Student

LEPA JELENA

(Odlomci iz istoimcne pripovetke) Probudim sc lako noću г mislim: pevaju anđeli. Glcdam u mrak, ništa nc vidim. Pokušavam da nađem upaljač, njega nigde. Prevmem sc nekoliko puta, hoću još da spavam, a čujem: pcvaju anđeli. Pritisnem rukama uši, zavučem se pod čebe, drhtim. Srce mi lupa brzo i snažno, čini mi se hoče da izleti kao ptica. Onda opet gledam. mrak još gušći, naprežem se da sasvim raširim zenice. übeđujem sebe da raspoznajem zidove. da vidim krevetc, a mislim: kako jc soba ispunjena mrtvačkim sanduoima. Pušio bih, a ne znam gdc je upaljač. Mislim tako, mislim, okrenem se na jednu pa na drugu stranu, san ше ne hvata, a čujem dobro: pevaju anđeli. Nešto zatreperi, a ja ukošen, a srce kao ptica, a ruke mi se znoje, a stežerp pesnice. Doktori se, kažem, prave pametni. Kad neша leka, onda nema, pa bog. I šta tu treba tumačiti. Zakasnio sam na lećenje, odužili oni ispitivanje, a bolest sc raširila kao gljive. Bereš, bereš, a ne znaš koje su otrovne a које nisu. A k’ša pada, to znam, i gljive rastu. I umini liudi, a ja eto živ. Svuda gljive, ali živ. Vratim sc tako kući sa njive, crn kao zemlja, konje pustim da se izležavaju na avliji, sperem prašinu sa lica i ruku, pa u kafanu. A noč potraje kao munja. Dok triput prome.šam kartc, dok srušim nekoliko stotina drva i na pravhn >iesctak kirambola, eto sunca. Skotrlja se sa crkvenog tornja pravo na prašinu, a stopala br'de. Kao da se roj pčela zavukao u glavu, tako mi se čini, pa zuji nešto baš negde između levog oka i uha. A obadi i muve nasrnu na konje, pa ždrebac malo-malo i skrene s puta. Boga ti konjskog, opsujem, jesi li ćorav. Л čilaša kao nadigne glavu, iskrene uši, pa pokasa. Ispustim kajaseve, a kola se tresu, mozak da ispadne, i osvrćem se. A ždrcbac oseti da sam nemoćan, pa skrene u njivu. Lome se kukuruzi, svc puca, i m'slim: neko svc gleda. Ležim tako i razmišljam, Pluća su mi zearište: сгтга, cma, crna. Kao da ih nemam. Izirorela. Gledam kroz prozor i osećam da hoču o nečemu drugom da razmišljam. Zagledam se u drvo nred prozorom i mislira: lipa. I ništa više. Tek kasnije, pred imčak, shvatim: osušena lipa. To je sve. 0 tome razmišljam cdo Pfc podne. Dodem onako iz kafane, u rano jutro, pa legnem u kola da snavam. 1 udar kiša. I gljive rastu. T sanjam sunce, a probudim se, a sunca nema: još je noč, a mokar sam, a sa gra na duda kaplju gljive. Okolo tama. Sestra upali mlečnu sijalicu, na stolu, ispred rentgcna. Doktor se onda rakašlje, pogladi brađu. Stojim u gačama i mislimr Što sc ovaj dikan u beloj mantiji pravi mozak. Pluća su vam čista, kažc. A čujem: ista.

Onda odem. Tako svakih šest meseci. Koračam gradom, polako, uz zid, i misliitr. :a 2necc vetar taj ргрео u meni. Prolaze Ijudi, ! a Eledam: lešev!; pričaju, smeju se, ja vidim: ''uta кса, sitnc p>ege; trče deca, ja osećam: se, tope, nestaju. Tako koračam. I propadam u neki dubok ponor: padam, Padam ( a ništa ne povredim, ništa шс ne boli. Ležirn ; gledam tavanicu. Bela, Dugo glcааш. Trepen, a crna. Zapalim i svc postanc 'игпо. Pokušam da čitam novine. Mlslim shva a ništa ne znam. Onda gledam slike. Zavi^r 11 se ’ pustanu velike kao glava, i ! Qim samo mrlju. Na zidu pauk. Lete muve. . “l'esečem veliku lubenicu, ona crvena, crve •v’ a , muv 9 P° celom stolu. Klizi cmo semc Pijive^ aVt> j asc *’ sta su rat P una - ' е ' već veliki. Trče bosi po strnjici, sav' lrn: ’ s P ust jće lubenice, raspašćc sc, muКч<1 $и ’ a . Pfljavi kao da su sc valjali u dc* va !] P rasm i- Od vinograda do visokih stuboDr u dolji preplctena loza. Dalje, ataru ’ kukuruzi. Gledam tako njivu i zivot. Debeli dorat repom tera muve

