Student

O BIROKRATIJI IZBLIZA

»Ako nema boga, kakav sam ja onda kapetan«.

F. M. Dostojevsld

Bilo da hvalite ili kudite birokratu, obavezni ste da ga prethodno upoznate. Da biste ga što lakše upoznali, usudite se i pozovite ga na odgovornost. Pri tom vodite računa da budete malo drskiji i u toj drskosti odlučniji, ne zato što birokrata sanja u bojama, no prosto zato što je uvek u poslu i brizi, pa ne nalazi za shodno da se odaziva na sitne i bezopasne pozive. Ukoliko poslušate ovaj savet i ne pokažete dovoljno podanioke revnosti i razumevanja za njegove svete dužnosti, pa i dalje budete uporao lupali na vrata njegove kuće, birokrata će po zvuku osetiti s kkn ima posla (njegovo uho je osetljivo na sličnu vrstu zvukova). Učini li mu se da ga vaše kucan je dovoljno pouzdano osporava u vekovnom juverenju da je ono što čini mudro i nepogrešivo, a ono što ima čvršće od granita, potrudiče se da prema vama zauzme izvestan stav. Prvo će pokušati da vas übedi da ste u svom nestašnom vašarluku pogrešili, da možda ne znate tačno koga tražite, a kad oseti da ne uspeva u tome, pokazaće vam samopouzdano lažni pasoš-farisejsfci kodeks kolektivne bezgrešnosti svoje klase” Ako i tom oprobanom oružju odoh vaša goropadnost, birokrata će preduzeti složenije ukrotiteljske mere, a u raznoobraznost i ovejanost tih mera sumnjaju samo novajlije i do broćudni sanjari, čije su uši vešto zapušene »voskom«. Pošto je svestan da takvih ušiju ima sve manje, birokrata će se, na početku svoje misteriozne taktičke operacije, pobrinuti da u svom kodeksu ponešto izmeni: upisaće pokoju sitnu manu ispod velikog broja sjajnih vriina, tako da će ta mana, pored svoje osnovne funkcije da navedene vrline učdni prividno realni-

jim, positatl vriina i sama. To je naravno samo uvod, ali budite strpljivi: birc/.rata se ne usadiže tako naglo na ndrvo svoje istorijske prakse. Tek u ternutku kad shvati da vi zantevaite uvođenjc određjemih novina u jednoj za njega nauobičajenoj i, u odmosu na postojeće praptse, vanparlamentaraoj formi, birokrata počinje da, sa izvesnim prigušenim nemiirom, konstatuje ozbiljnost snkoba iz koga se valja izvuća, po mogućsitvu bez larme, i dositojanstveno odiržati status kvo. Birokrata je u ovom delu taktike konkretniji i efikasnijji. Najpre će varn, kao uzgred, pokazati da je sdila na njegovoj strani, a potom će vam pošteno ponuditi igru, ne pozivajući se na silu kao takvu. Sledeći deo njegovog složenog zadatka svodi se na to da vas optuži da u igru niste stnpdli sasvim čisti, bez ikakve sklonosti burgijanju i prevari, ali je on ipajk đobrooamerno i pokroviteljsiki raspoložen pa će vam takva nepočinstva oprostiti, s obrazloženjem da vi to niste učinili iz nedostatka lične čestitosti, nego ste samo olako i nestabiino shvatili igru, a to je, u najgorem slučaju svedočanstvo vašeg nedovoljno strogog vaspitanja i mladalačke nepostojanosti. Nakon te male moralne pridike, birokrata će vam, po sistemu »šarene laže«, šdroko (u svom stilu) obećati da će sve biti rešeno kaiko valja. Naravno, dodaće on, to se ne može postići naglo, administativnim putem, nego dugovremenim i savesnim usavršavanjem samoupravnih odnosa u društvu. A propo toga, übeđlvaće vas da je sve ono što govori od najveće koristi za vas same, jor je neophodao da najzad shvatite duh reda, da prihvatite utvi'đenu hijerarhiju vrednosti, ako hoćete da budete pravi borci za progres i humanizaciju društven'h odnosa. Svakako neće propustiti da tom prilikom naglasi da mnogo ždvosti i žestine remeti sklad, da je svaki neposredniji zahtev za afirmacijom stvaralačkog izbora politički zelen, anarhoidan i, u krajnjoj liniji, nihilisitički. Takvih zahteva trebalo bd se brižljivo kloniti, jer oni otvaraju put nedzvesnosti i haosu, a to opasno ugrožava opšte interese u ime kojdh je birokrata u stanju da odloži glavu (privatnih interesa birokrata nema, oni su identifikovani sa opštim). U skladu sa tim, birokrata je sproman da sva dobra koja sticajem okolnosti uživa, proglasd za društvemi svojinu; a u takvoj njegovoj spremnosti videtd neodgovornost zbilja je novnia i, šta više, nekakav čudni nagon za elementarnom pravdoan koji birokratu nd najmanje ne očarava. Pokaže li se da vam njegov stav ne odgovara, birokrata će bez dvoumljeanja pribeći Sugumijim metodama, kako bd vas (u vašem interesu) prisilio na demokratsld sporazum. U takve metode svakako spada i metoda privhlne saglasnostl. Birokrata će, sa puno razumevanja za suštinu ove metode, izjaviti da se sa vama od početka do kraja siaže. Ako i postoji nešto sa čime ne može da se složi, onda to ne potiče od vas, nego od neke apstraiktne, sumnjive ekipe koja u nekom podzemnom birou radi na stvaranju i usavršavanju svojih nečisitih planova. S obzirom da vi nećete pristati da prihvatite takav monsit.ruozni greh, automatski nestaje svaki spor između vas i birokrate i vaša sdituaolja ispada prividno besmislena (birokrata će upomo nastojati da taj privid ozakoni, jer mu je do njega dalsko više stalo nego do sarne stvamostl). Birokrata ume i da piane, ako mu gori pod nogama. Po njegovom uverenju, to je nepre-

