Student

MARTIN LUTER KING

DANAS I OVDE 1 DANASII OVDE DANAS I OVDE

Martin Luter King rođen je 15. januara 1929. godine u Atlanti, država Džordžija, u porodici baptističkog sveštenika. Godine 1954. završio je univerzitet u Bostonu. Iste godine osniva u Atlanti »Konfederaciju hrišćanskog rukovodstva na jugu« koja je postigla značajne uspehe u ostvarivanju ustavnih prava Crnaca u Sjedinjenim Državama Amerike. Za svoje napore nagrađen je 1964. godine Nobelovom nagradom za mir. Übijen je u Memfisu, država Tenesi, gde je trebalo da predvodi demonstracije kojima su crnački radnici tražili poveša-

nje nadnica ! pravo na osnivanje sindikata. Njegova slika buduće Amerike: »Sanjan 'da će jednog dana, na travnatim brežuljcima Džordžije, sinovi bivših robova i bivših robovlasnika moći zajedno da sednu za bratski sto«. No King nije bio samo hurpanističkl sanjar rasne jednakosti, već i izuzetno častan političar, istarajni borac i pobornik nenasilja. On je odbacivao rasistički izazov i nrotivio se opasnoj laži druge krajnosti. Politička borba Martina Lutera Kinga bila je zasnovana na argumentu i snazi übeđivanja. Pa ipak, nema ničeg paradoksalnog u tome da je pobornik ncnasilja završio nasilnom smrću. Prvi moralni oslonac Martina Lutera Kinga bio je upravo u nenasilju; istina koju je branio bila je iasno oćigledna a njegovo lično dostojanstvo vehko ništa Ijudsko nije im se moglo suprotstaviti. Neporecivost njegovih istina i konkretnost njegovih uspeha samo su umnožavali šlenu ' nemoćnu mržnju njegovih protivnika; tako js i došlo do ove besmislice fizičkog uništenja. Slaba je uteha za tragediju njegove smrti u onoj činjenici koju njegovi primitvni protivmci msu znali: da je istina jedna i da je misao slobodna. Jedna slika poražava svojonTsimbolikom: to ie slika njegovog kukavičkog protivnika s puškom, tamo u mraku, anonimnog i slabog, obuzetog iracionalnom mržnjom. Veliki deo Amerike je tamo. u mraku, i izvesno je da se ona zbog toga, uprkos materijalnom bogatstvu i đuhovnim ostvarenjima, ne može naći među naprednim i humanim društvenim zajednicama.

pred zidom

d£belf 21®

Ljuđi ne vole da dugo udaraju o zid. Ako već udaraju o zid, onda zahtevaju velike •nagrade. Što će zid i dalje ostati zid, to je već društveni problem —; pojedinac je dobro nagrađen i razlozi za njegovo nezadovoljstvo upola su slabiji. Tako, recimo, u jednom preduzeću stručnjaci ulažu mnogo tmda da učine preduzeće jakim kako bi se mogli povećati i lični dohoci. Ali, lični dohoci nikako da porastu, jer preduzeće mora da otplaćuje neke silne kreditc. Tako se stručnjaci i ostali radnici nalaze pred zidom nikako da ga probiju kako bi dohvatili veće nagrade, I stručnjaci mogu da kažu: »Pa dobro, hoćemo li biti bolje nagrađeni, ili da odemo tamo gde nema takvog zida?« Zatim mogu da kažu: »Svaka čast privrednoj reformi, ali na drugom mestu, radeći istd p>osao, možemo dobiti daleko veće nagrade«. Ako ovi Jjudi, stručnjaci, zaista odu, zad će ostati ne samo neprobijeai već će još više odebljati. Sta sad? Zajednica ne može »ajpelovati na savest* ovih stručnjaka pošto bi prolivrečila sebi. Jer, zajednica dozvoljava postojanje prilićno nezgodne udaljenosti između največdh i naimanjih primanja, dakJe, ona ne pokušava (ili ne može, trenutno je sve jedno) smanjiti cvu udaljenost. Ovim, pak, zajednica je stavila do znanja pojedincu da se sam mora izboriti za veća pnmanja. Pošto pred debelim zidom pojedinac nikako ne može izboriti veću nagradu, a pošto mu zajednica daje pravo da se za ovakvu nagradu izbori, to pojedinac »bez griže savesti« može da se preseli na mesto gde zid ne postoji. Ukoliko bi zajednica osudila odlazak sa »siromašnog« na »bogato« mesto, utoliko bi protivrečila sebi (osuđivala bi ono što. zapravo, odobrava), tj. postala bi otvoreno »dvolična«. Pošto zajednica nema pravo da »a-peluje na društvenu svest«, to dco zajednice koji je neposredno zainteresovan za opstanak ovoga preduzeća mora odnekud da stvori pare i da tako »priveže« stručnjake za »siromašno« mesto. Ovim se, pak, narušava princip nagrađivanja »iz sopstvenih izvora«, tj. da se visina ličnih primanja određuje prema materijalnim mogućnostima samog preduzeća. (Postavimo jedno pitanje. Ukoliko zajednica ne bi uspela da »sa strane« pronađe »doping-sredstva« za stručnjake i ukoliko bez ovih stručnjaka pred.uzeće zaista ne bi moglo opstati, da li bi se odtuimalo od nagrade »obićnih radnika« kako bi se povećale nagrade stručnjacima? Jer, »obični radnici« ne mogu da biraju »bogatija mesta« pošto takvih radnika »iana dosta, dakie, cni moraju da ostanu gde se trenutno nalaze bez obzira što im se hčna primanja smanjuju. Ovo pitanje je samo opomena koja je opravdana pomenutom razjdaljinom između najvećih i najmanjih primanja). Želeo sam da kažem šta društveni Čovek nije. DruŠtveni čovek nije biče koje se ne oseča obaveznim da bude tamo gde je najpotrebnije (tj. koje ostaje na »siromašnom« samo ako se nagrađi na »nesiromašan« način), Isto tako društveni Čovek nije biče koje mora ostali na jednom mestu (jer drugog izlaza nema pošto »takvih ima dosta«, »tržište je njima već zasićeno«...). Ne društveni čovek oseča mučninu kada udara o zid pošto taj zid posmatra kao nešto potpuno različito od

