Student
VELIKI MAJSTORI LICEMERJA
DATUMI 1948. 1968.
Cim je dcneta Rezolucija 1 protiv Jugoslavije, presta- J lo se ići po liniji dogovarartja predstavnika komunistlč- I kili partija na međunarodnim | sastrmcima i sve ide, kako je sasvim prirodrto u lom drUštvu, , po liniji naređivanja i slušartja, pri čemu sovjetska obaveštajna služba ima glavnu reč, & parti je, zajedno sa SKP(b) podređenu ; ulogu. Cinjenica da Inrormbiro, j osnovan ako organ u borbi za i mir i protiv imperijailzma (Žapada), koji je imao da se sastaje otprilike svaka dva meseca, nije održao nijedan javnosti poznat sastanak več od kraja juna prcšie godirte, kko jc međunarodna situacija za to vreme pružala i te kakav materijal, i či* njcnica da< se *a sastancima pre.stalo 6im je doneta Rezolucija protiv Jugoslavije, otvara mesto ozbiljnoj sumnji da jc Informbiro bio osnovan samo radi toda se napcd na Jugoslaviju izvrši pod povoljnim uslovom apsolutne pokoinostl nekoliko komunigtičkili partija. Informbiro je danas snmo jedna firma, prazna firma praiznog dućana. Pravi gazda, nekoliko rukovodilaca SKP(b) iz Sovjetsokg Saveza, služe se tom lirmom da bi iza nje mogli svršavati svoje poslove preko sasvim drugih i drukčijih organa. Sa ovim je konačno rasfcrinkana još jedna krupna laž: laž proturana u početku sukoba, da se radi o međupartijskoj »kritici«. Od prvog časa, kad su neki rukovodioci SKP(b) seli da napišu prvo pismo Centralnom komitetu KPJ, nlje se radilo ni o kakvoj krttici, več o smišljenom pianu protiv Jugoslavije kao tiržave, koja je drukčijc, a ne kao ropsku pokomost, shvatila odnose između novih socijalisliakih država i prve socijalistićke države, koja je zbog toga postaila smetnja za sprovođenje nove politike Sovjetskog Saveza. Spor je od samog poćetka bio državni, ne partijskl. Samo zato je i dobio tako nakazne forme, jer su po sredi državni interesi koji su se udadjili od interesa međunarodnog socijalizma, koji su interesima socijalimia sasvim suprotni. (...) U 7< pbčetku juna 1948. kada je predstđjala Rezolucija Infonnbiroa, sovjets.ka vlada oprostlia je Mađarima 50 odsto reparacija. Koliko im je to stvamo oJakšačo stanje, to je druga stvar, jcr se nama Rakoši već davno pre toga žalio da su im Rusi več sve odneli, na šta su se, uostalom, i drugi znali žaliti, na-, ročito Rumuni (njihove reči: j »Skinuli su nam četiri kože!«) Da bi se pocepalo parče papira koje se zvalo ugovorom to je svakako komotnije i jevtinije nego se upuštati u raspravljanje kojekakvih sumnjivih problema o odnosima među socijalistlčkim zemljama, čije je samo postavljanje težak zločin protiv intemacionalnog samodržavlja sovjetskih rukovodilaca. Ali od sovjetskih rukovodilaca niko pametam doista nije ni očekivao da se posle godine i po dana isključivog operisanja s lažima i klevetama, intrigama i pod metanjima, odjednom prebaae na teren načelnog raspravljanja o pitanju odnosa među socija lističkim državama, koje je postarvila nota naše vlade od 23. avgusta. A i čemu, najzad, takva disikusija? Zar se diskutuje samo zbog toga što to treba Jugoslaviji? Ništa ne priimoraiva sovjetske rukovodioce na takvu diiskuaiju. Ostale socijaliatičke zemlje i komunističke