Student

ODLOMAK O MIKELANĐELU

što duže živim u Rirnu, sve više dolazim do uverenja, da Ijudi govore, jedno drugom, kao deca gluvonemima. Ja o smrti mislim kao o definitivnoj tački na život jednog čoveka, ili žene. Mikelanđelo, to jest profesor della Cloetta, ne misii o smrti kao o definitivnoj tački života. Naprotiv. On je idelist. Ističe neku Ijubav, koja nas čini savršenim, tek posle smrti. A to je halucinacija. To je mistika. Domaćin uzvikuje: to je religija! Tačno. Samo što sam ja, kod Mikelanđela, ukazivao, za vreme te večere, na paralelu uz to, mistično veličanje smrti, na paralelu ateizma. Pa i blasfemija. Svi znamo jedan od poslednjih soneta Mikelanđela, koji je poslao ла dar Vasariu. A koji počinje stihom: Giunto e gia ’I corso della vita mia... Dođe veđ završetak života moga... U prvi mah čini se da Mjkelanđelo ima, kad to kaže, osedaj velike, beskrajne, zajednice čovečanstva, pri smrti. Hrišćanin, religiozan, u tom trenutku, trebalo bi da se pouzda u Boga i da oseća radost. Mikelanđelo, kaže domaćin, to i oseća. Smatra smrt za zajedničku luku celog čovečanstva, svih Ijudi. Kaže: comun porto. Uviđa da je sve pre bilo fantazija, pogreška, Da nešto novo počinje tek u zagrljaju ruku Hrista, koji ga čeka. Da, da, ali ne vidi tog Hrista, ni tog trenutka. Kaže, očajno: Daj da te vidim svuda, na svakom inestu. Deh, fammiti vedere in ogni loco. A hteo bi nešto, što ne bi hteo, kaže: Vorrei voler, Signor, quel ch’io non voglio... između vatre i ledenog srca ima jedan veo... Tra’l cor foco e’l cor di ghiaccio un vel asconde... pa ono što piše ne odgovara onom što radi... onde non corz'isponde la penna all’ opra. I ја sam bio podlepao strašnoj magiji tih, zelieioznih soneta Mikelanđela, koii sii mi se učinili čista religija, duboka reldgija. takoreći versko ludilo, spočetka. Sad, međutim, a to sam rekao i profesoru della Gloetta sve više uviđam, da se u tim sonetima krije jedan očajan ateist. Albanka kaže da je 10. prosto, Petrarka. Gospođica della Cloetta joj je pričala, da ima muke sa mnom. Vidim uvek Mikelanđela, a ne vidim da je u njemu Petrarka. Uzimam ozbiljno očaj Mikelanđela, a sve je to samo uobjčajeno piskaranje soneta, tog vremena. Ona i ne sanja, kažem, koliko je žalosno, kad tako govori o Mikelanđelu, jedna obrazovana, pametna moderna, žena. Nema čoveka