varljiv znak da je država u opasnosti 1 da svakog momenta može postatd plenom raznih destruktiviiih, aikoija soplja. U ovom delu taktike, gde je reč o njegovoj istorijskoj rnisiji, biirokrata je nešto čvršće nike i maitno mrgodniji, a to je uostalom potpuno logično. Koliko je ta opasnost spolja stvama, bdrokratu ne interesuje; njegov zadatak je da se obezbedi otd bilo kakvog riziika, što je takođe logičtno jer je u pitainju opšti interes. Ostajući do kraja veran zaziranju od rizika, birokrata pomno izbegava izvesne vrste odluka. Posebno mu niisu po volji one odiluke koje su manje određene i jasne. S druge strane, birokrata je principijelan i od reči, pa teško pristaje da svoje odluke javno menja. Ako se, međutim, odluka nužno nameće, dolazimo na ključno pitanje koje u stvari bdrokratu inhibira: pitanje optimalnog opredeljenja. Birokrata, kao i u mnogirn drugim stvarima, i ovde posed.uje jodno fino čulo koje će mu pomoći da se izvuče. S obzirom da je reč o finom oulu, jasno je da odluka mora bitii što tiža i što manje dramatična. Osnovni zadatak kojd se u trenutku odluke pred birokratu postavlja je u tome da nasluti i procend šta u datoj siituacijd misle oni koji stoje iznad njega, na lestvdci društveno-političke hijerarhije. U tom smdslu, birokrata je veoma oprezan i obično se opredeljuje za polovične stavove, kako bi se bar donekle spasao od eventualnog javnog demanta. Uostalom, kad ne bi bio ovako gladak i klizav, birokrata bi teško izdržao i njegova sudbina bila bi više nego pogibeljna. Međutim, ovo nisu jedine vrline koje birokrati s pravom pripisuju. Pored toga što je nesrećno zaljubljen u red, birokrata uopšte ne prezire bogatstvo i nejednakost. On nije sklon da na ove pojave gleda sa unutrašnje strane i, u tora jx>gledu, njegova uproščenost izazlva divljenje. Sa laskavcima se dobro slaže i čezne za tišinom kao da nekim tajnim organom, sabira glasove i uzdahe onih kojii za nešto mole (popekad je birokrata u stanju da takve glasove sam izmisli), a slušati te glasove i ne čdndti ništa ni za ni protiv njih, na svoj način je pleraenito. Birokrata se retko zbunjuje kad opravdava pogreške ;> ili kad govori o nekom mističnom vencu koji jednog dana čeka sve Ijude. U tom pogledu, on poseduje ido kraja razrađen sistem. Jezik mu je specifičan: hladan i strog, ponekad malo apstraktan, siv i kanondziran, povremeno teško razumljdv, ali to je službeni jezik koji, s druge strane, kao zakonito i neumanjeno birokratsko nasledstvo, mnogo obećava. Kad se žali na svoju nevolju, biorokrata ne upotrebljava svoj pravi ;e-zik (možda ponekad na javnim mestima), jer smatra da bi takva privilegija bila neumesna, a on ne želi da na sebe navuče Ijagu. Birokrata, kao strogo odmeren i svečan duh, radi proračunato i nastoji da iz svakog poteza izvuče pobedno znamenje, inače bi njegov rad bio prazan i bez podloge. Pod pobedničkim znamenjem birokrata podrazumeva napredak u službi, jor se (a on to i ne kirje), kao po nekom prirodnom nagonu, njegova diuša lepi za vlast i pompu koja je prati. Otuda mu pripisuju izvesne monopolističke tendencije. Ja lično nemam baš taj utisak i smatram da se slobodno može reči da birokrata de fakto ne teži monopolu na mnoge stvari, kao što su; humanizacija društvenih odnosa, borba za jednakost i sooijalnu pravdu, postojanost, samoodricaaje, razboritost i sl. Tu

