Student

U CRVENOJ ZVEZDI

tr pućen Domu da vidim, | najzad, šta je s mojom pričom, videh u Nemanjinoj kako odstojavaju svoje sedam stražara po ćoškovima Vojne akađemije. Iskraj visoke, središne kapije ucementirane su dve stražarske kućice, između kojih su dva po dva kapali na široku, iskošenu trotoarsku ploču vojni službenici raznih činova. Naliveni cmim mesom u zelenkaste uniforme, u naoko nevezanom razgovoru, žmirkali su jedan prerna drugom pod koso uzbežanim suncem; podočnjaci im behu bolno cmi, nalik na krilca izumrlih leptira. I dok se dan dodavao na njihove trideset pete, trideset šeste godine, iza njihovih prozirnih plavih očiju ne beše ništa do strogost i vojna briga. Videh još po kojeg, iza spuštenih trepavica, kako odsutno otvara vrata svog oficirskog stana, kako pada zadnjicom na otoman i s mukom skida svoju tesnu odeću pred dundastom ženicom, koja odmah prihvata njegove kožne čizme i natiče ih sebi na pimačke, nage noge. Umetnut u kolone putnika, što! su listom gmizali k železničkoj } stanici, ćopao je predamnom jcdan, sigumo me vodeći svojom J praznom nogavicom k Domu invalida. Oni, valjda, nisu ni smogli da se odvuku dalje od železničke stanice kad doputovaše vozovima sa svojim štakama, nagoreli i sa naprslim lobanjama. Kao u igri školica, zastade na jednoj nozi na okruglom, gvozdenom poklopcu šahta, pred рагkom ,dok mu je znoj kapao s ručki štaka. Utom isapdoše trojica, i sad četvorica stajahu iskraj korpe za đubre, zagrljeni račvama dima iz sivih cigarica u izbodenim i krivim usnama. Pred Domom prpoćala su dva trotočkasta automobilića; uglasti, osuti višnjevom, lakovanom bojom s opletenim točkovima, odmah pokazivaše da onima nutra nedostaju poveći komadi jer, kako bi se, inače, uvukli unutra? S eksplozijama, jednom pa drugom, krenuše izvijajući dim što se plavlčastim kandžicama još hvatao za mrku zgradurinu. Uskočiše uporedo u šarenilo reklama bioskopa »Partizan« za slavni ratni film »Daleko je sunce«. Stigoše đo kolone auto- ■ mobila što se pela uz Balkansku. j U prvom času učini se da će da i se odluče i oni uz strminu, ali j zaplašene, bele oči buljavih faro- j va samo se sviše nadole, k vlaj žnoj železničkoj stanici. Strmina! se odmotavala pod njima zaba- j cujući ih među pisku vozova, kamione »Bulgarija«, međ nosačka kolica i utrk poštanskim i ambulantskih kola. Ticaše drhteći, s bukom,, po Savskoj, kao da su se plašili da im ne übeležim re- ! gistarske brojeve i unesem u memoare. U parku je sedelo dostina njih sa štakom. ortopedskom prote-; zom ili samo nogom pruženom na suncu. Nekolicina. znojem ujedena pod miške, žurila je k Domu, u prozore drugog i trećeg sprata, vrtkajući po nažuljenim dlanovima cedulje, neke takisrane pa čak i one s pečatima. Saшо jednom, taj izlazivši iz Doma, virile su iz nabreklog, zamašćenog džepa smotane novine s crvenim zaglavljem kakvo je imala »Crvena zvezda«, ali je to mogao da bude i »Sport«. U tri prostorije, kroz koje je autor prolazio, još uvek nepoznat, mada od nastanka poslednje povesti prođe skoro tri meseca, sedele su za pisaćim mašinama, ili samo za hartijama i I fasciklama, žene sasvim podobrenih, punačkih i cmih lica. Nakrivljene, kao i da nastolici .

