Student
OPREČNA MIŠLJENIA O TEORIJI OTUĐENJA
(NASTAVAK SA 2. STRANE) Marks u početku nije bio slobodan od kontradicije Hegelove filozofije. No, postepeno. izgrađujuči svoju istorijsku viziju, raskrstio je sa kategorijalnim vidom teorije otuđenja. Prema Marksovoj istorijskoj viziji na početku se pojavljuje prvobitna zajednica u kojoj on ne vidi zavičaj, zatim sledi klasno društvo, momenat otuđenja, i na kraju razotueđnje komunizam koji nije vraćanje na polazmu tačku. DR RADOMIR LUKIC uključio sc u razgovor osvrčući sc na izlaganja svojih prethodnika. On smatra da su Hegelove i Marksove kategorije oluđenja dve različite stvari, jer im sadržaj nije isti. Logička shema, kad se materijalistički protumači, ne mora biti nedinamična i nekoherentna. Kada se govori o otuđenju proizvoda rada, istakao je profesor Lukić, treba pre svega naglasiti pojavu eksploatacijc koja je suštinski oblik ekonomskog otuđenja. Isto tako, trebalo bi se pozabaviti pitanjem uzroka otuđenja, kao i dilemom da li jc otuđenje večiti pratilac čoveka ili nije. Ako utvrdirao uzroke, možemo znati šta će biti sa sudbinom otuđenja. Smatra se da je Marks sklon odgovoru da je razotuđenje moguće i tu se vidi eshatološki momenat Marksovog shvatanja problema otuđenja, a jasno je da je to plaćanje danka zbog preuzimanja logičke sheme. No taj eshatološki momenat, smatra profesor Lukić, nije bitan. Kad bismo izvršili analizu
uzroka, vidcli bismo da je verovatno da potpuno razotuđenje nije moguće. Sociološki posmatrano, dva osnovna uzroka otuđenja su nizak nivo proizvodnje i društvena podela rada. Možemo verovati da se ovi uzroci mogu otkloniti; međutim, pored ovih izvora otuđenja postoje i di-ugi izvori, koji su antropološke prirode. Pilanje je da li čovek može da živi u punom skladu sa sobom i drugima čak i kad otkioni ona dva sociološka uzroka otuđenia. Sam pojam otuđenja, po mišljenju profesora Lukića, veoma je širok i obuhvata pojave koije imaju različite uzroke od kojih se neki mogu, a neki ne mogu otkloniti. Malo je koristan, jer imamo jedan nazivnik za pojave koje, u stvari, nemaju toliko zajedničkog da bi se obuhvatile jednim nazivom. One bi mogle da se preciznije odrede jednim nizom termina. Na ovu poslednju opasku profesora Lukića odgovorio je profesor Marković objašnivši da je to sudbina svih filozofskih kategorija koje su opšte. One mogu da se razdrobe i izraze pomoću više drugih termina ali se time iznevc' rava napor filozofije ka sintezi. Pojam otuđenja se ipak može odrediti ako se pođc od teorije o čoveku, o tome da čovek ne egzistira na način koji odgovara Ijudskoj prirođi. Marks je imao u viđu da čovek može da bude slobodno biće, a otuđenost je stanje u kome on tu mogućnost ne ostvaruje. No ovaj pojara o liiiđsko] prirodi se ne dijalektizira dovoljno. Sigurno je da postoji u ćoveku zla težnja da se bude mertan, zatvoren itd. Marks samim pojmom Ijudska prirođa bira jedan par mogućnosti, Ovaj pojam je kod njega vređnostan a ne deskriptivan. sto se tiče i*azvoja Marksovih filozofskih pogleda, profcsor Marković smatra da je misao zrclog Marksa spojiva sa tvrdnjom u ranim radovima. Marks poćinje sa opštom mišlju o čovcku da bi razvio konkretnu teoriju; dakle, evolucija, promena kreće se od antropologije ka antrop>ološki zasnovanoj ekonomiji. Pri tom. Marks gubi širinu, izostavlja one spontanc delatnosti, a govori o proizvodnoj đelatnosti. No metod se nije promenio. Teorija otuđenja u Ekonomsko-filozofskim rukopisima nije nedinamična i nekoherentna. Za Marksa otuđenost ima početak i kraj. ali kraj nije vračanje na polaznu tačku. Otuđenost počinje u istoriji i u istoriji će se i završiti. Kad Marks karakteriše komunizam, moglo bi nekome izgledati da je to večno stanje; međutim, to je samo kraj otuđcnosti i početak prave istorije. Misao je, dakle, dinamična, jer je karakteriše mogućnost previizilažcnja. Ona jc i konkretna, jer je otuđenje vezano za Ijudsku prirodu koja, opet, zavisi od Ijudske situacije. Covek stvara svoju prirodu i u svakom momentu ie drukčija mogućnost od čega se on otuđuje. Nema vraćania u zavlčai. Shema o koioj se ovde govori različita je kođ mladog i zrelog Marksa koliko su različite filozofija koja niie i filozofija koja je zasnovana na naučnom znanju. Nikola Milošević, uključujući se ponovo u razgovor, izneo je tvrdnju da se ne može smatrati da je shema prevaziđena ako se kaže da otuđenje nastaje istorijski i ukida se istorijski.
