Timočka buna 1883. godine

136

посланике. Том приликом нм је рекао, да прваци радикални сеју неповерење између њега и народних посланика, који не раде добро кад за њима иду.

Познато је било нерасположење краљево према радикалима, и оно је потенцирано било у последње време. Примајући разне депутације, он је покушавао да издвоји њене истакнутије чланове, да их представи као бунтовнике. Простијим нар. посланицима говорио је, да ће их интелигентни посланици навести на зло, па ће их, кад ћБаступи опасност, пустити као тикву низ воду, „они ће у чунић па преко, а ви ћете испаштати вашу лаковерност и њихово безумље,“

Да би читаоци добили појам о агитацији, коју је краљ Милан водио против радикала после распуштања Нар. Скупштине, навешћу за пример једну депутацију у којој сам и сам био. Ужички и пиротски посланици, на челу са поп Миланом Ђурићем, поп Смиљанићем, поп Новаком Милошевићем, ужичким посланицима, и Јовом Николићем, из Шпаја, среза белопалачког (пиротски округ) реше да оду на подворење краљу и да му кажу „збогом“ пред полазак у своје крајеве. Понуде и мене да идем с њима, али ја не хтедох, и одвраћао сам их од тога њиховог карака. Но на њихово велико наваљивање и сам пођох с њима под условом да ништа не одговарам на све могуће краљеве грдње и изазивања, а они да узму на себе и бране своје другове од краљевих нападаја,

Краљ нас је примио одмах чим смо се јавили дежурном официру без икакве раније, препходне пријаве. Стајао сам међу посланицима последњи; пустио сам попа милана Ђурића да води прву реч и да се с краљем објашњава, да му одговара на његове нападаје. Али у колико сам ја упорније ћутао на све његове нападаје, у толико је краљ марљивије нападао радикалне прваке и радикалски нацрт Устава. „Ви мислите да су ваши прваци монархисте; не, варатесе, они су превратници, намера им је да сруше монархију, да створе републику. Погледајте само, какав им је спремљени Устав; народ им је „извор и утока власти“, али само док вас не наведу на зло; њих свагда и у свако време чека чунић привезан на савској обали. и киднуће преко пре него што се полиција и накашље.“ Тако је од прилике говорио краљ Милан, испуњен мржњом према радикалима. Ћутали су посланици, ћутао сам и ја. Свој поглед и говор упућивао је краљ Милан мени; посланици у првим редовима депутације почеше се несвесно размицати, правећи приступ краљу к мени. Нашавши се према мени, краљ ми приђе и рече: „Па што ћутите г. Милошевићу, умете по зборовима да о6мањујете овај невини и добродушни народ, да га навлачите на зло, а сад ћутите као заливен“, Рече и ућута, очекујући мој одговор.

Нисам имао куд него му рекох, да сам пошао са друговима да Величанству изјавимо нашу поданичку лојалност, и пред полазак у своје крајеве кажемо Величанству „Збогом“.