partije, odnosno njiliova sadaSnja probrana rukovodstva, vrlo su zadovoljni svojim gubemijskim položajem i javnim milovanjem iz rukovodećeg centra, pa im takva diskusdja ne pada ni na um. A potrebai da se o tavkim stvarima diskutuje s Jugoslavijom očigledno otpada kad Jugoslaviju proglasiš za fašističku zemlju, a sve jugoslovenske koza fašiste i gestapovce od rođenjai. A što se tiče vrednosti takve diskusije za teoriju marksizma-lenjinizma i svetski radničik pokret, tu se raora reči da je očigledno prošlo vreme za kakvu god bilo načelnu borbu u komunističkom pokretu, koja se još od prvih daha marksističkih partija smatrala jednitm od osnovnih zakona raevitka revolucionarnih proleterskib partija... Ako bi raa samo za momenat i ma po jednom jedinom posebnom pitanju bilo dozvoljeno da ude u načelnu diskusiju, značilo bi to otvoriti diskusiju u čitavoni svetskom komunističkom pokretu, a to je smrtno o pasno za sadašnji sistem pap-
skog monopola na mudrost i nepogrešivost sovjetskih rukovoclilaca. Načelna diskusi ja ne slaže se sa lomačama i gcnjeniem vcštica. a rukovodiocl SKP(b) sada se upravo nalaze u fazi potpaljivanja lomače i spaljivanja veštica. Od onog dana kad jc proglašeno da je trockizam prestao blti struja u radnlčkom pokertu i da je postao prosta agentura faŠizma. od onog dana, a naročito posle drugog svelskog rata, prcglašujc se svaka misao koja nije u skladu s mislima sovjetskih mkovodilaca za trockizam u njegovom faštiističkoagenturskom Izdanju. Na taj način ostaje sarno fizičko istrebljivanjc, lomača zai veštice, a svaka diskuslja ostajc isključena. (...) Zato jc morala doči velika vanrcdna predstaiva, ne bi li se ovi prokleti Judoslovenl, tako zaljubljeni u svoju nezavisnost, prodrmusall do sržl i poterali u nacionaluo samoubistvo, da se pokrvc među sobom, da sahrame svoje velike istorijske tekovine, da pljunu na svoju slaVnu prošlost, kvoju slavnu prošlost, svoju herojsku sadašnjicu i svoju srečnu budućnosl, da se sami dadu u ropstvo, a sve za sk.ivu majčice Moskve i njenih rukovodilaca koji su izgubili istorijsko merilo. Razbešnjeni do očajamja zato što je Komunistička partijai Jugoslavi je ostala monoliitno čvrsla i jedinslvcna, što stt narodi Jugoslavije jcdinstveniji sa svojlm rukovodstvom nego ikad ranije, što je besomučha njihova hajka ujedinila ono što su njome hteli dai razjedine, sovjcts-ki rukovodioci morali su potražiti d.mkčije, mnogo veće binske efekte. U toj vcllkoj inscenaciji nije u Jugoslaviji ostalo više nlšta sveto, ništa časno, ništa dostojno da se nazove Ijudskim. Sve, doslovno sve je pretvoreno u našoj sadaišnjici i u našoj bližoj i daljoj prošlosti u špijunažu i izdajstvo, u službu imperljallzmu i gestapovštinu. Celi naš narođnooslobodilački rat bio je samo jedna gestapovska mahinacija. Cela krvava oslobodilačka borba vođena je od 1941. do 1943. godine prema žeIjama Cerčila l za račun anglOamcričkih imperijalista, a uvek je bila uperena jedino protiv Sovjetskog Savezai... Fantazija falsifikatora u izmišljanju fcleveta i u izvrtanju istine diosta je bezgranična. Ali je isto tako jasno da je ona i bezgranično glupa ako hoće da z» sebe pridobije jedan narod time što pljuje na svaku njegovu svetinju,
