Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

184 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

изјава, по тврђењу истога овога човека, одговарала је и мишљењу папе Пија Х, који је, у току последњих година, више пута говорио да жали што је Аустро-Угарска пропустила да казни свога опаснога суседа дунавског“. Пије Х је гледао у Србији „опасну бољку која је нагризала до у срж Монархију, и која ће временом упропастити Аустро-Угарску“.

Аустро-угарски амбасадор у Паризу био је изненађен кад му је Бертело, сада помоћник францускога Министра Иностраних Дела, казао:

— Чудим се да српски одговор, који је потпуна капитулација, није у Бечу примљен...

Његово чуђење је било још веће, кад је гроф чуо од заступника Министра Иностраних Дела ове речи:

— Непријатељства са Србијом морају довести до општега рата, и Монархија узима на себе тешку одговорност кад, и поред толикога попуштања од стране Србије, и за такве мале разлике изазива светски рат...

Париска влада је покушала да утиче на Немачку да се цео спор изнесе пред Европу, али је било узалудно и њој. Немачка је наређивала: „Ми морамо остати при своме; а то је: бићемо посредници само на случај сукоба између Аустрије и Русије.“

Какво је расположење у Лондону било после обзнане српскога одговора досада је најбоље изложио немачки амбасадор кнез Лихновски у својим депешама упућеним берлинској влади. Он саопштава:

27. МИ 1914. — „. После објављивања аустриских захтева, нико овде не верује да се сукоб може ограничити, Нико не сумња да ће таква акција Дустрије изазвати светски рат. Време је за посреловање како предлаже Сер Е. Греј.“

27. МИ 1914. — „Конференција у четворо јесте једино средство да се избегне општи рат... али не треба предузимати никакве војничке мере. Ако се прекораче границе Србије, све је изгубљено; нема руске владе која би то допустила... Ограничавање