u Italiji, izuzev Tassa, kod koga je melanholija tako iskrena, kao kod Mikelanđela. Ja ne poričem znanje, stih, jezik, Petrarke, ali koliko je dalek, kad je reč o iskrenosti i očaju, od Mlkelanđela. Kako može da govori ironično, o čoveku, koji jc nesretan, i usamljen, celog svog žviota, a koji je svestan toga, iako je, kako Amendola reče, najstrašniji Ijubavnik Ijubavi u istoriji čovečanstva. Ona svakako zna Mikelanđelove stihove, u kojima jauče, bednik, koji izlaza iz Ijubavi i mraka ne zna. »Samo ја, goreći, u senci ostajern, prl zalasku Sunca. Svi dnzgi odlaze da uživaju, a ja... Sol’ io ardendo all’ ombra mi rimango.« Senka je reč, koja se u Italiji, dva puta, ponavlja. Kod dvojicc koji su pokriveni senkom celog života, iako u Italiji, za svakog drugoga, ima Sunca, To su Mikclanđelo i Tasso. Kažu: senka. Ombra. Nije potrebno u stvari ništa više reči, o Mikelanđelu. Dovoljno je reći: ombra. Naslavak podzemlja, u kom ni onaj, ko je Ahil, tamo, ne zamišlja ništa lepšc od jednog zraka Sunca. Nema pravog Hrišćanina u Mikelanđelu. Niјс to religiozan čovek. Zašto sam tako tvrdoglavo tražio debatu, o sonetima Mikelanđela. №sam Sf 1 valjda nadao da ću pobediti nrofesora della Cloettu? Nisam to nameravao. A ne bih n| mogao. Pošao sam na tu večeru, jer sam bio zvat. To je sve. Uostalom profesor me uopšte nije uzimao ozbiljno, kad sam o Mikelanđelu govorio. Della Cloetta prezire zemlje kojc nemaiu, ni jedno Mikelanđelovo delo, ni sliku, ni crtež, ni skulpturu, a ni neku njegovu kopiju. Rec’mo od onih koje je izradio Sebastiano del Piombo. Nisam htso da mu kažem da je, na žalost, kad ie u pitanju moja zemlja, tako, slučajno. ali da je onaj koji je imao najviše crteža Mikelanđdovih, u Rjmu, шој sunarodnik bio. Giul'o Clovio. Klovič. To nije sigumo. Sasvim je sigurno. Pa i Mikelanđelo u malo nije završio žiot kod nas, u Dubrovniku. Mnogo što-šta se nc zna što ie u vczi u svetu. Mene je, na primer, jedan del Piombo, to jest MikeJanđelo, čekao. u Šnaniii, u mestu koje se zove Übeda, a ja to onda nisam znao. Kad je svanulo jutro, a dan je bio sunčan, svi su iz mog društva išli da crkve i slike ob đu. Ja sam ostao na svom nrozoru. Bio je u divnim, gvozdenim, španskih rešetkama. Republika nas je bila smcstila. u јеНап. vanredan. starinski, dvorac, gostionicu. Übeda nas je doče-

kala u mraku. A kad је svanulo, bila ie kao priviđenje u snu. Arhitektonski, to je zabačeno mesto pravo špansko čudo, a u Španiji ima mnogo čuda i teško je, ne samo Ijudima, i ženama, nego i gradovima, biti čudo. Kamen Übede se žuti danju kao staro zlato. A kad je_ mesečina, a bila jc mesečina dok sam bio tamo, to kamenje dvorova i crkava čini se kao posreblieno. U jednom tako zabačenom, andaluškom, kraju, natopljenom krvlju, _ takva varošica, i sama po sebi, pravo je čudo. Bio sam se skamenio kad sam je u jutru, ružičastu, pod svojim prozorima, ugledao. Volim Congoru. Znao sam Gongoru. Kakve veze ima to sa Mikelanđelom? Ima. U svojoj dobroti, prema manjim umetnicima nego što je bio on, on je, kao što jc poznato, poklanjao crteže, ideje, које su cimgi onda, posle, upotrebili za Englezi to zovut crteži kojima se predstavliaju (presentation dravvings). Sebastiano del Piombo je tako nešto upotrebio, za SVOIU sliku, koja јс stigla u Španiju, u Übedu. Zvali su nas, posle doručka. da tu sliku vidimo. Ja nisam otišao da je vidim. Ostao sam zagledan, omađijan, da gledam Übedu. Dao bih sad mnogo da mogu da odem u Übedu. Nisam ni sanjao, dok to kažem, da ću. tacno kroz pet meseci, proći opet kroz španiju, i obići Übedu. Kod Lionarda, motiv ženc sa detetom, matere sa detetom, vraća se, u njegovim slikama, stalno. Zašto ne i kod Mikelanđela, u skulpturama? Zašto ne, i kod Mikelanđela, o čijoj materi tako malo znamo, o којој m on nije znao mnogo? Otkud to da Mikelanđelo, cclog svog života, misli na mater sa detetom, i na mater sa mrtvim sinom? Sažaljenje prema Materi, ponavlja se u njegovom radu, stalno. Stalno je, u mramoru, prikazivao mater. rnladu, sa svojim detetom. a posle. mater sa mrtvim s'nom na krilu. Niie slučaino. To ie bio onšti motiv slikarski, i skulptorski u Evropi. Mešam dve stvari. Ikonografski motiv i Mikelanđelov život, I pomdžbinu. A tumačim to kako mi treba. kažc profesor. Ne može se, kod Mikelanđela, to tumačiti religioznom bigoteriiom. Л nc mnžc ni porudžhinom. To ie. očigledno. onsesila. kod MikelanđeJa. A što se tiče pitania. da И je_ mogao misliti, pri tome. na mater, i da li bi bila blasfcmija, da je ta Marija njegova mati, i drugi