ne na svetinje koje se gube u maglamat dalekih vekova, već r.a svetiinje koje su kroz krvavu borbu svojim rukama gradili oni Isti savremenici kojima se u liCe baca Svaka najgnusnijai i najočiglednija laž. ( ) Ali nije najvažnije to omalo važavanje i iskrivljatvanje naše borbe i nadUvaVanje spasilačke Uloge Crvene armije. Drugo ie nešto tu nesravnjivo važnije. To je tvrdnja da sitio mi uspeli mo zato što ,je Sovjetska armija pritekla narria u pomoć, a da Irancuska i itolijanska Kompartija nisu uspele samo zato što »na žalost Sovjetska armija mje ukazala i nije moglai ukažati lakvu pomoč trancuskoj i lta)i-, janskoj Kompartiji«. A važno ie zbog toga što to znači: pobeda proletarijßta i njegove revolucl-1 cname partije moguća je samo u zemlji gde Sovjetska annija svojim oružiem pobedl neprija- i tolja l ona dovede komuniste na J vlast, ili drugim rečimai: nema ' mogučnosti pobede proleterske rcvolucije osim sa oružiem same Sovictske armije i ncka Se projcleri celog sveta ne zanošc iluzijama da mogu sopstvenim snagama izvojevßti svoje oslobođcnje i neka čokaju đolazak Sovjetske armijc oslcboditeljlcc. Ili, opet drugim rečimd: Sovjetski Savez prestaje biti pomagač proleterima drugih zematja u njihovoj oslobodilačkoj lx>rbi u smis'lu u kome je to postavljao Lenjin, i pretvafa se u samcg izvršioca njihovog oslobođerija preko svole oružane stle. llii, kako je drug Tito to rekao u svonl poslednjcm govonj, da se sloboda dcnosi bajonctima Sovjetske armije. To je veliki smisao onog mesta iz pisma Molotov Staljin. A toj nakaznoj kontrarevoluclonarnoj zamisli koja znači potpuno ncverovanie u snage i sposobnosti radničke klase u druglm zemljama, (ovde i drugde podvukla redakcija) degradaranje proletari jata kao revolucioname klase i degradiranje ievulucije na osvajanje iz inostranstva, pridružuje se i druga, preko Informbiroa popularisana »teorija« o nemogućno-sti izgradnje socijabzma »bez pomoći So vjetricog Saveza« (...) Ali, Što se đalje buđe išlo tim putem, to će užasniji biti moralno-poliličkl silom onih koji su smatraii da mogu sa međunarod nim radničkim revolucionamirn pokretom napravili ovako nakazan kontrarevolucionaran eksperimenat. MOSA PI.TAnE
STAVOVI
SOVJETSKI VLASTODRŠCI
Stara je i dobro poznata istina da je istorija učiteljica života. Tu Lstinu saopštavaiju našoj deci več u osnovnoj školi,, a i nama su je ulivali u glave još od malih nogu. Međutira, stvar nije tako prosta kao što se na prvi pogled oini. U svetlosti najnovijih događaja oko Cehoslovačke mislim na otvorene pretnje kojima Sovjetski Savez ovih dana ucenjuje ovu zemlju moglo bi se pomisliti dai je tačno upravo nešto suprotno tome. Prosto je neverovatno da sovjetski vlastodršci nisu naučili ama baš ništa (ili gotovo ntšta) iz događaija koji su potresli međunarodni radnički pokret tokom poslednjih 20 godina. To pokazuje da onu stam istinu treba uzeti s izvesnim modifikacijama, ili bair da je ne treba shvatiti bukvalno. U stvari, istorija je učileljica života samo za one koji su otvorena srca, koji su spremni da od nje nešto nauče, koji su u stanju da se zamisle nad onim što su jednom čuli i videli. U vezi