njega. AJi, ne-dmštveni čovek ndje nikakav nionstrum. Nc društvenog čoveka rađa i zajednica. . . . Covek i zajednica, izgleda, išuviše su obuzeti računskim operacijama da bi se dugo mogli uvažavaiti i davati nekakvi »a.peli« (napokon, društvenom čoveku i nisu potrebni patetični apeli). Covek se plaši da ne ispadne manje vredan ako se ne vine u novčana ili društveno-lesftvičarska podneblja. Ako uspc da se tamo viine on će imati dosta razloga da bude dostojanstven i dosta argumenata da brani svoie dosftojanstvo. A čega se plaši zajednica. Verujte, nemam pojma.

GLUVI ZID

Kada jedan čovek ovisi o drugom čoveku i kada je ovaj drugi čovek običan zid koji niti čuje niti oseća onog prvog čoveka, onda je to situacija bede. Sto se tiče čovek zida, on je bedan jer svoju superiomost ne zasniva na bitno Ijudskim kvalitetima već na pustoj činjenici što zauzima blagorodnije mesto u nekoj strukturi. Sto se liče onog prvog jadnika, on je bedan jer pristaje na ovakvu situaciju. Ali, život, pa i društveni život, dosta je komplikovan, tj. ako ne pristanemo na neke »situaciie bede« (ako želimo potpuno očuvati svoje dostojanstvo), onda se izlažemo opasnosti da »izletimo na ulicu«. Ovde nije rcč o jednoj tužndjoj pojavi, Početak ove pojave pada u najosetljivije doba života u mladosti. Mladost je izvikana kao najlepše doba života, ali ta ista mladost može da bude doba najbolnijeg ponižavanja, Dovoljno je da u jednoj školi postoji samo jedan primitivno-histeričm poiafesor pa da doba mladosti poslane najtužnije doba života. A čvrsto sam uveren da ovo primitivno biće negde postoji. Ovakav profesor gleda učenika kao nulu, kao biče bez dostojanstva prema kome se može odnosid »sasvim slobodno«, tj. bez vrednovanja svoga odnošenja sve što učini, to je dobro, to je učinio »za dobro učendka«. Ovakav profesor je spreman na cinički osmeh, na ponižavanjuće grimase sažaljenja, na glasno izgovoremi potpunu diskvalifikadju ličnosti učenika. Kroz koje će se oblike manifestovati ovaj robovlasnioki duh, to ovisi od karaktera lične deformisanosti profesora. Pred ovim zidom učenik je najčešče još uvek nemočan. S jedne strane, činjenica da ovakav profesor nesmetano predaje u školi sugeriše zaključak đa iza ovakvog profesora stoje drugi profesori. S druge strane, učenici su nejeddnstveni pošto primtitivni profesor uvek ima neke svoje »Ijubimce« koji, iz sitnosopstvenićkih razloga, mudro ćute pred činom uvrede, Napokon, i sam poniženi učenik ćuti pošto se plaši (a iskustvo drugih to potvrduje) potpunog zatvaranja prolaza kroz ziđ (i lo je jedan vid sknosopstveničkih interesa koji zaista ozlpjeđuju mlado biće, ali kome on ne može vidcti rešenje ukoliko se uspro tivi, ostače usamljen a to je več potpuni poraz). Posle mladosti nailaze neka druga doba života. Ali, mladost je uelavnom propala. Potrebna je silna energtja da se započne novi i dostoajnstveniji život.

