Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

Записати и сачувати од заборава и природног за свако.

предање преиначавања све оно, што се о Св. Сави знам говори, значи испунити дужност према светитељу, који је разагнао таму незнања и еванђелском светлошћу просветио род наш, од које светлости и данас духовно живимо. А зато бар не требају десетине милиона, као за свети храм, споменик имену његовом, око чега се већ десетинама година скањера и увек на почетку стоји. Само мало добре воље код свештеника и учитеља наших и код свију интелигентних људи, који имају додира с народом, па би брзо засијао у свој величини и ле-. поти својој онај духовни храм, што га је народ на темељима стварног рада просветитеља свога њему подигао.

Поједина казивања о Св. Сави записивали су и објављи- · вали многи, али је све то само један део од оног богаства, које се о Св. Сави у народу још налази, а које сваком годином од своје лепоте губи. Оно, што се новцем може подићи, ако не изврши наше поколење, учиниће свеснији своје дужности нараштаји, кад већ није друге. Али треба спасти духовно благо, које се новцем и рукама не може створити. Предања о Св. Сави у већини случајева трагови су његовог рада, које морамо најисцрпније везати и за хартију. а

Све што се запише, треба тачно казати где се и од кога се чуло. Ако он то памти, записати од кога је и кад од прилике и казивач чуо. Писати речима самог казивача без књижног дотеривања и додавања. Само ако се слуша из уста народа, не треба се обазирати на то, што нека изрека, прича или легенда, везана за место, има сличности са штампаним већ стварима, јер у том новом варијанту може и један само очувани оригинални израз казати много више, него цела раније објављена прича или легенда. Тако исто не треба пропуштати ни казивања новијег порекла.

Нарочито је за прекор, што ми, црквени људи, нисмо обратили пажњу на народно светковање Св. Саве. Док је у пореклом и етнички шареном варошком грађанству требало наредбама и казнама нагонити, да се на дан Св. Саве затварају

„радње и иде у цркву,") дотле је сеоски живаљ наш имао и

до данас доста добро очувао читави круг свога светковања Св. Саве. Народ чува строго Савин пост. Славе Св. Саву као „општу славу или заветину поједина цела села или делови њихови, славе га поједини занати као свога заштитника, а многе породице као домаћу славу. Док би исцрпно прикупљена сва народна предања о Св. Сави дала драгоцени прилог општој

науци нашој, дотле би записана народна веровања о Св. Сави,

") Познат је већ поступак Кнеза Милоша са београдским Грцима у 1827. г., што нису хтели да празнују Св. Саву. (Видети М. Ђ. Милићевића Српска слава, Годишњица Николе Чупића, књ. !., Београд 1877, г., стр. 160.)