Timočka buna 1883. godine

105

колико је била подељена Србија по војној организацији; разуме се да подели земљу на области не по начелу самоупре него из чисто политичких разлога.

Гарашанину је сад добра била и либерална полиција; он је извлачио на површину и враћао у државну службу најгоре типове либералне полиције; не само да се користио њиховом либералном рутином, него им је дао нову снагу повлађујући ваки корак њихов учињен у борби против радикала. Кажњавања а „опорочавање власти“ била су на дневном реду. Са тим сажњавањем ишло се дотле, да су понос и грађанска врлина били бити затворен од полиције Милутина Гарашанина. Напредњачки министар заменио либералног министра. Полицијски кадар либералног режима извучен је из заборава и отпочео је свој стари занат.

Због довођења у Народну Скупштину, „двогласаца“, кривица напредњачке владавине постала је још тежа. Непоштовати народну вољу, погазити најосновније уставно право народа; полицијском влашћу забранити улазак у Народну скупштину онима које је народ изабрао а отворити широм врата двогласцима. које полиција шаље са пасошем, који су од спрдње добили по један и два гласа — била је највећа увреда што су је напредњаци могли нанети народу.

Напредњачки кабинет повео је у агитацију по земљи и самог Краља, који је својим говорима на своме путу изазвао мржњу против себе,а напредњацима није могао помоћи.

Негирањем уставних права народа и народних посланика и “својим наопаким радом напредњаци су појачавали бујност радикалне странке, Радикална странка лишена је била могућности да у Народној скупштини ради на народним пословима. Њен Главни Одбор је за то време живо настојавао да се изведе потпуна организација странке. Није било места где радикална странка није имала својах органа. Месни Одбори обраћали су нарочиту пажњу на моралну страну онога кога примају за члана радикалне странке. Тада нисте могли наћи у редовима радикалне странке ма у ком погледу неисправне људе. Своју политичку исправност морао је сваки да докаже на првим општинским или скупштинским изборима. Доцније је наступила табавост у примању у чланство. Пошто је чланска карта постала као нека политичка легитимација, то се сваки грађанин отимао да до ње дође; одборима је био главни циљ квантитет а не квалитет пријављених чланова. Чланска карта обезбеђивала је имаоцу њеном приступ у радикалне кругове у целој земљи; „оне је била символ солидарности свију радикала“ ма одакле били и ма где се налазили: она је означавала једнакост међу свима.

=

[60]

~ о

у

Израда нацрта радикалског Устава.

Остављајући месним одборима радикалне странке ширење радикалних начела и врбовање што већег броја чланова, Главни Одбор Радикалне Странке се предао припремању материјала за