Svet

waaireraoyyzeyš šc"b Kkebat;E

area rasa

„pa apiyyasıi ar ara ma ikearEE TO,

Tayair:se

Nrdy

š | |

Svet 30.9.1996.

vadeSetO- godišnja Novosađan- ka Viktorija Tamaši imala je zaista nesvakidašnje ı teško detinjstvo: u dobu u kome su njeni vršnjaci svakodnevno vodili bitke sa olovnim VOjnicima, probušenim loptama i neposlušnim lutkama, Viktiorija Je vodila dugu, predugu i prenapornu borbu za svoj nejaki detinji Život.

PETOGODIŠNJE _ DETENA APAURINIMA Kako nam priča njena mati, gospođa Katarina Taaši, Viktorija je do svoje pete godine vodila sasvim normalan Život, baš kao 1 ostala deca sa kojima je išla u

obdanište. Međutim, te, 1981. godine Viktorijna vaspitačica primetila je da se sa ovom devojčicom dešavaJu neuobičajene stvarı: dete se zamaralo brže od drugih, devojčici Je bilo potrebno vi-

še sna ı odniora, sve češće je bila malaksala... Vremenoni su se na Viktorijinom licu pojavili i uočljivi podočnjaci, devojčicn je sve češće spopadao intenzivan svrab po celom telu. tako da su se. njeni roditelji ubrzo obratili lekarima za pomoć.

"Jedan „lekar rekao

nam je da su i taj svrab i

podočnjaci na nervnoj bazi i da naša Viktorija treba više da se odmara" – rekla nam je gospođa Tamaši "ali, moj suprug i ja nismo želeli da naše dete prepustimo slučaju. Otišli smo i u laboratoriju gde su Viktoriji uzeli krv na anlizu, ali, rezultati su bili u granicama normale. Mi smo i dalje obilazili Jekare u potrazi za

· pomoći koja je našoj ćerki

očigledno bila neophodna; ali, rezultata nije bilo. Nismo Želeli da poverujemo u priču da su svrab, malaksalost i podočnjaci isključivo posledica nervne napetosti ili alergije, tako da smo i dalje pokušavali da joj pomognemo fragajući za nekom preciznijom i konkretnijom dijagnozom. Svakim danom naša Vikica se oscćala sve gore, svrab po celom telu postajao je sve infenzivniji, naročito noću. Od konstantnog češanja na njenoj koži su nastale prave rane, na nekim mestima došlo je i do deformacije kostiju. Noću zbog toga niJe mogla da spava, i svaki dan je sve više kopnila. Sa očajem sam uviđala da je mom detetu sve gore, a i pored najbolje volje nisam znals Kako «da joj DOo-

mogncm. Obilazila sam sa Vikicom u naručju sve moguće lekare, često mi je ona scdela na stopalima dok smo čekale u bolnici na neke preglede, i verujte da mi je i sad teško kad se toga sctim. Bila sam suočena sa ogromnim problemom, a nisam mogla da mu se suprotstavim, jer nisam znala o čemu se radi. Naš problem bio je potpuno nesaglediv i neopipljiv. Posle višemesečnih iscrpijujućih ispifivanja, na imunološkom odeljenju Dečje bolnice u Novom Sadu dr Mirjana Jovanović konačno je utvrdila i konkretizovala problem: moja Viktorija obolela je od policističnih bubrega i kongenitalne fibroze jetre! U to vreme o tim bolestima nisam znala ništa, ali mi je i sam naziv delovao veoma ozbiljno i ulivao strah. Kada sam od lekara čula da zbog takvog oboljenja i dijagnoze moja kći može ostati i bez bubrega i bez jetre, praktićo, bez života, osetila sam da mi sc ljulja tle pod nogama! MoJa Viktorija nije, praktično, ni zakoračila u život, a već je bila prinuđena da se bori za m ıijega!"

Cim je postavljena dijagnoza, Viktorijin ŽiVOt promenio se iz temelja: prešla Je na sistem stroge dijete, morala je yiše da se odmara, da uzima lekove... A to Je petogodišnjem detetu veoma teško palo. Uzimala je potpuno neslanu hranu, nije smela da konzumira belančevine; kad je išla ne dečje rođendane. sa soboni je uvek nosila svoj

kolač koji je mama Katarina pravila bez jaja...

"Njene obroke bukvalno smo merili u gram, i uredno zapisivali svaku naknadnu reakciju deteta na hranu. Ukoliko bi se poslc jela javio jači svrab, iz ishrane smo aufomatski izbacivali fu namirmicu: slana jela, belančevine, kakao... No, bez obzira što

smo se Zaista rigorozno

pridržavali svih lekarskih saveta i uputstava, bilo je evidentno da bolest napreduje. Iz dana u dan svrab je bio sve jači, tako da su našoj devojčici kao neku vrstu pomoći lekari ubrzo prepisali apaurin! Zamislite dete od pet godina koga leče apaurinima!

