Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

160 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

истека рока, и да му саопшти све што је раније чуо. Гроф Чернин је требао да га подсети на дугогодишње пријатељство које је везивало цара Фрању Јосифа 1 и краља Карола ], и на то да је анархистички покрет у Србији у ствари и покрет противу династија и њених појединих чланова. Софискоме посланику је речено да нагласи, да је озбиљан корак који се спрема у интересу Бугарске, и да треба и краља Фердинанда да обавести о томе. Аустроугарски посланик на ШЦетшињу је упућен да каже, при предаји преписа ултиматума, да бечка влада одваја Црну Гору од Србије, и да верује да ће се она одрећи солидарности са тенденцијама које су довеле до догађаја од 28. јуна.

3. За и против.

Кад је аустро-угарска нота предата у Београду у иностранству је ствар стајала овако:

Бугарска је обећала Турској да неће напасти Србију, пре него се споразуме са Турском. Немачки посланик у Софији Михаелис јавља у Берлин: „Чим је закључен зајам, Д-р Радославов ми каже да је влада учвршћена, и могла би да мисли на своју засебну политику (Онда, само брзо, додаје на овом телеграму цар Виљем П) и да тражи пријем у Тројни (Савез. Ја сам му саветовао да спреми један конкретан предлог; он је реферисао краљу, који се врло много обрадовао (ове речи подвлачи Виљем | и додаје: Могу мислити!) и наредио му да спреми један предлог.“

Аустро-српски сукоб само је ојачао наду и веру у Бугарској да ће моћи да добије натраг, не само оно што јој је Букурешким Уговором од 1913. одузето, него и читаве санстефанске границе. А цело држање је према томе Бугарска и удешавала.

Кад је аустро-угарски посланик у Петрограду предао копију ултиматума Сазонову, руски министар је био прилично миран; он је у главноме говорио да ће утисак у Паризу и Лондону бити рђав.