vrstu mooopola prepušta dirugiima, ala Ijudl su često nezahvakii i burokrata to odlično zna, pa se ne uzbuđuje. Dalje, birokraita nema razloga da misli, pošto gotovo sve potrebne idejo zam naizust. Doduše, on to retko i čdim, j® l J® donošenjem i sprovođenjem odluka. Međlutam, u okolnostima kad je pnteran da razmn-Jja, odlično se snalazi: pnseća se šablona, da mu nar čin mišljenja ne bi ispao divlji i neusagiašen. Takva potera za ličnom sigurnošću retka je i zaslužuje da bude podivučena. Ne možete m sikiti'ta koliko birokrata uživa u postignutoj sigprnosti. On ulaže ogroman napor da vreme uspori i učini ga pnkladmm za odmor, kaiko bi se osećao blaženo, samodopadliivo i , koliko to propisi dozvoljavaju, oholo. Birokrata taj svoj calj verbalno ne prezentira. Naprotiv, on istupa onako kako treba, u ime sve bržeg tempa razvoja i progresa, jer želi da ulogu koja mu ie dodeIjena igra otmeno, a ne toliko prosto da bi govorio ono što misli i rađio ono što govori. šta tu može da mu se zameri, osim da je društvene interese shvatio na svoj, birokratski način. U svojoj revnosti i odanosti interesima zajednice, biix>krata ide ponekad toliko daleko da drugima čini dobro protiv njihove volje, a to je vrhunac brige o čoveku, izrazen u stavu; svi treba da budu spašeni. Birokrata se ne razmeće pitanjem: kako; on ima svoj model spasa 1 u njega veruje. Konstatovali smo da birokrata voii khše i da se od svega više plaši revalorizacije postojećeg. Svaka nova stvamost za birokratu je nezahvalan teren, utoliko što razbija tipizirane fbcrme 1 obavezuje na kritičko-stvaralačkl odnos koji je ujedno i pun odgovornosti. Da bi odgovoraost izbegao, birokrata se zaklanja iza postojećih normi i jednom za svagda uitvrđene hiijerarhije vrednosti, bolje reći on odgovoraost jedino vidi u bukvalnom podržavanju i idenitmkaoiji sa postojećim. Ono što je izvan toga, po njegovom osećanju, donosi samo nesiigurnost, zlo i konačnu propast. Ovaj dobrovoljni rob koji svaku novu ideju stavlja na »Prokrrustovu positeiju« svoje ideološke računice, ne shvata slobodu kao prvu pretpostavku stvaralačkih poduhvata, no kao prazninu bez dna, kao suludu pusitolovinu, s onu stranu bilo kakvih garancija. Sloboda je za birokratu prihvačena nužnost, ali u onom lošem smislu čije je osnovno polaaište pasivno, slepo-podržavalačko, a ne revolucionarao-kritičko. Paradoksalno je, ali tačno, da birokrata nalazi jedini zadovoljavajući oblik slobode upravo u okovima. On, kao iskusan i zreo diuh, ne voli da se raleče, već po propisima gleda svoja posla. Imajući u vidu ovakav stav birokrate pretna osnovnim Ijudskim zahtevima, podsetiću vas na jedan poznati starozavetni motiv. Mladi David, u trenutku kad je odlučio da se suprotstavi Golijatu, otdlbacio je Saulov oklop i oružje s obrazloženjem da u takvom obliku ne može da pokaže sopstvenu snagu. Sa stanovišta birokratske psihologije, Davidov postupak krajnje je nerazborit, jer proširuje područje rizika, a ukida unapred datu, foraialnu bezbednost. Dokazivati birokrati da mu je oklop najslabija strana isto je što i dokazivati vemiku da nema boga. Razbiti mu oklop znači oduzetd mu sve spoljašnje garancije (u unutrašnje garancdje on ne veruje), a kakav je onda to birokrata. DRAGISA KALEZIC