Zbog veoma velikih zdravstvenih problema i mnogobrojnih lekarskih ispitivanja, moj suprug i ja odlučili smo da Vikicu upišemo u osnovnu školu tek u osmoj godini. Sva sreća, u novosadskoj osnovnoj školi Wasa Stajić Viktorija je imala zaista divnu učiteljicu koja joj je izlazila u susret pri svakom problemu. Dešavalo se često da pre škole odemo da Vikici izvade krv, potom jc ja doncsem u školu, odem po rezultate, vidim da su veoma loši, i odmah zatim dođem po nju da je vodim u bolnicu. Dok su drugi roditelji dolazili da vode svoju decu u bioskop, na igralište i na sladoled, ja sam moju Vikicu vodila u bolnicu" — Sa suzama u očima priča BOspoda Tamaši. a u raZBOVOT se ubacuje i sama Viktorija:

ni bubrezi su već toliko bili

Hod po mukama Novosađunke VIKTORIJE”

AMASI (20) koja zbog LLB Ki +

a il:1b (0:10) DV DT | od stran

dug

OE EOIE) SIZ-a za zdravstvo ne može da DO O "vizu za LOVA:

n: O

"Čim bih ugledala mamu na vrafima učionice, znala bih da rezultati nisu dobrii da moram u bolnicu." Kada je Viktorija imala devet godina i pohađala drugi razred osnovne škole, nje-

oslabih da joj je bila neophodna hemodijaliza. Tu se javio novi problem: novosadska dečja bolnica nije imala aparat za dečju hemodijalizu, a na odeljenju za odrasle nisu mogli da prime dete. Da bi sačuvala život. Viktorija je bila primorana da bar dva puta nedeljno ide u Beograd, gde su posedovali aparat za dečiju dijalizu. To bi se obično dešavalo utorkom i subotom, da bi devojčica što manje gubila od škole. O samom postupku dijalize Viktorija kaže da joj je bilo izuzetno teško i naporno: satima bi ležala priključena na aparat, često se događalo da su joj izvlačili ı više tečnosti nego što je bilo potrebno, pa jel ne bi imala snage ni da ustane, kolena bi joj klecala,. bilo bi Joj muka, i bila bi sva malaksala. No, nije se moglo drugačije... Veštački bubreg tada je bio njen Život.

U želji da pomogne SVOjoj kćerki, gospođa Tamaši dospela je i u Pariz. gde su operacije transplantacija bubrega deci do tada bile veoma česte, i Što je Još zna“čajhije, uspešne. Viktorija je

(5 dje to 7997 24 Oz

Toze #

Zašto Viktorija ı ne može da bije" a za LOL . [VUXA (LEE -

stavljena na listu čekanja. ali, na kraju, pije ni dočekala da bude operisana u Parizu, već u Beogradu: 6. juma 1986. godine gospoda Katarina Tamaši darovala je ćerki svoj·bubre8. a transplantaciju je uspešno izveo engleski profesor dr Bjuik uz asistenciju i stručnu pomoć ekipe beogradskih lekara. Viktorijin organizam prihvatio je novi organ, svrab se sinanjio, i, činilo se da se cela priča završila srećno Za majku i njeno dete. Međutim, već posle godinu dana telo desetogodišnje devojčice počelo je da odbacuje transplantirani majčin bubreg, da bi ga posle tri godine i definitivno odbacilo! Viktorija je ponovo bila prinuđena da ide na hemodijalizu, svrab je ponovo postao nepodnošljiy, i, sve je pošlo ispočetka, s tom razlikom što je sad bilo teže. Kako kaže gospođa Tamaši, svaki pacijent koji se drugi put vraća na dijalizu priznaje da mu to mnogo teŽe pada: i fizički, a naročito psihički... Sad i Viktorijin otac želi da joj podari svoj bubreg, ali, za to su bila neophodna nova ispitivanja. Devojčica i njena mati ponovo su se obrele u bolnici Necker u Parizu, ı tada je nakon mnogobrojnih ispitivanja ı stručnih analiza utvrđeno da se detetu moraju istovremeno transplantirati ı bubreg ı jetra. Naime, Viktorijin organizam zaposele su dve bolesti koje su se potpuiio inedđusobno uslovljavale: na bubrege je uticao rad jetre, ı obrnuto. Zato je dcvOJČICIIO telo i odbacilo majčin bub-

reg. Dakle, bilo Je neophodno istovremeno trausplantirati oba ova vitalna organa, i to od istog donatora. S obzirom na ovu okolnost, Kao donator u obzir nikako nije dolazio gospodin Tibor Tamaši, već neka osoba koja je svoja organe zaveštala bolnici. Takve komplikovane operacije do tada nisu vršene, postojao je veliki rizik u pogledu uspešnog ishoda, alt Viktorijina mati nije se dvOumila ni u jednom irenutku. Pristala je na operaciju, i njena kći ponovo je stavljena na listu čekanja. Posle osam mueseci neiZvesmosti | nadanja Viktorija Je konačno dočekala da 25..septembra 1990. godine bude operisana u pariskoj bolnici Necker. Odgovarajuće organe dobila je od dvadesetosmogodišnje Francuskinje koja je poginula u saobraćajnoj nesreći, a imala je istu krvnu grupu (B+) kao ı mlada Novosađanka. Priprema za operac1ju a i sam hirurški zahvat trajali su skoro dvadeset četiri časa, četrnaestogodišnje telo devojčice bilo je priključeno na mnoštvo medicinskih aparata. Kako tvrdi gospođa Tamaši, njena kći bila je ramotana u zelene čaršave, Virile su Joj sanio uspavane oči. U trenutku dok su je unosili u operacionu salu Katarina Tamaši misli da je izbrojala preko deset aparata na koje je bila priključena Viktorija. U toku operacije bila je u kliničkoj smrti, srce je radilo samo pomoću apa-