, vima trla, behu učini se, sve nai klonjene mladom autoru. Samo • je službenica nagorele šije na: lik podvezanoj salveti. odsutno poslovala kao da će za nagradu , da joj iščili ona Ijubičasta fleka. U dubini treće, najprostranije sobe, s najviše meni naklcnjenih službenica skakutao je bez desne noge trtasti, ozbiljni čovek s poslužavnikcm na kome su cakarale šoljice. On mi i odškrinu snažnom rukom tapacirana vrata uredničke kancelarije. Posle njegovog prirodno ispalog stomaka i prirodno natrulog lica, predamnom blesnu vazduh zatvoren u : meblu, izgolican i izmoren bezbrojnim, teatralnim ulascima istih sakatih Ijudi. Ali, valjda, zato što sam opet došao do svoje priče osetih veliko smirenje. Moj dolazak beše očekivan, urednik je bio tu, usred kancelarije, izboden zracima onog istog sunca što je napolju i što- se sad proceđivalo kroz debelu zavesu do zida s ormanima, do odlikovanja za »Crvenu zvezdu« i do slika nekolicine heroja intelektualaca. Urednik beše zaklonjen | velikim, tešikm stolom tako da | nisam mogao da vidim da li je i I on invalid. Poslednja priča je | napisana i sad su mogle da me zanimaju sve pojedinosti. Na staklenoj ploči stola, što mi je zatvarao pogled ka urednikovim nogama (?), mimije od mene samog, baškarile su se dve ukrštene lule, vaznica s olovkama raznih debljina, nešto po strani jutrošnja »Borba«, »Politika« i glomazni »Rad«. Sve vreme moje smirenosti mogao sam da razgledam položaj tih stvari na stolu, i onih koje su izletale iz fijoka, ali nisam smeo da se sagnem i pogledam ispod. Urednik je neprekidno sedeo, s naočarima čas na nosu čas u ruci, i razgovarao sa mnom. Bejah leđima okrenut tapaciranim vratima na koja poslužitelj kafe i ja uđosmo i na koja, malo zatim, poslužitelj otšepesa sam i zabrinut. A ja nisam znao jesam li to okružen sve samim invalidima, ili je i urednik kao ja. Ako je i on invalid, što ti biio najlogičnije ,opet sam bio u povoljnom položaju. Napokon, redakcdja čiji ni je- j dan član ne stoji poput Maksima, i mene na obe, ne sme da ne: prihvati našu priču; nemoguće \ je da neko ko čita za stolom, krijući svoj patrljak, ima veće zahteve od povesti i, uostalom, 1 od svega, nego nas dvojica koji nastavljamo s hodom?! Ponadah se, kao često i pre : sastanka s urednikom »Crvene zvezde«, da mi je rukopis zagubljen i da će u premetačini po kancelarijama, ako ne i celog Doma, morati da uzme učešća i sam uređnik; tako ću, napokon, na miru da razgledam njegov stas. Ne! Poput zeca čija se istorija munjevito svršila, poznati žuti papir visio je u krupnira urednikovim prstima. Pošto stade sa dizanjem poslednje priče uvis, pogleda svojim prezaposlenim očima radoznalo u mene kao da sam ranije bio übeđen samo u njegovu aljkavost. Bilo je potrebno samo da čeprkne prstenovanom šakom ispod dve tri fascikle, da uporedi moje ime i naslov sa otkucanim i potpisanim pa da me zovne: »Evo je!« Kako sagoh.glavu, on se povi; ne obzirući se što mu je cev Maksimovog bila uperena u čelo odmah poče s opaskama. čas po čas, hvatao sam ga pogledom motreći između njegovih lula i štrkljastih olovki u vaznici; sećanje mu je sve više probijalo tamne pruge što su se vremenom zgusle oko moje priče u njemu. Sva iskrzana, lomna i