s najnovijim događajima oko Cehoslovačke treba sa žaljenjem i zaibrinutošću podsetiti i na jednu dmgu, isto tako stam i dobro poznatu istinu da zlo ima mnogo dublje korene u svetu nego dobro, da su tamni, i.racionalni impu'si moćniji i uticajniji Ijudskom životu nego umno uviđanje i promišljanje, da zablude, laži i poluistine nalaze lakši put do čovekove duše i da se duže i upornije održavaju u njoj nego bilo šta dmgo. Gotovo da čoveka obuzme sumnja i neverica u mogućnost i opravdanost revolucionarnog zalaganja i delovanja kad uvidi kako se staljinizaim duboko uvrešio u takozvanom socijalističkom lagem, kako su tobožnji
borci za socijalizam nepoverljivi prema čoveku, kako mailo vemju u vrednost Ijudske egzistencije. Koliko li če još trebati vremena da se sovjetski vlastodršci oslobode pogrešnih, krivih, izvitoperenih predstavai o sebi i svetu oko sebe, koliko li će dugo oni ioš živeti u zabludi oko toga u čemu je glavna opaisnost koja preti naŠem vremenu i u čemu se sastoji ono jed no što je nužno, ono jeđino što je spasonosno za naše vremc? Veliko je pitanje šta bi dmgo mogao biti sociializam (za razliku od, recimo, kapitalizma) aiko ne jedan dmštveni oblik u komc
čovek može biti više i potpunije | svoj, ako ne jedan puniji, dosto- J janstveuiji, Ijudskiji način života Upravo zbog toga treba jednom povuoi jasnu granicu između pravog i lažnog revolucionamog opredeijenja, između slvamog i iskrivljenog revolucionamog delovanja, između legitimnog i proizvoljnog pozivanja na Marksovo ime. Ili možda treba naći nove reči da bi se pomoću njih izrasilo novo iskustvo života, da bi se pomoću njih odredio pra\i, istinski sadržaj, čove.kove sutrašnjice?
MIHAILO FIURIĆ
STAVOVI
U ODBRANU HUMANOG LICA SOCIJALIZMA
Politički pritlsak kojd se sada sistematski vrši na socijaiiisrtičku Cehoa’ovačku, sa cljem da se onemoguči njen demokratski preporod ne možemo, mislim, pratiti kr»:> ravnodušnd posmatrači. Filosofi to ne mogu tim prc što bez slobode nema socijalističkog napretka, pa nd same filosofije. Obmuto, sve što se tamo događa mora nas duboko interesovati i intimno pogađati, jer put kojim je Ćehoslovačka pošla od januara ove godine predstavlja izuzetan pokušaj da se sačuvaju tekovine sociializma, ali cla se istovremeno raskine sa svakim oblikom nckontrolisane vlasti, sa onim tipom vlasti koji uobražava da narod postoji radi vlade, a ne vlada radi naroda i u zavisnosti od njegove volje. Stoga izražavamo svoju podršku Cehoslo-
vačkoj zbog njene veličanstvene hraibrostd da svom i svetskom socijalizmu vrati njegovo »hu mano lice« i da ga, na taj način, uc&ii privlačnim za sve zemlje sveta, »razvijene« i »neraz\'ijene«, u isto vreme. Na'š protest je usmeren protiv istorijski prevaziđenog diktata koji, po »pravai jačega«, Cehoslovačkoj žele da nametnu istorijski foslli staljinizma. Oni bi hteld da svet konačno doživi, kao jedini moguči oblik socijalizma, poredak u kome je drastično suspendovana Ijudska sloboda. Ova zaostala i reakc'onama po litika tim je opasniia što pomaže klasičnoj reakciji da osujeti velike revolucioname pokrete koji su već ove godine dobili jasne konture i u razvijenim zemIjaima starog kapitalizma.