su, u to vreme, za Mariju, uzimali ženc za rnodel. Madona, slikara koji se zvao Pinturrichio, to jest Betti, zna se da je portre Julije Fantese, Ijubaznice Papine. A Sveta Cecilija, od istog slikara, Papina kći. I to se nije ni krilo. Profesor ostaje pri svome. To. da je IVUkelanđelo, radeći Madonu za kapelu francuskog kardinala, mislio na svoju mater, ne mogu dokazati. A slabo je i verovatno. Mikelanđelo je bio religiozan. Ne bi se bio. ni usudio. da čini ono, što je radio Pinturrichio. Drugo je to doba bilo, kad je Papa bio Aleksandar, Borgia. Radi se o istom vremenu. Skoro istih godina. , ... Ima velikih, idejnih, i moralmh, razlika, i u istom vremenu. A čak i da je Mikelanđelo mislio na svoju mater, nije se mogao sećati u tim godinama, onog lica, које jc, kao dete od 6 godina, poslednji put video. Sam kažem da ga, raožda nikad nije ni video. Vasari kaže, da je Mikelanđelo imao secanje, tako oštro, da je za uvek pamtio lica, koja bi, makar samo nekoliko minuta, video. Jednog svog neprijatelja nislikao je. posle dva 'tri trenutka viđenja, u paklu. Matere svojc bi se više bio sećao, sasvim sigurno. Uostalom, ja sam do tih misli došao, i sam, slučajno, čitajući ono što je profesor Freud, a ne profesor Frey, napisao. Freud je, to svakako zna, prvi zapazio tu psihopatološku čežnju Lionarda, da, u svom crtežu, otkrije svoju Ijubav, koju je za svoju mater imao. Koja je bila služavka, kao Duičineja Don Kihota, u jednoj krčmi, na drumu, ali prava lepotica. A koju je otac Lionarđov silovao, ali nikad nije venčao. Lionardo je dete ilegitimno. Možda je to i Mikelanđelo bio? Profesor onđa kaže, Ijutito: da ga izvinim, ali to je najbestidniia (kaže; impudente) hypotcza, koiu je ikad, iko Mikelanđelu, rekao. Da pređemo preko toga, Da pređemo, ali ostajc fakt, da je Lionardo rekao, o muškarcima da se, prema ženi, kao životinji, ponašaju. Ostaje fakt da se Lionardov otac tri puta ženio, ali mater Lionardovu nikad nije, uzeo za ženu. Ja mislim da je moguće, da je Lionardo pamtio, to ponižcnje svoje matere, i te kako. To je bila mlada seljanka. U to vreme poniženja u tom nije bilo, kaže profesor.

MILOS CRNJANSKI

CRNJANSKI U REDAKCIJI „STUDENTA«

Razgovor sa Crnjanskim nije zapisan, na pap ru. Ono .što nam ie Crnjanski govorio. Soga, nije moguće vcrno tumačiti. Mudrost i duliovitost njegove retorike, složenost njegovih misaonih preokupacija i bogatstvo njegovog životnog i književničkog iskustva, onemogućavaju nam prepričavanje ovog razgovora, ali ga istovremeno pretvaraju u nešto što se ne cla zaboraviti. Skoro tri časa proveo је Crnjanski u razgovoru sa mladim piscima, književnim kritičarima, saradnicima i uredniciraa Studenta. Možemo, bar, spomenuti neke od tema o koi'ima je pisac govorio. Iz anegdota. dosetki, obrta i analogija, Crnjanski je izveo niz značajnih i savremenih misli: o odnosu filosotske kritike i one koja bi trebalo da se posveti imanentnim, unutrašnjim kniiževnim vrednostima. o odnosu istorije i književnosti, o svom dramskom stvaralaštvu i njegovim pozorišnim interpretacijama, o ulozi poezije u jeziku jednog naroda, o humanističkom smislu književnosti, kao i o svom sadašnjem radu na knjizi o Mikelanđelu i »Embahadama«. Iz ove prve, Crnjanski nam je dao ovaj »Odlomak o Mikelanđelu«. Dva soneta

i. Drvo i шоге njišu guste krošnje N'ebom lete ptice lađe Vali ih odevaju u bele nošnjc I zadnji zvuk za prostor zađe Ko ostrvlje me voda opkoljava Umornog od šljunka potoka i vresa Od šapata čudno plava Sto cedi se u sutonji nemir mesa V'eć ruka osmeh i vodu takne I mislim: predah S tela umor će da makne U bistrini mir svoj gledah Л1 drvo i more behu u dosluhu: Mesečinom šušte u mom uhu