: tanušna Maksimova ličnost ispunjavala je kancelariju. Sećanje na ono što su štampa i glasine donosile do urednika, beše kristalno jasno. One tamne pruge behu poređane, začudo, samo pred onim što je bilo u mojoj povesti (koja još uvek ležaše cela pred njim). Maksim. kako ga je urednik shvatio, beše nesumnjivo član kolektiva novog poretka s određenim društvenim bićem i funkcijom, koii bi kao slučaj (naročito kao simbol dat perom jednog mladog stvaraoca) morao da se tiče lično i životno i njega, urednika samog. Kad mu se učini da je obrazložio svoju misao, on odjednom dočepa rukopis sa stola, vidno žureći k rezimeu, prostre ga po dlanu i motreći ga neprestano, odvagnu kao ! što se važe majušni novčić. Otvoreno i kratko kazano. | ova vaša priča nema težine, i posle kraćeg razmišljanja dodadc. dižući oći k meni: da. pročitao sam. (Istom, Maksim zastađe prestravljen; beše s revolverom usred svog posla, čak i sa prii kupljenom pljuvačkom uvrh uI sana ali čiji?) Kako, jedva upitah. kao da 1 sana štitio samo Maksima. Videli ste: Copić, Davičo, Cosie, Isaković i onaj, kako se zvaše, da Oljača, i urednik pogleda uz mesnati rt svog nosa. kroz naočare, uvis, kao da dočaruje nešto nedotsignuto, to su imena književnosti! Oni pišu o ratu. tu su iznesene sve surovosti naše borbe; tu se itekako gine. liudi ostaju doživotno invalidi, eekićem se lupaju glave i trista drugih muka. А1 to što se tu dešava, to jc nešto, zaista, ne znam, pojmljivo. Uzmite ovu priču. reče i sa ugla zdepastog stola izdiže svežanj poslednje »Crvene zvezde«. Devet besplatnih primeraka, tek donesenih iz štamparije, prelomi se i u tesnim razmacima sevnu devet puta, kod slova »e« prelomljeno »Sramno vreme«, naslov priče autora, čije se ime otkri kmje: Brani... Sće..., vidite, tu, kod ovog mladog pisca ima neke težlne, č ; tajte to, tu ima nečeg ona surovost, j stenje, litice i, najzad, ono glav-' no, muška borba, borba... Vi, za I naš list, morate oporije da pi-| šete. Pritvorih se kao da Maksimu ne beše izbijen iz ruku pištolj, kao da ne srljaše zajedno, nepovratno, u koš »Crvene zvezde«, t.u kraj stola za kojim smo sedeli. j Upitah ne bi li valjalo da napišem povest i o jednom drugom Maksimu koga neki neprijatelji hrane izvmutog naglavačke tako da ne može da guta ili, još bolje, koga hrane mravinjakom u koji zabodu trstiku, a on samo zubima radi dočekujući žive mrave ili koji pod Vukovarom gleda kako se prerezuje grkljan, zatim kako se niz ledinu kotrlja glava sa šeširom natučenim na oči, o Makismu prilepljenom za kaljavu vojsku, prvo u maršu, a zatim kako leluja i puzi sa tifusarima, Ijudima Депата i decom? Urednik mi već držaše pesnice; jedva čekaše da dovršim. Da, da. To. Da, da, da. I malo potom, u potpunom muku ,još jednom, konačno: Da. ј Šta se desi? U kancelariji, za mojim leđima, čulo se kucanje mašina (koje li tekstove umnožavaju?), mušica je zujala na liri sunčanih zrakova, rotacije su izbacivale prvi broj novog lista u izdanju istog saveza; »Invalidski list«, oni na gomjem spratu sedeli su kao i mi, potom se ispijala gorka kafa, potom se zaostali invalidi peli uz stepenište, primali članske karte i uplaćivali prvu članarinu, potom su nekima deljeni besplatni primerci

