Student

DA LI JE TOČILOVAC STRANAC?

~. i u najgorem čoveku postoji ipak nešto jadno, postoje srce i jetra, i arterije u kojima uopšte nema zloće i koji pate. Marsel Prust

Ne, ne. Ovo nije pitanje iz pasoške rubrike, nije ni teza koja uvodi neki novi momenat u „slučaj Točilovac“. Ovo je belcška o jednom strancu, ah,, tako potrebnom, o mentalnom kanibalizmu, dnevnoj hrani ~javnosti“, o prizemlju Ijudskosti, o sisančićima tuđe egzistencije, o slušaocima sudskih procesa i čitačima sudbina. „Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje“ (Kami; „Stranac“). Da, sve se odvijalo kao da je reč o nekom petparačkom komadu koji se igra u stvarnosti Točilovac i ostale ličnosti pretvoreni su u simbole, tipove sve je bilo na broju, kompletan jelovnik za razgovore u svim mogućim prilikama Ijubavnik-übica. žena koja vara muža i, naravno, leš. Sto je najvažnije, sve je to otegnuto, slučaj meseca, polugodišta, godišta ogromna količina semenki za grickanje Ljubinko K. Sam optuženi bio je zbunjen publicitet koji su dobili on i ceo slučaj nije se ni u čemu razlikovao od onoga koji dobijaju druge popularne ličnosti; futbaleri, glumci, pevači.,. On kao da nije bio siguran zašto je tu. Sama činjenica da mu

se sudi bila je u senci publiciteta koji joj je dala štampa, važno je bilo naprosto imati temu, nešto što se Čita, što može da odmori i razonodi. Stampa je radila kao ogromna mašina za mlevenje mesa i pravila faširane šnicle senzacija, nagađanja, pretpostavki hoće biti, neće biti, šta je rekao tužilac, šta branilac, dokle je došla istraga? Bila je prava roštiljijađa javnost se hranila pojedinim ličnostima, njihovim strastima, postupcima, njihovim rečima i njihovim ćutanjem. I kad je sud nokušao da prckine ovu maniju, nastao je opšti vrisak u ime demokratičnosti i javnosti suđenja gladni su prekliniali hoćete li đa umremo od gladi, mi ne možcmo bez Točilovca i javnosti u suđcniu. I to je bilo tačno. Cela stvar se mogla servirati kao predjelo, glavno jelo ili dezert. Ja sam, na primer, voleo istragu za đoručak, a jedan moj prijatelj, koji se držao medicinskih saveta da ne treba čitati za vreme jela, upoznavao se sa finesama odbrane i optužbe posle ručka. Život je tako odjednom postao uzbudljiv, svako je mogao tu da nađe sebe eto to je intenzivna egzistencija; Ijubav, strast, übistvo. Stivo nam je pružalo mogućnost da se identifikujemo za kraće ili duže vreme sa bilo kojom od ličnosti i da živimo njenim životom, ali sa jednom prednošću u odnosu na nju da možemo u svakom trenutku da se dovučemo, kad dođe vreme moralne osude, ili situacija u drami postane opasna. Realne ličnosti odlaze u zatvor, a duša traži novu hranu i odlazi na spavanie. No, ne boite se, nećemo umreti od gladi. Postoji stalni konkurs za übistvo iz liubomore, za proneveru, za ... sve po spisku. Samo najboIji ulaze u obradu,' a tek najbolji među najboljima se konzerviraju. »Sud prekide zasedanje i advokaf sede iscrnljen. Međutim, kolege nriđoše da mu stegnu ruku. Cuo sam; „Sjajno, dragi moj!“ Jedan od niih obrati se meni; „Sta kažete?“ upita me.“ PA

Neki to, sa urođenfm nagonom za zataškavanjem teškoća, nazivaju trenutnim ~zatlšjem“; u suštini, radi se o stvarnoj i odsudnoj konkurenciji koju televizija sve više predstaclja za pozorište. U ovom trenutku, situacija našeg pozorišta nije ružičasta: opšti kulturni nivo i standard sredine nisu na onoj razini koja bi obezbedila procvat pozorišta i pored dejstva televizije. Najvećoj većini građana taj modemi panoptikum sasvim je dovoljan kao ~kulturna“ razonoda i veoma je malo onih koji osećaju toliku potrebu i imaju mogućnosti da redovno odlaze u pozorište. Ako bi se naše pozorište oslanjalo samo na takve gledaoce onda bi izvelo premijeru i svega nekoliko predstava jednog komada, a to znači da bi se pozorište pretvorilo u kulturni luksuz koji nema dejstva na široku publi-