GOSPODSTVO I ROPSTVO

(primedbe uz Kojćve-ovo tumačenje Hegela) Da bl potvrdio sebe, čovek mocra da se okrone napolje. (»Ja jesam. AU ja nemam sebe. Stoga mi tek bivamo. J e s a m je imutra. Sve s»to je unutra tamno je. Da bi sebe vidjelo i to što je uokolo, ono mora iziči«. E. Bloch, Tubingenski uvod u filozofiju, Nolit, Beograd, 1966, str. 33). Odatle njegova Žudnja prema predmetima. Međutim ta njegova žudnja ne afirmira njega nego predmete, jer u tome sukobu subjekta i objekta konstituiiiše se objekt a ne subjekt. Stoga takva afrimacija ostaje u okviru životinjske stvarnosti. Da bi se iz nje izašlo i ušlo u Ijudsku stvarnost čovek mora da nađe potvrdu od druge Žudnje jer je to ono specifiono Ijudsko. Stoga sukob dveju Žudnji koje teže svome potvrđlvanju, a on dovodi do toga da jedna Žudnja do kraja reskira svoj život, dok druga ustukne u strahu od smrti, tako da se prva potvrđuje kao samostalna Samosvest tj. Gospodar, a druga kao zavistna Samosvest tj. Rob. Rob međutim, ne postigavši priznanje bitno ostaje u okviru životinjske stvamosti, tako da se sada priznanje Gospodara zasniva ne na Ijudskom već na životinjskom priznanju. U tome je tragedija Gospodara. Međutim Gospodar ne može dalje, on je postigao vrhtmac jer je svoj život reskirao, pa iako izigran on ne odustaje jer bi to odustajanje bilo pretvaranje u Roba a on je baš protiv takve perspektive reskirao svoj život. Rob, međutim, koji nije do kraja izdržao u reskiranju svog života već je ustuknuo, prinuđen je da se okrene prirodi i da pokuša da jc savlada (u tome je bitna uloga Gospodara