Logička shcma Marksova. po njegovoin raišljenju, razlikuje se što s« tice stanja koje prethodi otuđenju i stanja u korae se otuđenje za vršava. Profesor Marković interveniše i kaže da se to dešava već u delima raladog Marksa, sa čim se Nikola Milošević ne slaže, On tvrđi đa tarao Marks eksplicitno govori da prestaje rat između egzistencije i esencije. a to odgo vara Hegelovoj shemi. Kategorija Ijudske priro de. smatra dalje Nikoia Milošević. ’tastala ie i koherentna je nei>lorijskom gkdanlu. Ljudska priroda je nešto što je zajedničko svim ijudima. Prolesor Marković stuvtja primeđbu na ovu definiciju tvrdeći da je već Hegel došao do toga da odredba jednog pojma nije aajednićka s\akoj poiavi ponaosob koja se tiro pojmom cbuhvata. Protesor Lukić, pak, smatra da je Ijuđska prii'oda invarijantna. Tokom diskusije profesor Marković je zaraoljen da objasni potpunije kako je Hegel prevazišao definiciju opšteg pojma. Odgovor je bio da Hegel razlikuje »apstraktno opšte« koje je zajednićka karakteristika i »konkretno opšte« koje obuhvata i ono što varira od slućaja do slućaja. Ljuuska priroda je pojam koji odgovara ovom konkretno opštem, pojara u kome se ostvaruju raoguenosti koje se pribliiavaju granici soliđamosti prvobitnog i đanašnjeg ćoveka. Jedan od ućesnika u diskusiji ianeo je da takođe smatra đa je o teoriji otuđonja nemoguće govoriti dok se ne utvrdi šta je lujdska prirođa. Po njemu, ona je projekcija opJimalne realizacijc ćoveka u datom istorijskora trenutku. Protesor Marković se siaie sa mištjenjem da u svakom istorijskom trenuiku postoji optk maJna mogućnost od koje je ćovek otuđen. Međutim, tome se protivstavlja profesor Lukić koji smatra da jc »oplimalno* vrcđnosni sud, daklc, subjektivain, i da nema veze sa naukom. Iznoseći svoje stavove o Marksovoj teoriji otuđenja jedan diskutant je naveo primcr fašističkog društva koje smatra najotuđenijim dmštvom u istoriji. Odgovarajući mu, Nikola Milošević jc izneo stav po kome on smatra da je to bio samo najnemoralniji režim, ali za njegove vođe, Hitlera i Geringa, na primer, ne može se reći da su bili otuđeni, jer se oni nisu osećali otuđenima. Za nekoga se može reći da je nemoralan iako on toga nije svestan, dok se ne može reći da je otuđen ako on. to ne oseća, pošto jc otuđenjc ontološka a ne aksiološka kategorija. Poslednje pitanje u diskusiji odnoslio sc na mogućnost otudenja čovekove misli, odnosno intelektualnog otuđenja. Na pitanje je odgovoj*io profesor Marković, navodeći kao prrmei za tu vrstu otucđnja naučnika koji je usredsređen samo na to da obavi svoj posao i zatim da ga proda državi ili nekome drugom, dok ga sudbina i dublji smisao proizvoda njegove misli nc interesuje. Drugi viđ ovog intelektual* nog otuđenja je stvaranje mitova, što se događa kada se misao otkida ođ stvarnosti koju opisuje. IVANA MILIVOJEV
TROJICA MEĐU PETNAEST HILJADA
RAZGOVOR SA NAGRAĐENIM PESNICIMA