623 broja »Crvene zvezde« i prvog broja novoizašlog lista »Invalidski list«, voz je piskao opraštajući se od stanice, ja još nisam dospeo da dokučim da li fali uredniku noga i koja, urednik jc sve neveselije primao moje naglo umuknuće. Koncepcija našeg lista je, preseče urednik ćutanje, da svc što se kaže do ižice izrečemo i ispričamo o tom ratu. To je stra| šna stvar, 10, na primer, što ste započeli. Još silnije, još krvavije bi bilo kad bi neko dete diglo glas, kad bi ono progovorilo. Vi imate ideja, eto to, to malo doradite vašim sećanjima. Koliko ti je godina? i Rekoh. Pa mogao bi nečeg i da se setiš. А?! Ničeg se ne sećam. Pokušaj, moraš se, bolan, setiti. Ali ja se ničeg ne sećam! To је šteta, tu ste izgu: bili... ... Još nismo imali priču koju bi napisalo dete. nismo pokazali tragiku koju doživljavaiu deca onako kako to ona gledaju najranije doba, odbijeni od sise, bosa, gola, u šumi... tako nešto... Setite se, napišite nam, pa nam ovde donesite. Sisao si, bolan... Bejah srećan što nisam pustio koren f ako duboko da bih odozdo mogao da dovučem hilo šta i što bi se još ticalo invaPdskog lista. Presrećan sam što s tako malo godina nisam dopirao nidokle i što sam još uvek svakog trena mogao da kažem: »Ja to ine poznajem, ja to ne poznajem«, Rat je završen, reče on ne produžavajući moje ćutanje i ne pustajući me da odem, mi smo doneli slobodu, to je gotovo. Ali vi mladi pisci imate zadatak da govorite o njemu. Vaš junačić Maks pljuje đobro! Nateraite vi njega da pljuje u rat, tu nek pljuje. Mi smo vam stvorili tu pljuvaonicu, mi smo vam naneli pljuvačne žlezde vi samo pljunite. Oči mu behu crvene, govorio je gotovo ponosan na tu svoju pljuvaonicu. Neosetno prsnuše mu iz čeljusti tri penaste kaoljice i padoše na staklenu ploču stola. Osušiše se i suve poškropiše još pet-šest izbačenih iz zapenjenog govora o nezaustavlji-j voj ratnoj mašineriii, koja je j mrtva i koja preti. Za razgovor opet nisam mogao da zahvalim što sam bio i ja tu prisutan (makar samo sa svojim tajnim pitanjem da li je urednik kao ja); on je govorio sam, pritisnut neodoljivim bolom, gusnutim u dugom otsustvu Maksima. Obećah da ću doći. PozdravIjao se sa mnom ne ustajući od svog stola, s kog mu uzeh rukopis. Ustade, učini mi se. čim se za mnom zaklopiše vrata. Usred kancelarije, u kojoj, dolazeći, ugledah punačkog poslužitelja, sta jala su tri nepoznata muškarca, invalida, čija mi prepirka oko nekog uverenja ne dade odmah da razaznam urednikovo koračanje. Zadržah se pred vratima, na raene nije imao ko da obrati pažnju; najzad, zar tu nije skončala i moja poslednja povest?! Potom se žagor odgega u drugu kancelariju gde je sedela ona sa opečenim vratom, kraj kartoteke. Naprežući se, začuh hodanje u sobi koja je bila samo urednikova. Hod beše proređen, kao činjen jednom nogom, da; svaki koračaj beše praćen otkucavanjem štake. A ja je nisam video! ODLOMAK IZ »PARTIZANI, CETNICI, INVALIDI«.

МОМА DIMIĆ

VEŠTINE TELA

Ejzenštejnova shema, po koioj nas filmska slikai vodi do uzbuđenja, a uzbuđenje do ide ie, bukvalno pristaje uz značaj пе sportske fiilmove »Trinaest dana u Grenoblu« K. Leluša i F. Rešenbatha, »Živela trka« Lu ja Mala i »Gladijatori dvadese tog veka« F, Papoučeka, stoga sto је osećajna vrednost ove atraktivne estetičke stvarnosti (»siportsko nadmetanje kao Ijudski pokret, igra i intionna drama«) maiksimalne uzbudljivosti i što su predočene veštine telai u svom dnigom, intelektualnom sloju značenja u providnoj saglasnosti sa nekim sociopsihc’.oškim vrednostima. Klod Leluš i Fransoa Rešenbah realizovali su svoj film o Olimpijadi u Grenoblu linearлош. nc rativnom montažom, op ređeljujući se pri tome metodološki za stav »plemenite ironije«. što nas seća na »Paradu« Dušana Makavejeva. Oni su, naitne, nastoječi nai nekim de-

taljima spoljnog mehanizma Igara rušili mitove u ime top log Ijudskog srca i obične duše; nacionalna zastaiva, recimo, postaje ogrtač prozeblim devoj kama, momci koji nose olimpijsiku baklju pripaljuju na njoj cigaretu, Itd, Sportski motivi takmičaira me taforičfcim putem su posmatrani u kontekstu drugih psiholoških i društvenih značenja. Tako se übrzano disanje takmičarke u smuku, čije (samo) skije kamerai prati celom stazom, übrzo uočava kao liibidinozno đahtanje (zvučna metafora). Ovaj navod potkrepljuje i sekvenca u kojoj maseri pripermaju taik mičarke za start, što se, opet, predstavlja kao seksualno praž njenje. (Dakle, autorska konstrukcijai u prvom slučaju argumentuje se autentičnom činjenicom u drugom, i dovodi na stepen uverlivosti').