BOSKO RAMSAVUEVIC

ECCE HOMO?

»Ekspres politika« (br. 1388) beleži reči dr. Blajberga: »Cesto me Ijudi pitaju kako se osećam sa tuđira srcem u grudima?... Sve su to gluposti... Srce je obična pumpa. Profesor Bernard je tu pumpu, isto kao što bi i pokvaren deo automobila, jednostavno zamenio.« Nastavimo li tako (a čovek mnogo toga može da nastavi), uskoro ćemo i na tezgama kupovati Ijudska srca. Naravno, na početku sve će bitd »na dobrovoljnoj bazi«. Savetovacemo svim onim koji umiru da izvade svoje obicne pumpe pa tek onda neka umru kako ne bi svojom smrću uprostatili i svoje pumpe. Covek, šta je to: To je kutiia u kojoj je zapakovana ooična pumpa. Treba tu pumpu spasiti a kutiji je sve jedno što će biti razvaljena trenutak- dva ranije. Krenemo li dalje (a čovek može da krene dalje), opet se može pojaviti neka izabrana rasa, može saterati Ijude u tor i povaditi im obične pumipe kako bi se neki pripadmci izabrane rase mogli renovirati. Duh pumpe kruži svetom, kao kobac*

ZAMENA MERILA

Posto je »sa seksološke tačke _ giedišta« pažljivo proučio romane Hennja Milera, dr Aleksandar Kostić nije mogao da odoli iskušenju: on traži njihovu zabranu (spaijivanje, šta li?). On ne zna da vrednost dela slav nog vmetnika nije zasnovana na onome što je predmet Kostićevih zanimanja; na seksu, vec na nečem sasvim drugom. A šta je to »nešto sasvim drugo«, neka za dr Kostića ostane i dalje zagonetka. To, uostalom, i nije predmet seksologije, već jedne druge nauke, koja se zove estotika, a čdje značenje dr Kostić veroyatno iscrpljuje u uljudnom izgledu i glatkoj izbrijanosti. .. Sa moralne tačke gledišta, dr Kostać mie izošao iz okvira onog malograđanskog moraJističkog larpulartizma koji je predmet podsmeha Henrija Milera (i ne samo njega). Naprotiv. Sada je u velikoj modi brinuti se za leksiku. Psovati nije lepo, i sa time se svi slažemo. Tako se u svom moralističkom revoltu dr Kostić oseća sasvim bezbedno. Henri Miler je, eto, skapavao od gladi, pa ipak nije bosao iz svojih romana ona mesta koja izazivaju užasavanje dr Kostića (i ne samo njega). S tačke gledišta onog morahiog larpurlasrtizma koji odlikuje revolt dr Kostića i koji se zasniva na bezbednosli, tvrdoglavost Henrija Milera ne može se nikako obja&ndti. Toliko o seksu i moralu. A da bi prava priroda zamene merila dr Kostića postala nešto jasndja, i da bi njemu samom bar malo približili ono što smo nazvali »nešto sasvim drugo«. predlažem: da se zabrane (spale, šta li?) đela dr Kostića. Pošto smo ih proučili sa estetičkog sfanovišta, izvesno je da ona ne vrede: u njima preovlađuje izveštačeni naučni jezik, bez metafora kao i bez i najmanje simbolike. Licememo bi bilo sa stanovišta etike pozivati se na njihovu naučnu vrednost. Ako dr Kostić ne mari za umetnost i za estetiku, zašto bi mi marili za nauku? Sa poštovanjem preraa naučnom delu dr Kostića kojim je on zadužio jugoslovensku nauku. nadamo se da i on ima jednako dobar srnisao za humor kao što ga je imao, u datcko težim okolnostima, njegov savremenik Henri ler. On. naime, nikada nije zabranjivao. Sam je bio zabranjivan