Uprošlom broju našeg lista objavili smo da su dobitnici nagrada za poeziju na konkursu Centralnog komitela Saveza omladine Srbije u 1967. g. Ibrahim Haditć (I nagrada za zbirku »Povratak bludnog sma«), Predrac Cudić (1 nagrada za pesmu »Doručak u šumi« i »Jesenji put«) i Srba ignjatović (II nagrada za pesmu »Letnje °?pe«). Postavili smo im 13 pitanja. Evo njihovih odgovora. 7* U najmanjem mogućem broju rečenica vecite nam vaše pesničke biografije. HAD2IC: Rođen sam u Rožajama 5. IX 1944. IGNJATOVIC: Rođen 1946. u Knjaževcu. Do sv oje pete godine živco u Beogradu (u ulici u i danas živi), u uslovima vcoma povoljnim za formiranje budućeg pesnika. Kušao proju i konjsko meso. Preležao brojne bolcsti. Pesnik je uspeo da sroči i objavi svoj prvi hterami tekst tek u đevetoj godini. Mnogo je čitao i pokušavao da piše prozu. Sa poczijom se okušao u godinama današnjih glasovitih deVelimira Abramovića, Branka Aleksića, Gorana Đapića. Pokazao se mudrijim od njih i njihovih izdavača, jer je svoje tvorevine bacao, ili ostavljao u fijoku, Piše tragajući za onim što je prošlo. Taj postupak veoma je očigledan i u pesmi »Lelnje ospe«. Ciklus je, inače, otvoren pesmama »Lice sobe« i »Oči grada« i sporo, veoma sporo, narasta u zbirku, CUDIC: Najznačajniji datum u mom pesničkom životu je 4 avgust 1943 Drugi naiznačajniji đatum neću imati prilike da komentarišem. ■ Da li vam je poznato da su nagrade koje
ste upravo dobili izvojevane u najoštrijoj konkurenciji koja je dosad zabeležena na konkursima za mlađe stvafaoce u našoj zemlji na konkurs je pristiglo oko 15000 pesničkih radova. Kako gledate na tu čanjenicu? HAD2IC: Cinjemca da je na konkurs prispjelo 15000 pjesničkih radova u isto vrijeme me plaši i raduje. Raduje me to što poeziju pišu. Plaši me što ima toliko loših pjesnika. IGNJATOVIC: To je činjenica od značaja. Ne za mene i moj rad, već za budućnost naŠe literature. CUDIC: Očigledno je da svakd Jugosloven ne piše poeziju, ali je tužno što su svi nepisraeni Jugosloveni pesnici. ■ Da li ste vas trojica pesnicd iz »jedne generacije«? HAD2IC: Moje je mišljenje da se mi pjesnički sasvim razlikujemo. Večite Ijudske teme govore kroz naše pjesme, ali su osvetljene na različite načine. IGNJATOVIC: Mislim da među nama u tom pogledu postoji više razlika nego srodnosti. Međutim, po izvesnim, pn’cnstveno literarnirn afinitetima, kao i po položaju u društvu, literaturi i vremenu, mo<ruće je da predstavljamo grupu, čak i generacijsku. CUDIC: Ibrahim Hadžić i Srba Ignjatović su pesnici najznačajnije posleratne generacaje pesnika iz koje bih spomenuo još samo značajne; Milana Milišića, Adama Puslojića, Vojislava Donića i Petra Cvetkovića. To je generacija pisaca koja će veoma ozbiljno portretisati naše vreme. ■ Ima li mlađih pesnika od vas? HAD2IC: Kako da ne. Znam jednog pjesnika koji je tek izišao iz majčine utrobe a rođeni je genije. (Odgovoriću i na pitanje koje niste postavili; mrtvih je čitav Tihi okean.) IGNJATOVTC: Ukoliko se još nisu oglasili, ništa ih ne sprečava da to učine. CUDIC: Mlađi pesnici sede sad u školskim klupama i nevešto pišu prva slova. Sa nestrpljenjem, koje je jedino dato smrtniku. očekujem njihove pesme. ■ šta, po vama, sve pesma može i sme? Gde ona u stvari počinje, gde prestaje? (Na ovo pitanje možete odgovorili i stihovima.) HAD2IC: Pjesma! Njena ie moc vclika. Kro/. nju govori srce, a ne usta. Sve ostalo su samo riječi koje