fcu što je uvek bio i što mora đa ostane njegov osnovni cilj. No, bez obzira na ovakvo nesređeno stanje pozorišta kod nas, postaje očigledno da oblik današnjeg pozorišta nema perspektive u budučnosti. Ako bacimo pogled unazad i pratimo razvitak scenske umetnosti od antičkog amfiteatra preko srednjovekovnih prikazivanja, izvođena na kolima i renesansne platformne pozornice sve do barokne iluzione bine-kutije (kakva se zadržala još i danas), videćemo da se promene vrše neprekidno novom promenom svoga oblika, verovatno najsuštinskijom u čitavoj njegovoj istoriji. Mnoge stvari govore da če se ta promena izvršiti kroz simbiozu pozorišta sa tehnikom televizije. VLADIMIR PETRIC, »POLITIKA«, 14. I 1968.

»ŠIZOIDNI NADREALIZAM« BITLSA

Prošlog utorka POLITIKA je na strani posvećenoj kulturi objavila članak: »Uskoro: novi ido li zabavne muzike«. Iz njega smo mogU naučiti da su nove ploče Bitlsa »revoludonama obogaće-

nja muzike«, i da su tu »ozbiljnu« muziku »sa oduševljenjem razmatrali kritičari kulture koji su se ranije usredsređivali na tananosti Henrija Džejmsa i Džona Dona«. (Tajna kako se sastaviše ova dva imena prevazilazi naše mogućnosti odgonetanja). Za jednu pesmu Bitlsa pisac članka kaže da je »bez sumnje jedno od naivećih muzičkih ostvarenja našeg vreme* na«, a uonšte »slobodno se može reći da su moćni Liverpulci uspeli da stvore odista prvo potpuno muzičko delo našeg vremena koje sjedinjuje sve istančanosti uma i sve razine kulture modernog čoveka«. (I zar sada neko može reći da smo na periferiji kultumih zbivanja u svetu i da sa velikim zakarnjenjem

pihvatamo nove vrednosti!) Jedna kompozicija ovih novoustoličenih vladara narodne, zabavne, klasične muzike, i uopšte svih vrsta zvukovnog izražavanja >'U filozofskom pogledu predstavlja pogled u provaliju jedne postojeće masovne civilizacije«. a pesma JA SAM MORŽ ie »briljantno delo Jednog šlzoidnog nadre alizma«. (Revolucionama terminologija za revolucionamu muziku.) Ovaj biser-članak dostojan »Džuboksa« objavljen je bez pot pisa, a naznačeno ie da ie dobijen od agencije TANJUG. Ipak, tekst će, verovatno. nečemn ooslužiti: naši obožavaoci Bitlsa mogu taj panegink da zalepe na zid svoje sobe. Kao ukras. GVOZDEN EROR

»VIDOVITI« SAUL BEllOW

U junskom broju beogradskog časopisa KNJIŽEVNOST M. Racković je objavio prikaz dela Saula Bellowa HERZOG. Tako sa-

nzadosmo da je taj roman »delo koje se vlastitom umetničkom lepotom nameće poput OGROMNOG, TAJANSTVENOG, NEOBJAŠNJIVOG ČUDA«. Racković je smatrao potrebnim staviti kritič ku opasku da se ovo divotno »čudo« dosta kasno pojavljuie u prevodu na naš jezik. jer »HER; ZOG je objavljen 1954. godine i već je postao deo .rajznačajnije kultume baštine našeg vremena«. No. za nevolju, ovaj roman nije objavljen 1954. nego tek punih deset godina kasnije (1964) i. uzgred rečeno, za svaku ie pohvalu brzina kojom se HERZOG pojavio kod nas (1967). Omaške

u datiranju su, naravno, moguće i razumljive. Ali u romanu se spominie i prcdsednik Kenedv! Ne ostaje nam ništa drugo ne go da pomislimo da je M. Racković, verujući da je roman objavljen 1954, smatrao Bellowa vidovitim što je toliko godina ranije predvideo Kencdya kao predsednika SAD. Naravno, daleko srao do pomish da poverujemo u onu dmgu teorijsku mo gućnost da aulor prikaza nije knjigu detaljno čitao... G. EROR

