Svet

KAKO JE KO PROŠAO: BILANS PETOGODIŠNJEG RATA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI

Dokumentacioni centar Sveta

Srbl: gubitnlcl u ratu I pobednici u miru?

Ико samit i Dejtonu zaista, donesi mir na pros tore bivše Ju goslavije biđ< teško izbeć svođenje bi lansa petogodišnjeg rata. Ma kakt taj posao bio bolan i neprijatan ako se njegovom obavljanju pris tupi što рге, veči su iz°ledi d; tragične posledice u doglednc vreme budu sanirane. Da bi bai donekle, rasvetlili proračune c tome šta je ovaj rat doneo a šta odneo narodima koji su činili SRPJ pokušali smo da па osnovu pel parametara rangiramo gubitke koje je svaka od strana imala u sukobu, Parametri su bili sledeči: 1. broj poginulih, übijenili i гаnjenih u ratu; 2. broj raseljenih lica (izbeglice i prognanici); 3. razorena ekonomija i infrastruktura kao posledica rata ili sankcija; 4. izgubljene etničke teritonje; 5. gubitalc ugleda u svetu i članstva u međunarodnim organizaciiama. Statističke podatke koje su do sada iznosile- Ujedinjene nacije, MMF, UNHCR, Visoki komesarijat za izbeglice i brojne vladine i nevladine organizacije država nastalih raspadom Jugoslavije kombinovali smo i rangirali od 1 do б (od najgoreg prema najboljem) po konstitutivnim narodrma nekadašnje SFRJ, kako je na tabeli desno prikazano: Iz tih podataka vidi se da su. zbirno gledano, Srbi i Muslimani največe žrtve rata, te da dele ne slavno prvo i drugo (negativno) mesto u večiui parametarai I hronološki gledano, rat sa Muslimanima pokazao se kao najveća srpska strateška greška. Рге njega, cfok su se borbe vodile samo u Hrvatskoj. Srbi su bili u vrhu naroda koji su u ratu "najbolje prošli"; nisu imali mnogo žrtava; kontrolisali su skoro sve svoje etničke teritorije, pa i više od toga; nisu im bile uvedene sankcije (rat je smatran unutrašnjom stvari SFRJ), pa stoga mnogo nije stradala ni privreda, srpski gradovi nisu bili razarani, Srbija je samostalno ili preko Jugoslavije bila članica svih značajnih međunarodnih organizacija i foruma. Sa ratom u Bosni, Srbi su polako počeli da prelaze na stranu gubitnika; prvo je pričama o logorima i masovnim etničkim čišcenjima značajno zatamnjena slika o Srbima u svetu, onda su nam uvedene sankcije, koje su prouzročile pogoršavanje ekonomske situacije i gubitak clanstva u međunarodnim organizacijama. Zatim su, kako je rat odmicao. a naročito prošle i ove godine, srpske žrtve u Ijudstvu pocele bivati sve veće, sve više etničkih srpskih teritorija i u Bosni i u Krajini padalo je u hrvatske i muslimanske ruke, kolone izbeglica bivale su sve veče... Avgust i septembar ove godine bili su kruna srpskog ratnog debakla. Za svega dva meseca izgubljene su ogrpmne, etnički čisto srpske teritonje, oko pola miliona Srba otišlo je u izbcglištvo, nekoliko hiljada ih je poginulo i ranjeno, u NATO bombardovanjima razoreno je srpskih materijalnih dobara u vrednosti koje se mogu meriti milijardama dolara, a - sankcije SRJ nisu skinute, ekonomija je i dalje u rasulu a članstvo Srbije i Сше Gore u rneđunarodmm organizacijama i dalje je zamrznuto, Srbi danas ne kontrolišu gotovo petiau svog iiekadašujeg etničkog prostora. Do nekog sledećeg eventualnog rata izgubljeni su nekad čisto (ili većinski) srpski gradovi: Pakrac. Okučani, Кшп, Benkovac, Obrovac. Vojnič, Vrginmosl, Pelrinja, Slunj, Korenića, Gliua, Kupres, Drvar, Glamoč-, Grahovo,