jezik istjerava napolje. Pjesma mo/e da poremeti sklad vasionski. harmoniiu krvotoka! Pjesma može da odgodi sudaranje Ikara i Zemlje! IGNJATOVIC: Pesma zaista može sve, i mi. kroz nju i u njoj. U tome je draž njene obmane. CUDIC: Po meni pesraa poćinje da živi kad iščezne iz svog gordog čovečanskog oblika; to je metamorfoza. Ja želim da pravdam život; retko kad mi je to polazilo za rukora. Zato ću morati da kažem dva moja stiha: »Ono što mora biti odvijalo se, i život Opravdavao se pred snoviđenjem.« ■ Imate li mo/da boljih pesama, odnosno zbirki, od ovih za koje ste dobili nagrade? HAD2IC; Kada napišem pjesmu mislim da je to moja najbolja pjesma. Poslije izvjesnog
vremena ona mi postaje blaga. bljutava; nlje to ono što sam mislio. Sada imam jednu pjcsmu koja sc rove: »Na Čelu s probušenim čelom«, do koje mi je stalo i mislim da je to najbolje što sam dosad napisao. IGNJATOVIĆ: Nenapisane pcsme, zbirke i knjige, uvek su bolje od napisanih (tako, bar, autor misli). Zato i dalje piše. CUDIC: Imam dobrih, boljih i najboljib, a nagrađene su dobre. ■ Rekli stc nam već gde ste se rodili. Rccite nam sada čime vas je sve zadužio rodni grad, odnosno rodno selo? HAD2IĆ: Rođen sam u kraju gdje je srnrt prisutna u svakom kamenu, u svakom drvctu. Ljudi kada govore, govore o smrti, kada naćine pokret rukom, govore o vremenu i prostoru. IGNJATOVIĆ: Ljubavlju i mržnjom. Volim taj grad uvek kada sam daleko od njega, mrzim ga uvek kada se u njega vratim. CUDIć; Rodio sam se u Beogradu. Ali se porlret umetnika u mladosti formirao u Senti. Tom gradiću ima da zahvalim na gorćini koju ću vekovima nositi u srcu, ali i na vizijama bele, zelene i žute panonske stepc, na zimskim bajkama, na snovima letnjih noći, noći i dana, na životu u mojim pesmama. 7. Sva trojica studirate literaturu. ćemu to vodi? HADŽIĆ: Kada budem prestao da »studiram« literaturu vjerovatno će nastupiti i smrt. IGNJATOVIĆ: Pisanju. CUDIC: Svi putcvi vode u neartikulisani >an, a preko knjifevnosti taj put je najdu/i. G. Ako ste rekM vaše prave podatke, vi ste vrlo mladi. Mislite li da je to izvesna prcdnost? HADŽIĆ; Ljermonlov je nestao u 27! feseujin u 30! Puškin i Majakovski u 37! S vreinenom se nikada ništa ne zna. IGNJATOVIĆ: Te prednosti je sve manje. Ona se osipa poput peska u peščanom časovniku. Prednost imaju oni koji su mlađi i od nas. Oduvek mi jc bilo krlvo što sam se rxlio baš 1946. Citajući avanturističku literaturu žalio sam što se nisam rodio nekoliko vekova runi je. Danas mi je, međutim, žno što se neču oditi nekoliko vekova kasnije. CUDIC: Ništa mi nije pomoglo du živn ne vhvatim kao snoviđenje. Postao sam vršnjak Komcra i Sokrata, zaboravio sam na prostor i vremc i shvatio da jc pfednost iiuzija, jer onih kojih nema rodiće se; oni koji jesu uimeće. U večnosti nema privilegovanih. ■ Mladi Ijudi danas u svetu žive, rade, ghv duju, ratuju, umiru, sanjaiu. Da li se to sada radi dnjgaćije no 1917, 1937, 1942, 1951? HADŽIĆ: Mislim da bi bilo najbolje da varn kažem jedan Cudićev stih; *•1 samo nam je dato da sanjamo porculansk« snovc.« IGNJATOVIC: Ljudskim životom ne rlominiraju simboli Kuge, Rata, Gladi, Erosa i Srmti.
