg regulisanja svojih odnosa sa pri* rodom, Ijudi su, ina osnovu zakonomemosti nekih prirodnih pojava ustanovili Vreme i, kao i sve bstalo, počeli đa ga mere. Prema svojlm 1 društveno-istorijskim potrebama, oni ga, između ostalog, premeravaju i godinama. Naravло, neke vrste nauke upotrebliavaju i nešto veće jedinice, ali kako su te prilično netolerantne prema dužinl Ijudske egzistencije, smrtni* ci su pronašli da im za fažrrteravanje relacije rođenje smrt ipak više pogoduje godina. No, oni se nisu zadovoljili samo naučnom zasnovavanošću te mere, već su joj prema svom privrednom, a uz to 1 varoškom komoditetu jednim danom omeđijili početak i kraj, IDoduše, u neposrednoj blizlni tog kraia-početka vrzma se i jedno sveto rađanje, ali kako ono na nekim geografskim širinama nije »asvim uvaženo, moguće je da je tu slučajno dotumaralo. Ipak, jedno dvema kastama smrtnika to je omogućilo da se komfomije razmeste u tom kraju početku.) Najpre legalizovan samo kalendarski, taj dan-međaš je, uz pomoć tajno klasaiućih Ijudskih sklonosti, autokratski zaokružio društveni smisao Vremena. Za razliku od svih vlastodržaca koie istorija Ijudima dotura, Dan-imperator odlikuje se osobitim smislom za Splelke pomoću kojih drži u pokomosti svoje podanike. U težnji da učini što pompeznijom i značajnijom svoju vladavinu, on proklamuje kolektivizam, a samim tim i jednakost, Ali, pošto sirotinje raznih vrsta ipak ima, on znalački doz\vdjava da se individualno zaklania iza oošteg čak iako se sasvim individualno ispoljava. Da bi na sebe naturio Ijubav i tako svukao odgovomost, potura sirotinji svoje ratničko geslo: Ko nema, neka se bori onim Što ima. Tz ovih ili onih razloga naročito zanemareni podanici ushićeno se oodaju sredstvima koja su im tako velikodušno pružena i stavljaiu sve svoie fizičke i intelektualne moči u njhovu s’užbu. Zadovolien potpunošču socijalnog smisla svoje vlasti, krunisani vladar maestralnim pokretom otpušta sebe do sledeće svetkovine.

ILIJA MOLJKOVIć

UIUANA RAKIC

CRTE 2

1968/1/2.

STUDENT

9