Timočka buna 1883. godine

137

Само то и ништа више. Решио сам се био да не одговарам на нападаје краљеве против мене и мојих другова „ако их буде било“. „Боље је да ми одговорите овде, пред овим људима; нека чују у присуству моме оно што бисте о мени говорили иза мојих леђа.

Рекох му да говор његов није новина за мене: такве прекоре чујем сваког дана од напредњака. Ја дубоко убеђен, само могу рећи, да је зло што краљ верује свему ономе што напредњаци пишу у своме „Виделу“, а на оно што ми говоримо гледа наочарима напредњака. Видим, ла је узалудно уверавати Величанство, да ми нити војујемо против свога краља и народне династије, нити желимо републику. Једина је наша кривица што се боримо против напредњака, које Величанство узима у своју високу заштиту. Величанство неће доживети то задовољство да види ка-о радикални прваци навлаче своје другове на зло па онда седају у чунић и беже преко. (Видећемо упадне ми у реч краљ). Не Величанство ми ћемо остати у својој земљи, јер смо увереги да нам неће требати чунић, јер не мислимо наводити народ на ма какво зло па га онда оставити самоме себи.

Што се тиче нашег нацрта устава, тврдим да он није републикански. И ако Величанство жели да зна, изјављујем да не сматрам да је сва врлина државног живота у облику владавсне него у добрим законима, које бисмо сви поштовали. Ја више волим да живим, јер налазим више безбедности, под једним белгијским уставом него у Француској републици.

У овом смислу је вођен разговор још неко време; већ беше наступио мрак кад смо се опростили с краљем Миланом не као пријатељи него као непријатељи, убеђени да од споразумног рада с њим не може ништа бити.

Нисам се кајао што сам се одазвао молби мојих другова; чули су нападаје краља Милана а и моју одбрану. Овај разговор још нас је јаче утврдио у уверењу, даје краљ сав запли-

вао у реакцију; убедили смо се да наступају озбиљне прилике; да се краљ решио на рат с народом а не на рад с њим.

дначајна тајна конференција радикалних посланика,

Народна Скупштина распуштена је краљевим указом 29. септембра, истог дана, исто пре подне кад је и отворена била, У тренутку кад се изродила жучна препирка између владиних и опозиционих посланика. Читањем указа о распуштању Нар. Скупштине прекинута је свађа између посланика, али је овим чином председник сипао уље у огањ. Последња нада народа и народних посланика да ће се једном народни послови кренути својим правилним и по народ корисним путем — није се испунила. Маслинова гранчица, упућена свима и свакоме 10. септ. преко месних одбора радик. странке, није нашла топлог и искреног пријема у краља Милана. Указом краљевим растерани су