i svih gospodskih klasa u istorijl, njihovia po sredna uloga proizvodnih snaga i razlog njiliovog postojanja potiće odavde) što ga ustvari okreće Radu. (»Lako je reći; idi u setoe. Ipak, učiniti to već je stoga teže što je tu staza krat ka. To, međutim, ne sprečava da se ipak zadubimo. Samo onaj koji je tvrdokoran ostajs u sebi miran.« E. Bloch, op. cit. 67) Okrenut pre ma Radu Roto pooinje da stvara novu stvarnost. S druge strane Rob ima budućnost, ne samo s obzirom na ovu novu stvamost, već i zato što pred sobom ima Gospodara, pa dakle, ima od koga da bude priznat kao od Ijudskog priznanja, ima za šta da se bori, dok Gospodar, u svojoj poziciji zađovoljan, nema. U tome je budućnost Roba. Ostm toga (ono što je bitno) Rob ovladava prm>dom i mmja ono prvobitno (uslove) što je bilo razJog borbe dveju Žudnji. Sada on jeste gospodar prcsdmota i potvrđuje se ne u subjckt objekt protivurecnosti već u sopstvenoj stvamosd. Tako opremljen on mcže da se okrene proti’vu Gospodara, fcojeg mora uništlti jer «e Gospodar ne može prdlagodM. U tom, međutiim, avladavanju prirodom vrc me postaje osnovna ddmenzija a ne prostor. U tom vremjemr 1 unutar Rada pojavljoju se oni koji preovladavaju prirodom, tj. postoječdm navoom ovladavanja prirodom lukovode i samđm tim pojavljuju se kao onl kojii okrenutl prvi prema Gospodam žde da od njega budu priznati kao njemu jednaki. Gospodar to, mfr đutim, ne može da prihvatl i samoubistveno (još jedanput, ali sada bez altematniva) ulazi u bitfcu u kojoj gubi od nadmoćnijog neprijatolja. Ovaj drugl, pak, prelazi na njegov položaj jer ne može da prevede čitavo društvo tj. Roba kao takvog (ili sada: Rad kao takav) u stanje koje transcendira njegovo, jer je to stanje uslovljeno ovladavanjem prirodom. Stoga ili tako nastaju novi Gospodari i novi Robovi. Podeljenost Rada na njegovom sadašnjem nivou strukturira dmštvo na nosioce fizilokog i umnog rada. Oba su pod vla.šću kapitala koji se još uvek drži na osnovi privatnog vlasništva i' strukturira posebnu gmpu izvan Rada koja je Gos.podar i predaie se Uživanju. Socijalizacija Kapitala, međutiim, ne više to vlasndštvo kao svoj preduslov, sta više to vilasništvo postaje smetnja dalje njegove socnjalizacije, i traže se adekvatni oblioi vlasništva na ba/i kojeg će se razvijati odnosii Kapital Rad. Tako se pojavljuju državna i dmštvena svojina. Dok državna svojina još uvek ostaje na nivou funkcije privatnog vlasništva, dmštvena svojina predstavlja krajnjd izraz razvoja u svojinskim odnosima. jer nredstavlja pravu protivureonost u sebi, što joj i omosrućui e revolucionami karakter. Odnos Kapitala i Rada sada se poiavliuje kao suprotnost unutar iistog totaliteta dmštva koje nije (ovdejnije znači da to nije nužnost iako negde može da budej strakturirano na Gospodara i Roba (u klasičnom smislu) već u istom subiektu konstituiše tu protivurečnost. To je, međutim, danas, više tendencija a ne stvamost. U tom totaMtetu budući da TX>stoji protivurečnost, potencijalno se pojavljuje tendencija rascepa. S obzirom na sve to, dakle na: podelu rada, protivurečnosti unutar dmštvene svoiine, neostvarenog iedinstva kapitala i rada, dmgim rečima, nedostat-