sa sapi. Na oraaima oko salaša vranc. cme kao seme. Sedim na kolima, švičkam kamdžiјош, sunce tek što je iskočilo, dremam i vidim: kao doratu izrasla krila pa leti. Ti’gnem sc onda, dorat požuri, poglcdam natrag: s.novi se smeju i bacaju oglabanc kore u kukuruze kraj puta. A taj put je jednako dug ispred i iza mcne. ćutim i pušim, i mislim: pobeđujem, i zaležem kajase, kao hoću da skratim put, a vidim: sve duži. Sunce zaselo za vrat, pa sc znojim. Iza nas prašina kao zavesa, pregažcn put, kloparanje. Dorat u peni, dlaka mu se cakli, obadi zuje. КатШса mirišc. Bulke se crvene. Nebo svetlo, svetlo plavo kao svod crkve.

Okolo titraju plamenovi sveća, sa sv:h stra na rnc posmatraju sveci uhvaćeni u zlatne ramove. Ljucli i žene, deca i starci. puna crkva. pun balkon. I miriis kandila. Pa gledam tar, oči ш" se zasene, a vidim: anđeh. 1 nista. Više ih nikada vicleo nisam, a m;slim da su bili goli i mršavi. Jadni, anđeli. Sirotam, a tako lepo pevaju. . . Onda zvonc zvona. Na jednom i drugom kraiu sela se ćuje. I dalje. Harmonikasi sviraju, srce da zaigra; lamburice cvrkucu, kiv da se upali. Pa kolo. I podvikivanje. Dok tra* in ОГТ , |ЈI Probudim se i gledam. Odbrojim četrdese tak različilih p lula i gutam. Više već ne mislim o broju. Brojim dok mi ne dosadi. Sio ne nopijem, bacim u klozetsku Soliu, роуисеш ručku za vodu i golovo. Voda potece д misbm. reka. Ni korita, ni obala, ni mulja, a reka. Vratim se u krevet, a čini mi se: u sandus. Okolo stoje kao neki ulcrasi, pozlata, a sa svakc strane po tri anđek. Knla im bela, no b e сгуепе, bose, kosa velika. I letc, letc, lcte, a Ležim u sanduku, zet rendše daske, sestra nešto šiie, a zazvone zvona. Izletim na uiicu, gledam levo i desno, čujem ko je шпго, prekrstim se, pa u scbu. Zet ne radi, sestra ne šije Umro Stevan Cičovački. kažem Mjegovi su kod nas vec naručih sanduk, ka/e sestra i nastavi da šjie. Sa anđelima ili bez njih, pitam. To drugo, odgovori sestra. Sedim u parku iza lx>lnice, gledam zdenc šiblje, nogama dodirujem travu, i P onese neki m : ris, i mislim da letim, i sve oko niene meko i prozirno. Sa mnom lete ptice, zaustavlaiu se na mojim ramemma, pevaju tinulno. Letim visoko, a pluća mi se nadiraaju, a sunce me topi. Onda poerledam okolo, zatvaram oči a sve belo, i zapabm. Prevrćem se tako u krevetu, mšte и W vidi. Neki crv mi se zavukao u otrobu r na griza me. Spava mi se, spava mi se. Zatvonnm oči. uzalud. Samo šareni u tami. Dok ?aspim vec sam i buc^ u ; £ aiuu cigaretu iednu za dmgom i opuške na pod. Krešem upaliačem, a tarb ? cmia. Gledam u tamu i vidim; hce. moie lice. Nasmešim sc, a strah me obuzim . Ne odpovam niko. Znoiim se. Ruke rmjc tresu zenice s : tne, sitnc, sitne, a glava ukoee na l’tako nekoliko puta. Opustim se onda шо kar, zbaciro ćebad sa grudi. i dte« kao P u ši mi sc a dim me guši. Pa каб11 ?П1; ira . Mariia. Магја. Магца, recite doktoru, dra g a Marija, da đođe. Odmah. A doktor mi zabrani da se krećem. I ћоси . нп usmnem da koraknem. ane mogu. NeštS me pritiska, na grudima mi tniriirn. Ili debelo stablo duda. Lcžim tako bo me već kičma od ležanja, ne mogu ništa da čitam; slova mi igraju pred °°ima. iomtu i nestaju. a spava mi se, spava m se. \*tek što sam se probudio. Draga moia Aleksandra odvedite me tamo. Ne, to je bila Marjja. OprostHe gospođice BanđobrMiski nfcam imao irameru da Vas zamemm. Ta Vi sc to liko razlikujete od njih dve. Sama Vašapojava, da o ostalim stvanma i ne govonm. Pa каи se vratim, pomislim; neću dugo. A dan nu dugačak, predugačak. I noć nemirna. UjUtro čistačice pajalicama raskidaju paukovu mrežu. Tai bedni stvor pleo ju je tn dana. vz?lud, eto. I pomislim: kako je nezahvalno biu on. Pa gutam pilulc, šakaraa ih uzimajua. a ni iednu ne mogu da bacim, ni sakrijeni. Kao ranije. , . - . . . Pa gledam, boli mc a outim: moram чагžati, zaigrao bih, nakrivio šešir. Harmonikas svira, peva kao da ga je pesma rodila, a zenn se muvaju okolo, zagledaju, odobravaju. Mlađi sin, za glavu viši od svih, kosat, uhvatio se sa devojkamai i peva promuklo. Sedim onako jiod ikonom, na sto sc naslonim, sinove gle* dam, a mislim; ruši mi sc kuća i raste istovremeno. Јег tad se, na svadbi, kad sc oženio srcdnji sin, и/ trcsak smšio tavan u vaja Hi. Pa gkdam kroz tu rupu, a svi se okupili oko mcne. Onu moju, kažem i suzc mi poteku.