Realna opasnost sa kojora se suočava Cehoslovačka čini ponovo aktuelnom staru parolu jugoslovenskog revolucionarnog jx>ki*eta pred drugi svetski ra«t; »Branićemo Cešku!« Ali, ako je ova predratna parola značila odbranu čehoslovačke demokra tije pred nadiranjem nacizma, ona danas ima značenje odbrane istinske socijalističke demokraitije, simbola socijalisUčke renesanse, od mračnog lica pogrešne, totalitarne prakse, onog karikturalnog oblika socijalizma koji, oživljavanjem tiranije minulih vekova, opaisno preti da trajno kompromituje jednu veliku ideju i jednu veliku nadu čovečanstva.
LJubomir TADIC
Porast represivnih funkcija države
DATUMI 1948. 1968.
Razvoj borbe mišljenja u čehoslovačkoj od 1948. godine odlikuje se time da tu nije bilo ni reči o borbi misli. Postojale su samo ideološke kamuflaže borbe za vlast, kojoj su ideolczi i umetnici davali pseudoobjektimi oblik. Odrazi borbe za vlast i borba mišljenja to su dve različ'te kategorije pojava. Takozvana borba mišljenja tačnije, ideološke — bile su samo maškare različitih sekti jednog te istog toka institucionalizovanog marksizma, sekti koje su se borile za učvršćivanje moći nad monbpolom kultu re i vlasti, a ne za njeno likvidiranje, Ove raspre bile su lokalne i j provincijalne i predstavljale su j nešto zakasnele rcprodukcije i sovjetskog ideološkog _ razvoja, | uključujuci i najpodliie antise- ■ mitske pogrome, kakvih je u Evropi bilo još od vremena Drajfusove afere. No Drajfus nije bio pogubljcn, dok je deset vodećih Jevreja u čehoslovaČkom aparatu vlasli bilo pogiibljeno. Ove ideološke raspre blle su u isuprotnostl sa cclom dotadašnjom tradicijom cvmpske države, sa humanističkom orijentacijom i demokratskim smerom razvoja. Ove raspre bile su rukovođenc elitom vlasti totalitarne diktature, koia ne zna za promenu elite pa vlada bez odgovomosti. Njen interes sveden jc na efikasno manipuliisanje kolektivnom svešću, pa zato odbacuje kritičku ulogu intclektualaca kao njihovu prirodnu drušlvenu ulogu. Intelcklualac koji prlhvati narđedeni autoritet kao konačnu instanou mora nužno da se degcneriše u običnog ideološkog potrčka. Pravi intelektualac nastoji na svojoj kritičkoj i pro testnoj ulozi. On sklapa separatni mir sa intelektualcem na đmgoj oball ako je reč o mcđunarođnom jedinstvu kulture i o slobodi misli, i čini tako bez obzira na progone koji ga očekuju i kojih je svestan. Stari sukobi traju, novih nema, a kontinuitet marazma se produžuje. Današnji realni sukobi nisu takozvanc ideološke raspre, već fcorba za vlast. Institucijd postoje zbog Ijudi, a ne obratno, pa ako moć leži u mkama ncodgovomih liudi, treba im tu moć oduzeti. Delati razumno nekad znači usprotiviti se. Nije ovde reč niiti je u Cehoslovačkoj za posledniih dvadeset godina bilo reči o borbi mišljenja, već o logici degenerativnog