Socia’.oškd as; | 'ct savremenog sportiste, uspešno ilusruje

sekvenca sa klizačem na ledu, (on svoje harmonične pokrete izvodi uz konkretnu »muziku« elektronskih računara) koja ga prikazuje kao čoveka »Gutembergcn-'e galaksije«, ugroženog. tehnicizmom savremene civilizacdje u trenutku ispoljavanja humanih osećanja. Ta sekvenca, kao i svaka u kojoj se odaje pijetet povređenom takmiča ru, nije u koloru več crno-bela. čime je naglašeno poetsko-humanističko opredeljenje rediteIja. »Živela trka« Luja Mala je ne običan zaipis o biciklističkoj trci »Tur d’ Frans«, koji sadrži mnoštvo detalja tragične i komične prirode. Predstavljen je čiitav jedan život na bici'k 1 u: takmičari nose provijant na leđma, mokre s bicikla, padaju i teško se povređuju. Biju bitku dovodeći je često do tragrlčnih razmera; sve zbog Pobednika i lovorovog venca. Moralni aspekt filma sadrži

nešto od sizifovskog ugovora s voljom. To je nivo na kome se sport, uostalom, naijubedljivije afirmiše. »Gladi'jatori dvadesetog veka« F. Papoučeka u komičnom smislu unekoliko produžuje prethodni film. Igra je, međutim, u njemu dovedena u suninju, jer se nastojalo da se takmJčari prikažu kao gladijatori, vešto odabranim atrakcijama. Zbir tih, po svojoj suštini komičnih, atrakcija doživljava se kao sportska farsa, čiji je izvanredni finale (karikatura) ujedno i zaključni komentar: snažni pobednik samozadovoljno sloji na postolju ne hajeći za želje drugoplasiranog da mu čestita, sve dok mu ovaj, na kraju, dobrim uđarcem u pleksus ne skrene pažnju na sebe. To je, svakako i cmohumorna» negacija naglašenog moralnog stava fi'lma »Živela trka«

R. CVETICAMIN

Uvod u pripadnost

Nalazio sam se u šumi očiju, koja Je iznenada pogasila sve zvezde. Goreo sara a nisam bio njihovo pltanje; nljedna noć nije bila moja, sam Je hleb imao luđ ukus. Bio sam rana savrela na snegu. Sopstveni tragovi žegli su mi tabane dok sam tumarao potkislima žeđl, golotinjom uobrazilje. Ja sam onaj koji nije postojao. Onaj koji je pisao 1 smrzavao se, sa svećom u grudima; odasvud se granlčio üb’.stvenom sličnošću, presamićen u nerastvorljivom prostoru svoje ćilibarske drame. Tako su me našli. Od tada sam ovde, na samom pragu porekia, naseljiv čitavom lestvicom bezimenog vriska, ako se još uopšte sećam sebe!

BORISLAV RADOVIC

* * * Tragedija je završena. Oslepeli Edip odlazi U svoj mrak, u naš mrak. Na trgu ostaje hor da promrmlja još nekoliko зШика I raziđe se kućama gde već miriše večera. To je naš čas. Zavesa još nije spuštena, i mi izlazimo: Stubovi palate odjeduom se pretvaraju u karton, Krv što je budila sažaljenje i strah proliva se Iz boce sa obojenom vodom, I s mačevima od drveta mi započinjemo svoju ign; Sve što se zbilo, prikazaćcra o još jednom: Edip će odgovoriti na pitanje i iskopati sebi oci, Jokasta će kriknuti iza scene, Doći će Glasmk da saopšti poslednje užasc. I krv će poteći. A u nekoj pauz', između dva stiha, Ili dok se u mraku i tišini menjaju kostimi i dekor, Možda na kraju, dok se kullse odnose i svetlo gasi, Odjeknuće opet krik oslepe log Edipa Ćija je duga senka već zama kla za posvećeni breg. Ali samo za čas. Mi ćcmo na staviti svoiu igru, Srećni što su nas ipak pozvali da izađemo na pozornicu I prlkažemo svoju veštinu pre nego svetla utrnu.

JOVAN hristić

VASILIJA BUKCEVA

CRTEŽI

L'antologie du peter

NESANICA Danski prinče! Danski prinče! Tako je dobra tvoja smrt, tako je gorda tvoja smr! Umro si da saznaš sve što si znao A nama kako je što umrečemo Da ne saznamo sve što ne saznasmo.' Umro si misleči da si porok uhio A паша kako je što porok nosimo бlо sebe Ijubimo Ruka bi ti klonula, a mač zarđao Od naše krvi, od naših kostiju A vreme ne bi se ni pokienulo Nit bi ti svoja vrata otvorilo... »Spavaj, ti prinče« svud bi se orilo, Vreme je nama dveri otvorilo.

VhLIMIK LVKIC

6.

STUDENT