SEKSOLOŠKO-MORALISTIČKI

NOMSENS IU STARA

ALEKSANDAR ILIC

medalja za primitivnost

e d a

Na Petnaestom festivalu kratkometražnog filma, u grupi filmova koji tretiraju socijalne probleme (probleme nezaposlenosti. zavođenja i podvođenja maloletnih i probleme napuštanja dece) prikazani su »Nezaposleni IJudi« i »Pioniri maleni, mi smo vojska prava«, Želimira Žilnika. Ovi filmovi, koji su čak dobili Srebrnu medalju i dve i po hiIjade dinara (valjda kao naknadu za besposlenost) »za nov i osoben autorski pristup , spadaju mcđu daleko najgore filmove Festivala. Ne samo da tu nema apsolutno ničega novoga i osobenoga, nego ni ičega autorskog uop Šte. Ti filmovi su, naprotiv, izra z najprimitivse pokazao i žiri kad kad je nagradio ovc nijeg mentaliteta našeg čoveka, (na tora nivou filmove i kada ih je uopšte uzeo u obzir). I, dok je »Nostalgija vampira« pokazala da još uvek žive vampiri krvoloci, dotle su ovi filmovi i njihovo nagrađivanje pokazali da čak i u forumima za nagrađivanjc ima onih kojj se joŠ uvek zadovoljavaju nivoom improvizovane partizanske scene (koja je, sa svojim diletantskim programom, u ono vreme imala bar svoje puno moralno opravdanje), Da ne oslanemo samo na nagoveštajima, taj mentalitet se ogleda u tome što se, bez razlike, na izvestan sadomazohistički način prihvata svaka reakcija na neki aktuelni društveni problem (ovde problem nezaposlenosti i zaipuštenosti dece), makar se ona, u nekom medijumu od koga se očekuje da joj da izvestan oblik, pojavila na najnižem mogućem intelektualnom nivou. U »Nezaposlenima« prikazuje se jedna grupa kretena i siledžija na železničkoj stanici koji, u mtervjuu sa kamerom, daju ovakav izveštaj: đa fućkaju na sve i svakoga i da upravo idu da »vataju kurve« (nov i osoben autorski postupak!). Posle se oni prikazuju u prihvatilištu za nezaposlene gde, pored ostaiih »burgija« nedostojnih i dece, jedan od njai/ Jia oduševljenje publike, recituje: »Ostajte ipvck, sunce tuđeg neba...« U »Plonlrima...« osoben postupak sastoji se u tome što nekoliko kurvica od po dvanaest do trinaest godina ispovedaju svoje avanture na, otprlike, ovakav način: » Jedan stariji gospodin hteo je da me dobije adi ja sam mu mazmila lovu i kidnula«, »Odveo me u njegov stan i tu smo se izvatalk itd. itd. Nepravilno bi bilo smatrati da mi zahtevamo tabu za neke teme koje nastoje, kao mozdar ne mali društveno-vaspitni problem, da skrenu pažnju na izvesne pojave, ali govoriti o nekom gramčnom problemu zapuštenih bića na mvou njih samih, znači nemati razumevanja za sam problem, a nagraditi takav akt znaći nemati razumevanja ni za sam problem ni za mogućnost govora o njemu. Među kratkim igranim filmovima Zlatnom medaljom za scenario nagrađen je film »Harmonika« Stjepana Zaninovića, a on je, opct, primer užasno niskog kulturnog nivoa najvcćeg dela publike i žirija. To je do kraja neistinit, nemoralan, licemeran i giup fihn. On se raogao dopasti samo ptičijim mozgovima koji nemaju pojma ra o vojsci ni o životu. Naravno, čovek ndje morao imati veze s vojskom pa da uvidi da ovaj film, pošto, u smislu estetske projekcije iskustva, nema nikakve veze sa ždvotora, ne može imati ni veze sa vojskom. Stojanu Aranđeloviču treba odati pnznanje što je odigrao najglupljeg starešinu koji postoji. Zaista, glupljega nema niti ga može biti. Taj najprimitivniji Čovek, osuđen na sopstvenu zostaiost, ipak odaje neku iskru honunis sapientis, a nije pod grubim veđama i stisnutih zubn sabio samo jednu Ijudsku osobinu: alumljenu gknpost, koja je toliko k* 6 glumljena da postaje daleko gluplja od originalne gluposti. Jer, najzad, i prava glupos* mora biti čovečna i čovckolika. Prema tome, nekoliko pravih dokumentarnih snimaka iz voj* ničkog života bili bi od neizmemo vece vrednosti od cele ove priče koja na infantilmi nadin pripoveda anegdotu o bauku vojske.

SVETOZAR GOBERIN ic

DVFŠAN PAJIN, Dosadašnji urednik stranice »Danas ' ovde« odlazi na novu dužnost u Domu mladine. Svojom višestranom aktivnošcu Pajin je dosta učinlo da ova stranica bude raznovrsna i aktuelna. Redakcija mu se kvaljuje na plodnoj saradnji i želi mu ha na novom poslu.

2.

STUDENT

I*« 13