А stariji sin se smeši, i kao ne gleda u шсne, a znam: misli i primećuje sve, i zagrlio devojku u plavoj haljini, lu lastu pod našom strehom. Pa i gledam tako i šapućem: slažite sc, neka sc zna ko je gazda u kući, slažitc se. slušajte jedno dmgo, slažite se. I odlete golubovi sa krova. EKigo lcte, već ih ne vidim, pa se uplašim, a znam: vratiće se, sigurno, svom gnezdu. I kao rnile u meni mravi, ne mogu da se pokrenem, a štipaju me, ne mogu đa ih oči> stim. Pa sc spustim i ćutim. Posle zaboravhn, čini mi se mislim o nečemu drugom, a peče шс. Srce mi kuca jačc i bržc od sata, pa raislim: pobeđujem vreme, i pritiskam grudi uzalud. Gledam kroz prozor: topole, pred glavuim ulazom, blago se. povijaju, nebo tamno, nemirno. Pa udan ta kiša u meni; rebra zvone, šumi voda i razliva se, zagrmi i sevne. To osećam. Л vidim: ptice uznemirene, Ijudii žure, bolesuici se, mokri, vraćaju u sobc i presvlačc u pidžame. Sunce mi se spusti pravo na čelo, pa sc probudim. Otvorim oči, a ništa ne vidim, sem svetlosti. Prepolovim cigaretu i zapalim. Kroz dim ugledam zid, onda prepoznam tavanicu: na njoj otvor. Velika pukotina iznad glave. Učini mi se da vidim nebo. Zagledam se’onda, пе trepćem, ne dišem, i mislim o sinovima. Izrasli su ti jablani. Zamirisali cvetovi. Pa sedim na klupi pod dudom, gledam debele grane, slušam ptice. Lete, zaustave se u vazduhu, ostanu tako trcnutak, pa popadaju u prašinu. Sunce preleti preko ulicc, ostavi crven trag, i mislim: gori nebo. Siri se ta vatra nad selom. čini mi se sve ćc izgoreti. I vidiim da Ijuđi beže u kuće, a ja ostajem na ulici. Urliču sirene na vatrogasnoj kuli, nad selom dim: crn, crn, crn. To se valja noć, pomislim. Pa izađem iz sela, pridržavajući se za bedeme i kuće, za tarabe i stabla, a put dug; tanak u grlu, širok u kukovima. Sta traži ta žena, pitam. Ta zmija što ko•šuljjou svoju ostavlja na travi i odlazi. Pa okrenem snknak prema svetlosti i gledam: sve tamno. A mislim; to svetlost је tamna. I opet gledam, pa isto. Dolaze Ijudi iz pogrebnog zavoda i nude sanduke. Sa anđehma, sa obc strane po tri anđela, pilam. Sa ružama, sa petokrakom, odgovaraju u horu. Na otplatu, dvanaest meseci, oez žiranata. Uz popust. Od hrastovine. Od gvožđa. Robu kupl jenu kod nas dostavljamo, svojim vozilom, besplalno, nn adresu koju naznaćite.. U našim sanducima udobno ćete se osećati. Л onda proleće. Ustajem, spađnu okovi sa mene, nestane to gvožđe pa mi procveta grlo 1 hoću u park iza bolnice. Zeleno, zeleno, zc'Ј«по. Iz sobc ше izvede Marija, u sobu uvcde Alcksandra. Sedim pod jabiikom, uvlačim u sejjc dan, pa mislim: treba otići. Već sam u svim bolnicama bio, po celoj ravnici se vidc moii tragovi. Napisaću na papir sve što ćc sc dogoditi za deset godina, pa kad vreme isteče, neka se olvon to pismo, i tu će biti zaplsano sve sto se dogodilo. To kzuujm. 1 ne verujem. To je san, misllm. To ni u pismu nc bih predvideo Л osećam: moram kući. Udari pljusak, gljivc se sjre, a odlazirn; draga Aleksandra o svemu cu Vam pričati kad se vratim. u vratima, mislim suze će mi poteu, žena ше pridržava, sin mi prilazi, snaJ a ~roc v jiicda. Koraknem, a sunce ostanc na avliji, zivma ga kljuca, nešto mi kao ponjava pada pred oči. pa ne vidim, Grlo mi suvo, glas Јш izleli ,pa ćutim. Сијеш saino kucanje sata na polici iznad огшапа, negde sa mojc ieve strane ,pa mislim: srce. Iskočilo, a živi a vajat se sav pretvorio u to kucanje; tik-tak. Tiktak, tik-tak. Pa koraknem. I spadne ponjava na zemlji, a vidim ona. Ruke јој tanke. belc, mlecne; oci sitne a nemirne ,glava kao raala Jubemca. Draga шоја Alekr.andra, postao sam deda. zena mog stanjeg sina rodila je ćerku. 0 Vi takvu bebu sigurno još niste videli, gospođicc Bandobranski. Bela je kao anđeli, a kosa јој уес vehka, a oći sjajne, a гикаша stalno mlalaia. Zamishte, draga Aleksandra, to malo pile, tek izbačeno iz Ijuske. plače, plače pa pocrveni kad treba da bude uvezano u pelenc i utegnuto. To golupće, draga Marija.