kom n'jifoovo« konstltuisanja, postojaanle sdkoba interesa i na postojanje sfesre politike pojavljuje se borba za tu sferu, dakle, pojavljuje se politička žudnja. S druge strane okro nutnost preana poliitici i njenoj upotrebi zasniva se na sasvim raoionalnim razlozima potrebe distribucdj e kako standarda tako i humanizma i solidamosti. Imanenitna opasnost svakoga pokreta savremenosti, pogotovo inteligencdje (kojaje gospodar ili menadžerovim nivoom humanizacije pri rode, £ili nriJje Gospodar) koji je okrenutprema ili samo prema Gospodaru ili Gospodstvu kao takvorn, a ne prema radu, je u tome da postane i samo Gospodstvo (pogotovu onda gde konstitu iranog Gospodstva i nema već postoje Žudnje za Gospodstvom izražcne od mogih, a gde je revolucdonama aktdvnost ne u osvajanju sfere jx>Utike i ustoličeniu u njoj već u njenoj destrukoiji kroz kontinuiranu socljainu revoiucdiu). Aktuelna opasnost (pored birokmtizma 411 kao ndegov vid) je »prosvećenl totaMitarizam«, jer rukovođenje iM mogućpost rukovođenja postojećom tehidkom kako manipuliranja stvarlma tako i manipuliranj a IJudlma spada u domen ratauma tj. linteligencije (oina je svngde Izvor ili potencdjalni izvor birokraitije 1 tehno kratije). Zadatak je stoga inteligendlje same da se protlvu toga svoga smisla i budućnosti bori da bi Rob stekao snagu da ukine kako Gospodara tako 1 sebe kao Roba. Ponovo so dakle borba okreće prema Radu, jer dok god priroda nitje osvojena, dok poaitivno nlje ostvaren humanizam-naturalizam 1 niatom]iiizWrj^humanizam , dotle sukoM Žudnjl idu miimo uništavanja korena egzistendije Robova. Aktuelni zadatak jeste ustoličenje Rada 1 stavljanje njega za jediinog posredniika i arbitra u odnosdma među Ijudima; pokušaj da se sve pod njega svede i sve stavi u službu nje govog razviltka. Tako će se njdme i prirodom ovladati. Tu je aktuelni smisao samoupraviljanja ali u njegovoj društveno-ekonomskoj osnovi a ne u političkom smislu koji ga degradira izjednačavajući ga sa demokratijom. Dosledno i do kraja sprovedeno samoupravlj anj e predstavlja kako samonegaciju tako pre svega negadju svake politike pa samim tim i demokratije. Međutim, snage konzerviranja samoupravljanja koje svode pitanje samoupravljanja ne na Rad već na svest i razvitak te svesti teže u stvari vladavini razuma, tiraniji znanja itd. (što je u stvari bdtno ostajanije u sferi politike i zadovoljavanja žuđnje) što, međutim, obezbeđuje samo stvaranje novog Gosnodstva koje će doduše imati site i bogate Robove fto je valjda koncepoija stvaranja najdobrooudnijih Robova i svora položaju hajodanijiih), jednake u sitosti sa Gospodarima ali toj sitosti jedino i prepuštene. Progresdvna je zato ona bitka koja želi Rad i njegovog stvarnog nosioca Radndčku klasu da ustoliči u ovome društvu. »Duhovno biti, ne biti samo intelektuailnd ili manueini radnik, ild oboje zaiedno— jedan čitav svijet se traži za to!« (V. Sutlić, »Kultumii sektor« i duhovni bitak, Politička misao br. 3,1966, str 15)

VLADIMIR GLIGOROV

Adolescentla Vršnjaci moji Već kopaju, kopaju Grobove. Nad njihovim su glavama Zvezde, Korenje drugih svetova.

ADAII PUSLOJIĆ

Na oball Vidii: To je mor«/ Pučina smrt dočarava, Mi, dva kamenal Zbratimljena, Zagrljena, Zaljubljena. Gle, kraljevske krune Talasa, Mesečev osmeh iskidan I zvezde mokre od đubine Koralne, izlomljene, Na vrhu, vrhu neba. Vidiš: To je morel Noć na nebu, na đnu, Noć među nas stala. Kako spavaju ribe? I kako pučina smrt dočarava!

PREDRAG CUDfC

Oslušni Ijude oko sebe Kako smo bili lepi Zarobljenici vetra u stepi Slušali smo kako se ruše Gromovi na trešnje i oskoruše Moja struno da li sanjaš Zvonila si još odzvanjaŠ Oslušni Ijuđe okolo sebe Kome od njih srce zebe Zima nije zima nije Mraz nas Ijubi drugačije Nema gladi na zemlji više Ti si gladna al tiše tiše Zvonila si u lavljoj grivi Buvljoj gomili da se zadivi Umesto đavola umesto boga Dušom da vlada miris gloga Zvonila si pevala si 1 niko te ne ukrasi

RADOMIR ANDRIĆ

VANREDNI BROJ 5.

STUDENT

STRANA 5