procesa ideologije, koja je de- 1 lovala kao sve snažniji katali- ! : zator u procesu falsifikovanja i : vrednosti Evrope i Karla Mark- ! sa. Pređštavnici ovih raspri nisu igrali intelektualne igre: oni su igrali radi vlasti, bezobzirno i gmbo. Jedna'ko bczobzl rno se s njima mora početi igra za ostvarenje vrednosti evropskog i socijahstičkog humanizma. To znači rešiti ove stvame sukobe. »Dok nostoji država, nema slohođe, kađ bude sloboda države neće blti« Lenjin. Porast represivnih ftmkcija ove države, porast armije i policije, cenzure u kulturi i centraližadja privrednog života, u sukobu sa sve manjom organizaoScnom ulogom države u radu državnih preduzeća, tako da današ živimo pre u sistemu poluorganizovane neodgovomosti nego u državi. Federalizacija Cehoslovačke tu ništa ne može nromenili, jeđino demokratizacija može. Najvažniji latemtni sukob u savremenom čehoslovačkom dru štvu zasniva se na najvcćoi laži totalitame birokratije koja je unlštila Staljinov kult, ali je podržala i očuvala sve njegove nosledice i stmktum vlasti uključujući birokratske aparate i poHtlku kulturaog biča. Glavni misaonl sukob u obla* sti dmštvene svesti leži u tragedij.i sooijalističkog humanizma, nastale zato što je socijalizam ostvaren u zemlii u koioj ie bilo važnije obezbediti ugalj, čelik i vojne kapacltete teške industrije. nego negovati razvoj Ijudskih odnosa. II tim uslovima, smlsao sooijaHstičke revolucije sociialistički humanizam pretvomn je u jedan nerealan i varIjiv proerram koji je prikrivao staljni'Stički antihumanizam. Hu manlzam je nesnojiv sa Stalilnizmom bilo koje vrste kincske, sovjetske, češke ili slovačke. Sukob između postulata mark sizma i realnosti savremeTiog društva nemože se prevarići bez sarnania da je marksizam teorija slobode naroda a ne sredstvo ©lite vlasti za mandipulisanje masama. Marksizam tcorija slobode, 1H nije n’šta. Nestalno vaskrsavanje revoluoionamog Marksovog zahteva za slobodom i promenom sveta. ne sahrane marksizma pripremlicne s liubamim pijetetom totalitarnih država. ne mogu na kraju uništiti ist'nu; da ie Marks za osnovu društva zamislio slobodan razvoj poiedinra, nikako empirizam pendroka. Centralnim pitanjem sociial’z-1 ma ostaie problem prevazdlaže‘ nia otuđenia čoveka u savremenom industrijskom dmštvu, a ne dostizanje ravni bogatstva potrošačkim dobrima zapadnih država. Mi se ne moramo stidetl zato što imamo jedva polovinu naoionalnog dohodka zapadnili država, ali se moramo stideti zato što imamo jedva polovinu | građanskih prava koja su tamo I ostvarena. Stmkturalne promene u socr jalističkom društvu su nužne i neodložne. No ne sme se raditi samo na novom modelu ekonom skog života, već i na novom obiku vlađavine i kontrole moći, na demokratizaciji javnog života. Glavni put ka ovom cilju jeste borba za otvoreno dmštvo, drugim rečima, za demokratizaciiu. sociializam i humanizam, Ove vrednosti predstavliaju spojene sudove i jedna bez dmge ne mo I gu đa postoje. Demokratiia bez • 'ocijalizma i humanizma jedna-
ko je besmislema kao i socijalizam bez demokratije i humanizma, A humanizam bez ove dve vrednotspredstavlja samo običnu ideološku frazu. Put prema ovom cilju mora biti u saglasnosti sa interesima osnovnih društvenih grupa stanovništva i mora se ostvarivati uz neprestani pristanak ovih grupa, tj. demokratski. To podrazumeva puna građanska prava, neograničenu i ustavom zagarantovanu slobodu govora štampe, okupljanja, svesti, drjgim rečima, normalno funkcionisanje javnog mnenja kao kontrolnog mehanizma moći. Likvidiranje monopola moći predstavlja uslov uspeha, i to ne sartio u oblasti kulture. Danas se odlučuje ne o autonomiji umetnosti već o slobodi građana. Likvidiranje