I ne mogu da zaspim, tišina me zove. Pušio oili, a nemam cigaretu. Gledam u noć, čini im se duva vetar, grane lipa se povijaju i ]ome, a roir teče. Hoću da priđem prozoru, pokušam da ustauem, a n mogu. Ništa se ne cuje, opustim se i zatvorim očL Prekrijem se cebetom i ćutim, no dišem, srce mi, čujem, ne kuca, nc želim da razmišljam. Pa kašljem. rivučem stolicu na kojoj stoji ođelo, ргеtrazirn dobro džepovc čakšira i rekle, nadam C: P os *'°-P Pikavac, a ništa. Noć sve tamnija. a očekivao sam: svićc, svc crnja, tajanstveni] n > P a mi se oči sklope. Osetim: zaspaću, a trgnem se, noć me pritiska, i čujem: pevaju anđeh. Otvorim dohro oči, prozor beo, beo, lisasušena i bela. Srcc odjednoni pocnc da lupa, soba sc potrese, tama se uskoviila. Pa osluškujem, a znam: pevaju anđeli. Uraga moja Aleksandra, pričaću Vam o njima kad se vratim.

MTROST,*V JOSTĆ VtftVTTĆ

LUDWIK WINCENTY GADONSKI:

VIDAJ KUMAR

U SREDU 24. APRILA u 19 časova, u Domu omladine Beograda, Makedonska 18, II sprat, održaće se razgovor o koncepciji isađržaju revije za kultum i društvena pitanja mladih. Pozivaju se svi zainteresovani da učestvuju u razgovoru. CENTRALNI KOMITET SO SRBIJE

CRTEŽ

(INDIJA): CRTEž

(IMDIJA): CRTEZ

Ако me izbegne smrt

Ако ше izbognc smrt Umrećc nešto drugo Dan možda ili drvo, Oblak, san ili brdo. Лко me izvara put Osuće se predeo svuda,. Lebdeće nebo nisko, Zvezde i tcla druga. Лко me sustigne led živeće cvet u buri, Glasovi nad tišinom, Smrt u snovima Ijucli. Лко me ozvezdi san Budni će poneti breme, Noć možda, senku bora, Jczero ill mcne.

URANISLAV PRELEVIC

STUDENT