2. Slika gori pod vlažnom Ijuskom Nektar pčele odnose iz pluća Moja glava okupana pljuskom Sred busena splaslog pruča Noć je duga al već svanu I kap sprži travu 1 7. gorke шоје glave kanu Na nekoj padini u z.glob mravu Samoća i voda prska U snu ajenom sporim dahom Zašušte vetar i trska Pi cstade pred strahom Nu putu kroz sve to Njen miris što udiše pseto

BOSKO ВОСЕТГС

MIODRAG ANĐELKOVIC:

CRTEŽ

Južnjački rog obilja

(izložba Stevana Stojanovića, Galerija KNU)

Teško je prevazići metež stilova i uticaja koji mladog slikara mogu stavljati na probu pre prvog ozbiljnijeg poduhvata: mnoštvo tehnika i obilje materijala nude samo prividnu slobodu, pošto se iza svakog privlačnog načina slikanja može nazreti ćorsokak. Stevan Stojanović je to vrlo dobor shvatio i sa lakoćom i neusiljenošću je okušao svoje sposobnosti u veoma različitim, čak protivrečnim slikarskim postupcima. Ne fadi se, znači, o nekakvim inovacijama, već o manje-više tradicionalnim i prihvaćenim vrednostima, koje je mogućnoprepoznati po izužetno širokom spektru vrednosti savremcnog slikarstva. Svojom izložbom Stojanović kao da je 'postavio otvoreno pitanje publici koji јс od ovih mogućih načina najbolji i kojim putem treba ići dalje? Nema sumnjc da je mladi umetnik izuzetno talentovan, podjednako dobar crtač i kolorista, pa se iza svih formalno usvojenih sposobnosti raznih »stilova« može naslutiti jedno nepokolebljivo stanje duha, koji uživa u raznovrsnosti. Gvaševi iz serije »Impresije s mord« odlikuju se lirski istančanom, vazdušastom igrom diskretnih Ijubičastih tonova utkanih u pastelne obrise pejsaža. Ovakva atmosfera, veoma retka u našem slikarstvu, doscgnuta je još jcdino u akvarelima i gvaševima Pcđe Milosavljevića i nekim platnima Mila Milunorića. Suprotno ovome, gvaš broj 10 pod istim nazivom rađen je u oporom i gustom koloritu, sa gotovo opojnom zvučnošću boja, kojc se slobodno nretapaju i rasplinjavanju na površini. Usamljeni gvaš »Ptice«, sa veoma dekorativnom crvenom pozadinom predstavlja poseban kvalitet u nizu izloženih radova, upravo zbog svoje iednostavnosti i sugestivnosti. U osnovi tc slike је kontrast između lako naba-

čenih poteza i gusto formiranc pozadinc, što je održava u svojevrsnoj napetosti. Druga grupa gvaševa pod istim nazivorn (»Masline«) ima svoje opravdanje u ekspresionističkom postupku, pošto karakter same forme pruža neke mogućnosti koje se mogu srec' no prevesti na likovni jezik takve vrstc. Ovđc se dakle više radi o tehnici koja je sredstvo, a ne cilj. Isto sc može reči i za crteže, kod ko* jih, zavisno od vrste pera ili četke koje su ko* rišćene, sledi jedan određeni karakter crtež?' kao kod broja J, sa motivom podmorske florc, ili njemu suprolnog, broja 4, sa tvrdim izukrštanim potezima kao na starim graviramaRaznovrsnost radova čini ovu izložbu izuzet' no zanimljlvom, zanimljivijom čak i od mnogih grupnih izložbi; mada je još rano da s c izrekne konačni sud o vrednostima Stojanovićevog rada, jedno sc čini izvesnim buducnost takvog slikarstva sastoji sc u sintezi i sažimanju svih dosadašnjih načlna rada, a ne u svođenju na jedan od njih.

DRAGAN ĐOKIC

6.

STUDENT