Ključ, Bosanski Petrovac, Sanski Most, Mrkonjić Grad, Šipovo, pola Ozrena, na stotine sela u kninskoj i bosanskoj Krajini, na Baniji, Когdunu, u Dahnaciji i Lici. Ako se raćunaju i Srbi izbegli iz gradova u unutrasnjosti Hrvatske (koji nisu bili u sastavu RS Krajine), kao i oni koji su iz ratnih zona, ali i iz same Srbije, otišli širom sveta, u svojim domovima više ne živi između 1.000.000 i 1.200.000 Srba. Do tragičnih letošnjih događaja u ovom parametru ргшпјаСШ su Muslimani, Hrvati su bili drugi, a Srbi tek treći - sada su, eto, izbili na neslavno prvo mesto. Po broju poginulih, übijenih ili ranjenih, i dalje prednjače Muslimani, ali ih i tu u stopu prate Srbi. "Zlatnu" sredinu drže Cmogorci i Hrvati; dva naroda koja su, iako učesnici rata, svaki na svoj način uspeli da izbegnu ili "poprave" negativne bilanse koji nisu mimoišli Srbe i Muslimane. Tako Cruogorci'gotovo uopšte nemaju izbeglica, dconomski i na međunarodnom planu takođe, su bolje prošli od Srba, njihove etničke tentorije su im ostale, a broj poginulih i ranjenih svodi se na žrtve kratkotrajnog rata oko Dubrovnika. Hrvati su pak, povratili gotovo sve teritorije u Hrvatskoj, dobar deo teritorija u BiH, ali su i uzeli najviše tuđih (mahom srpskih) gradova i sela. Broj poginulih i übijenih Hrvata procenjuje se na oko 8.000 u ratu 1991. u Hrvatskoj i blizu 5.000 u hrvatsko-muslimanskom ■ ratu 1993. u Hercegovini i centralnoj Bosni. U ratu sa Srbima u BiH poginulo je manje od 2.000 Hrvata. U tom parametru su, dakle - treći (iza Srba i Muslimana). Međunarodno priznanje i američko vojnopolitič-

ko sponzorstvo nakon Vašingtonskog sporazuma učinili su da Hrvati ne dođu pod udar međunarodne izolacije i izbegnu teže ekonomske posledice. Najbolje su, naravno, prošli narodi koji (ako se izuzmu kratkotrajne borbe prilikom slovenačkog otcepljivanja u leto 1991.) u ratu'nisu ni učestvovali - Slovenci i Makeđonci. Ova dva naroda dele najpozitivniji plasman u gotovo svim parametrima. Pošto su Srbi, kao narod sa najdužom državnom i političkom istorijom u odnosu na ostale, bez svake dileme najveće žrtve ovog rata, vredelo bi se osvmuti na srpski bilans u ostalim ratovima koje su vodili u ovom veku. U Balkanskim ratovima Srbija je izašla kao pobednica u svakom smislu, proširila je svoje teritorije, ekonomija joj mje bila oštećena, nije bilo srpskih izbeglica, broj žrtava je bio zanemarljiv, a u ratu je imala podršku vodecih svetskih sila. U Prvom svetskom ratu Srbi su izgubili znatno više stanovnika, ekonomija je mnogo više stradala, ah su 1918. ostala tri parametra bila u korist Srbije - 1. stvaranjem КгаIjevine SPIS teritorije pod krunom Karađorđevića su gotovo utrostručene; 2. kao ratni pobednik Srbija je uvrštena među "zemlje pobednice" i njen ugled u svetu merio se sa prestizom najrespektabilnijih evropskih država; 3. sve izbeglice vratile su se u svoje domove a porodice zaslužnih ratnika dobile su imanja, pa i čitava sela u Vojvodini. Drugi svetski rat, takođe je doneo ogromne gubitke Srbima 1. Od svih naroda, najviše Srba je izginulo u borbama ili pobijeno po logorima i na stralištima; 2. Tokom