Ipak, taj život počiva na izvesnim principima koji se, do danas, nisu bitno izmenili. Tako jfc i sa nekim Ijudskim potrebama. Sa umetnošću, na primer. CUDIC: Najteže je gladnima i onima koji sanjaju. ■ Šta ste sve dosad naučili? HAD2IC: Mnogo, mnogo malo, mal«! IGNJATOVIC: Da živim, ncštedimice i nczdravo. život je, uopšte, veoma nezdrav... CUDIC: Naučio sam da pušim na mesečini. ■ Koju pesničku ličnost, odnosno pesničku pojavu, smatrate najznačajnijom u nas posle rata? (Recite slobodno sluša vas samo 13 000 čitalaca »Studenata«!) HADŽIC: Petar Gudelj. Mislim da je to je* dinstvena pjesnička ličnost. S njegovim pjesmama čovjek mora da se uhvati u koštac kao s vukom. Prava muška poezija! IGNJATOVIć: Vaskrs pesnika Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog; poiavu nekoliko antologija, od kojih je svaka sebična na svojevrstan način, ali koje se, uprkos svcmu, dopunjuju i stvaraju određeniju nredstavu srpske poezijc; Stevana Raičkovića, sa »Kamenom uspavankom«; Petra Guđelja, s.a zhirkom »Pas psa psu«; Adama Puslojića, sa zbirkom »Postoji zemlja«; Predraga Čudića, sa niegovim neobjavljenim zbirtcama; Milana MiliŠića. sa jednim solidnim izborom iz njcgove poezijc,,, Možda to nije sve, ali je, za ovu priliku, đovoljno. CUDIC; O tome sam već govorio. ■ Osečatc li se možda fiktivnim pripadnikom nekog knjižcvnpg pravca (računajući tu i onc pradavne? Ili, mozda, za neke od njih osećale samo raeionalan respekt? HADžfC; Ne osječam se pripadnikom ni jednog pravca. Poklonik sam realizma i nadrealizma. IGNJATOVfć: Ne, mada cenim otkrića I viziju sveta koju jc pružio nadreahzam. On je doprinco (u litcrafuri) da se otklone neke stetnc koprenc tradxionalnog, odbace regulc i prividni poreci i ukazao na neumoljivu, nedzmerno slož.enu, svirepu nedoglednost sveta. CUDIč: Od rođenja naovamo bio sam pripadnik svih »iz,amu«, a sad sam izmislio svoj još nedcfinisanl »izam«, ■ šta imate da odgovorite na ovo trinaesto p'tanjc? HAD2IC: »Pcvati znači živeti« L. Hjuz. IGNJATOVIC: Nadam se da sam već dovoljno kazao. Ukoliko nisam, ne bi mi pomogao ni trinacsti ođgovor. CUDIC: Mnogo bi trebalo prostora za odgovor na ovo, trinacslo, pitanje, Govorio bih o položaju mladog umetnika u našem draštvu, o njegovoj bednoj ulozi, o mediokritetskoj kritici, o anemičnim izdavačirna, o podmićivanju, o našem Ijudogojslvu i našim tankorunim Ijudiraa, o pešacima i njihovim tragedijama i stihovima jednog pesnika koga sam več pomenuo; »Ikarova drago, ne čekaj mc. Druga je ovo reka, drupi Ikar Ja nisam leteo nikud nikad.« RAZGOVOR VODIO: ADAM RUSLOJIc
PESMA
Vetar zamenjuje kapele i zvona Zeralja je spokojna Sa zemlje uzleću ptice i sleću Dve ptice kao dve devojke Na istom izvoru čiste Bez stida gipke i nežne. I on koji kreće u ponoćnu šetnju Do svojih vrtnih soba Seda na baštenske klupe I svoja pleća prekriva lišćem Sa mora doleću ribe I kiše i kiše. Mirno kao pred zoru mir s planina I poJja gladna polja nežma Klasje poleglo po klasju ječma U dugoj noćnoj haljini Nečije umome ruke grle To uraoma Marija čeka zvuke. Niko da prode niko ne smeta Gi'oblja i zvona zamenjuje vetar Ponoc je pa neka ponoć bdi A negde daleko ispred vrata Neobrano polje maka Kao zavičaj kao besni psi
MILIVOJE MAJSTOROVIC
SLEDECI BROJ »STUDENTA« IZAĆI CE POLOVINOM FEBRUARA
1968/4 STUDENT
7