OPREČNA MIŠLJENJA 0 TEORJI OTUĐENJA

Tribma 17 otpočela je svoju aktivnost u ovoj školskoj godini razgovorom o teoriji otuđenja. Uvodnu reč dali su dr Mihailo Marković, dr Radomir Lukić i Nikola Milošević. DR MIHAILO MARKOVIC, u svojoj uvodnoj reĆi, dao je sažetl opis kategorije otuđenja kako je tu kategoriju shvatio Marks preuzevši je iz nemačke klasične filozofije. Otuđenje se, najpre, može definisati kao udaljavanje od nečeg bliskog, zavičajncg, i to udaljavanje ne mora biti degradirajuće, jer ono može biti i oslobađanje od nečeg rđavog. Međutim, pored ovog opisnog značenja termina otuđenje, postoji i njegovo vrednosno značenje po kome se otuđenje ocenjuje kao negativno jer predstavlja otuđenje čoveka od njegovog punog stvaralaČkog i slobodnog bića. Ovako shvaćenim pojmom otuđenja Marks je obuhvatao negativne situacije svoje epohe. Prvi vid otuđenja je otuđenje od delatnosti koja je slobodna i kreativna i kod koje čovek postaje svestan svoje ličnosti, afirmiše se, koja zadovoljava potrebu drugog bića i omogućuje da se čovek razvija kao sve bogatije društveno biće. Ljudski rad, proizvodnja u industrijskom društvu, najčešće nije bio takva delatnost. U tom društvu čovek gubi kontrolu nad proizvodom svoga rada, rad postaje roba koja odlazi na tržište i koja ne samo da se vrednuje po zakonima tržišta nego može biti i uništena ako ti zakoni to zahtevaju. Predmet vlada čovekom umesto čovek njime; novac je sila koja gospodari, umesto da bude samo sredstvo ražmene. Covek se vrednuje po tome šta ima a ne šta jeste. Otuđenje ne postoji samo u oblasti ekonomije; religija i politika takođe su vidovi otuđenja. Prihvatajući religiju, čovek postale rob sopstvene fikcije, a u društveno-političkim ustanovama mali broj Ijudi donosi odluke koje se tiču celog društvai. Drugi vid je otuđenje čoveka od drugih Ijudi. Ovo je posledica prvog vida otuđenja. Kad čovek postavi uspeh kao jedioi cilj. drugi Iju-

di su mu samo sredstvo za postizanje tog cilja. U Ijudskim odnosima tada vladaju sebičnost i mržnja. Treći vid je otuđenje od stvaralačke delatnosti, od oblikovanja po zakonima lepote. Svoju najbolju energiju čovek je prinuđen da utroši na rutinski rad da bi obezbedio svoju egzistenciju. Cetvrti vid je otuđenje čoveka od svog mogućeg, pravog bića, od mogućnosti da stvara dela za koja je sposoban zahvaljujuči jednom od svojih čula ili talenata, oku, uhu, ruci itd. Pošto ne otkrije te svoje sposobnosti i ne alizuje te raogućnosti, čovek gubi svoje pravo biće i ostaje na nivou svakodnevnih, banalnih potreba. Svoje izlaganjc profesor Marković je zavtšio tvređnjem da je ova teorija otuđenja i kri* tika i ideal i da bi trebalo razmotriti koje su teškoće i slabe tačke ove teorije. NIKOLA MILOŠEVIC se složio sa opisom Marksove teorije otuđenja, kako je taj opis dao profesor Marković, ali on smatra da pre sve* ga, ona nije najpogodniji teorijski okvir za sve fenomene koji se u opisu pominju. Osnovna teškoća je u pitanju da li kategorija otuđenja, koju je 'Marks našao u Hegelovom sistemu, može da se uklopi i u Marksov filozofski sistem. Tu je važno pre svega videti kad se Marks odvojio od svoje hegelovske prošlosti i da li je uspeo da prevaziđe Hegelovu protivrečnost između sistema i metoda. Po nekim istraživačima, u prvoj fazi svog filozofskog razvoja Marks proklamuje otuđenje i tada je he* gelovac, a u drugoj fazi prevazilazi Hcgela i tada je »marksist«. Drugi, pak, smatifaiu da je ’ već teorija otuđenja marksizam. Ekspjfkacije kategorije otuđenja Marks daje u »Kapitalu«, ali tu termin otuđenje zamenjujč izrazora fetišizacija robe, jer, očigledno, uviđa da kategorija otuđenja, kako ju je proklamovao u svom prvom, aistoričnom periodu, nije saglasna sa dinamizmom i istorijskim tumačenjero sveta koje daje u svom zrelom periodu. Pošto se radi o prenošenju jedne kategorije iz jednog filozotskog sistema u drugi, različiti filozofski sistem, potrebno je ispitali da li je očuvana koherentnost ovog sistema, odnosno da li ta ista kategorija može biti saglasna i jednom i drugom sistemu. Kategorija otuđenja javila se u nemačkoj klasičnoj filozofiji i bila je dobro uklopljena u Hegelov sistem. Njome je Hegel rešavao jaz između ideje i stvarnosti. Ideja najpre postoji za sebe, zatim se otuđuje u svet da bi se u čovekovom duhu ponovo vratila sebi. Tu shemu Hegel je našau još kod Plotina. Fundamentalna karakteristika ove she* me je apstraktnost i neistoričnost, jer je tu kretanje ideje samo formalno; na početku i na kraju imamo isto, iako Hegel dodaje da ideja na kraju biva unekoliko bogatija. Međutira, osnovno obeležje sheme nije bitno izmenjeno. Nepotpuna koherencija Hegelove filozofije javIja se ovde kao protivrečnost između dinamičnog meloda i statičnog sistema. (NASTAVAK NA 9. STRAMt