rata Srbi su raseljavani i proterivani ali je bilans na kraju rata, s obzirom na kolonizaciju u Vojvodini i Slavoniji koja je usledila, bio u plusu; 3. Ekonomija Srbije je гаzorena, ali ne više od ostahh republika; 4. Ako se uzme u obzir cfa su pored Srbije - i BiH i Hrvatska po Ustavu bile republike u kojima je srpski narod konstitutivni, te da je i pored ustaškog genocida većina Srba u Hrvatskoj i Bosni ostala na svojim ognjištima, a Vojvodina je nakon odlaska Nemaca i kolonizacije postala većinski srpska, i taj parametar se može smatrati pozitivnim; 5. Kao narod koji je cinio najveći deo pobedničkog partizanskog pokreta Srbi su se svrstali među “savezničke narode-pobednike" i iz rata izašli sa visokim ugledom u svetu, a posle, kroz SFRJ, ušli i u članstvo svih značajnih međunarodnih organizacija. ledan od zaključaka koji bi se iz gornjih podataka mogli izvući svakako je i taj da se mentalitet srpskog stanovmštva (prema tome, valjda i političkog vrha) u poslednjih pola veka znatno promenio, Mitovi i klišei o Srbima dobitnicima u ratu ijmbitnicima u miru, izgleda da vise ne važe. Predstava o Srbima kao hrabrom i neustrašivom narodu spremnom na sva odricanja zarad slobode i časti, narodu koji sve ratove dobija, a posle ga svetski moćnici i najbliži suseđi Tzvaraju u miru, moraće očigledno da se menja. Oni koji budu Srbiju vodili u budućnosti moraće više dg se rukovode Miloševim nego Karađorđevim maksimama. Rat koji je, ako bude sreće, za nama, srpska strana vodila je pogrešno u svim aspektima - od vojnog, do propagandnog i diplomatskog. IJmesto

da se munjevitim akcijama zauzmu granice SFRJ ili, bar, srpske etničke teritorije, i po svaku cenu izbegne sukob sa Muslimanima - išlo se na duga opsedanja gradova (Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrenica, Bihač...), što je kod neprijateljske strane pojacavalo želju za pobedom a u svetskoj javnosti nas predstavljalo kao varvare. Tragične traljavosti mobilizacije vojnih obveznika u Srbiji u jesen 1991. godine, toliko su se nepovoljno odrazile na stav stanovnistva prema vojnom pozivu i odbrani zemlje da bi, strahuju stručnjaci, i u slučaju napada na SRJ bilo ogromnih problema sa prikupljanjem rezervista. O medijskom i điplomatskom ratu da i ne govorimo. Mogle bi se potrošiti na tone hartije da bi se izanalizirali svi srpski promašaji i pogreške na tom polju. Od gubljenja ргvobitne američke podrske za jedmstvenu Jugoslaviju, preko nepotrebnog zahlađivanja odnosa sa Nemcima i oslanjanja na nepouzdane Britance i Trancuze, te traženja glavnih saveznika u Rusiji (koja ni sama nije nezavisna od Ziapada) i poslovicno nezainteresovanoj Grčkoj; do okretanja močnog jevrejskog lobija u SAD i celom svetu protiv sebe (nakon Gutmenove reportaže o Karadžičevim koncentracionim logorima). Posledice ovog rata Srbija če, bez obzira na to kad joj budu skinute sankcije, osečati još decenijama. Zbog toga bi nadležne institucije trebale pristupiti jednoj znatno ozbiljnijoj i opsezuijoj analizi (od ove) celokupmh gubitaka naše strane u proteklom (?) ratu, Samo tako nove greške u budučnosti imaju šanse da budu izbegnute a sveži ožiljci da zarastu.

Svet 13.11.1995.