mehanizma totalitartie diktature, centralistiČke ekonomije, birokratskog upravllanja kulturom i totalitarnog mlšljenja, ne zrači odustajanje od ciljeva demokratskog socijalizma već uoravo njihovo ostvarivanje. Hoćemo da živimo u Evropi, a ne u Aziji, ne u Americi. Imamo dovoljno glava i ruku za rešavanje naših sukoba, mađa jednak broj glava i ruku radi na očuvanju statusa quo. »Nesposobnost se uvek brani statusom quo«« Karl Marks. Ne smemo izbegavati sukobe sa vladajućom elitom i ne smemo se plašiti. Najvažnije pitanje sadašnjeg trenutka je kontrola komunistiČke partije masama vanpart’jaca, koju je tako očajnički tražio bolesni Lenjin, koii je dobro pratio stanje u politbirou. Da, mi se slažemo sa Lenjinom: »Kad god hoće da ostvari socijalizam, drugim putem osim političkom demokratijom, neizbežno če izazvati ansurdne i reakcioname p>osledice«. Vreme je izvan svog toka, izvan svog reda. Svaki od nas ie u situaciji Hamleta, kome sudbi ra nalaže da isoravi nenravdn. Pa kao što je Hamlet morao da dela bez obzira na posledice, tako mora da delamo i mi. Politika nije samo igra za vlast, već i igra za vlast u vrcmenu. Vreme je najdramatičniia kategoriia ne samo u istoriji filozofiie, već i u politlci. -Vreme radi za nas, ali samo kada smo aktivni i svesni da se određeni koraci mogu učiniti ili sada ili nikad. Kakvi koraci? Norbert Viner se jednom tmdio da tačno ustanovi zašto malena životiniica, mungos, pobođuie vi"estruko snažniie zmije. Detaljno je nroučavao bitke snimljene na filmskoj traci, i ustanovio da muncos pobeđuje zato što ima viši tin sastava sicnalizacije nego zmija, zato, što u bici neprestano manevriše, ustupa i naoada u jedinstvenoj situaciii. Napađa smrtonosno na raniivo mesto zmiie i tako koristi prednost svog kratkog vremena reakcije. svoje »inteligencije«. Imamo valjani s’enalni sastav, umemo da se povlačimo nred zmijom d'ktature i još ništa nismo izgubili. Osim Ijudi još ništa nije promenieno u mehanizmu totalitarne diktature i njenog nasleđa. Inteligentni i sposohni političari na čelu monopolitičkog aparata vlasti daleko su opasniii neeo prostodušne tatice, koje nisu soosobne da za svoj prevrat odaberu sposobne generale. Znamo iz stare baike đa vuk menia glas da bi ovćama odrao kožu. Znamo glas vukova, glas koji je bio opasan jednako za komunisje i vanpartijce. Nećemo otvoriti vrata, makar nas uveravao svojim izmenjenim glasom, jer znamo da samo bajke imaju srečan kraj. Pobeda malog Davida nad džinom Goliiatom predstavlia mit. A nasuorot tome, realnost su potomci Ijudi koje ie fašistic: ka diktatura 'soaljivala na mi'> one u nlinskim pečima koncentracionih locora, mladi Izraetc; ; koji nam vele: više nikad kao ovce! više nikad kao ovce! : ODLOMCI 1Z CLANAKA .RAZVOJ BOR-1 I BE MISI.JENJA 0 CEHOSLOVACKOI« 1 i »VASA DANASNJA KRIZA« ’ sU ' - DENT« (PRASKI)
FVAN SVITAK
PORUKA Vrcmena će proći. Mnoga, ogroronJ. vremena Mene više neće biti. N'eć* 'J" Še bitl poviatka danima naših oće\3 '■ ’■ dedova; niti je to potrehno i poicb no ; Ali ono Sto je plcmenito, stvaraiaćko > veliko, pojaviće se, posle dncog stvovanja, opet i rauvek. To će h vreme stvaralaštva. Vaš život biće P'-* n i plodonosan. A tada, setite se mene. Borls Lconldović PUSrTERSA*
2
STUDENT
196* 2®