SLIKA I PRILIKA HIPIKA

Nedavno smo bili u prilici da se obilato susrcćemo sa novc godišnjim ćestitkama izvesnog Bonifacija, čestitkama na koii ma su bilc nacrtanc duguljastc figurc zamazamh, odrpanih, be dževima prctrpanih, posve živopisnih hipika. Autom, međutim nisu bila dovoljna grafička srcd stva, on )e ispisivao i parole. Nr iednoj ie bila hipi-dcvojka koir je pre iič la na drolju. a parolr je glasiln: »OBF.CAVAM VRUĆ> RAT«. Jasan je lascivni pod

tekst; hipici su protiv rata, ali ima i dmgih, krevetskih ratova koji se mogu voditi. Na jednoj drugoj čestitki bio je groteskm mladić koji je na klecavora kolenu imao bedž sa parolora: »Al’ sam seksi!«. Imali smo takođe priliku da nedavno na Kolarčevora univerzitetu čujerao jedno vrlo zaniraIjivo predavanje docenta dr Vladimira Jakovljevića, pod naslovom; »Hipi-pokret u Amcrici«. On jc uspeo da napravi uspclu psiho-sociološku skicu ovog pok reta i da demistifikujc i otkloni mnoge zablude kojc su se o hipicima naslagale o nama. Naša štampa, slično gore pomenutim čestitkama, daje nam iskrivljenu sliku, prikazujući hipike u ijihovim najmanje tipičnim odikama: kao uživaoce droga i seksualne raspusnike. Suština jc tešto sasvim drugo. Hipici su itudentska omladina koju podr žavaju i univerzitetski profesori i, uopšte. intelektualci (Olbi. Norman Majler i dr.). Hipici su vrlo obrazovani momc ; , koii su uspeli da bivša legla razvrata

pretvore u svoje komunitams kolonije u kojima se živi razotuđeno. Njihov glavni cilj je »proširenje sferc svesti«, obogaćenje života. Njihovo imc dolazi od cmačnog slenga »hipster« čoveka koji zna, koji je svestan. Oni žele da demistifikuju lake formule američke vladajuče klase kojima ona ošamućujc Ijude i »objašnjava« svoju ~misiju«. Odbacujući tekovine zapad ne civilizacije i filozofiju odlaganja u budućnost čovekovih prekih potreba, kao što su mir i Ijubav (glavna krilatica), oni na pomalo naivan i donekle regresivan način žele da doprinesu stvaranju novih vrednosti u koje mladi čovek može da verujc- Propovednici suštinske, unutrašnje moralnosti, čija je budućnost možda u spajanju sa »novom lcvicom«, hipici se pred stavlia ju kod nas, - na žalost. čeSto samo skaredno šaljivim ili ironično intoniranim sličicama. DRASKO MARKOVTC

2

STUDENT 1968/4