Timočka buna 1883. godine

151

грађани и имали пушака, зар им за њих није потребна муниција 2 па кад би неким чудом створили и муницију, свакојако требало би их повести у борбу. А свега тога немаи не може бити. Кажем моме доброме и одушевљеноме Јаши, да за сваки посао треба спремати људе. Ја сам их спремао да се легалним путем боримо за грађанске и политичке слободе, да се с властима можемо и почерупати, разбијати један другом главе каменицама или буџама, али за убијање пушкама и топовимг, ићи на бајонет један против другога — за ово нисам спремо људо, а ићи у Пирот сад и дизати људе на буну, мислим да је безумље. Ближа ми је лудница београдска, и брже се до ње може доћи, него ли сести у чунић, прећи у Земун, па преко целе Угарске, Румуније и Бугарске стићи у пиротску апсану.

Да је Гл. одбор решен био да диже буну, морао би најпре испитати расположење; народа о томе; а ја сам уверен да на- о роду пиротског округа није до буне. Али и кад би такво решење Гл. одбора постојало и народ пиротског округа био расположен за буну, и био способан и спреман да је изведе, ја у овом тренутку не бих шпартао по улици београдској (шетали смо и водили овај разговор око подне 24. октобра у Љубичиној улици испод Класне лутрије више Црвеног крста).

—- Али ако нећеш да идеш у Пирот, склањај се одавдеин иди у Крајину. Размисли се, па ми јави у Земун, бићу код Милоша Грабовачког штампара, хитам да не задоцним за земунску лађу, то су биле последње речи Јашине.

Двадесет петог после подне пошљем Јаши у Земун, Д-р М. Зиболд, пријатељицу моје супруге, да му саопшти, да ја не желим напуштати Београд. Д-р Зиболд је саопштила ову моју одлуку Јелени, жени М. Грабовачког, јер Јашу није могла видети и врати се одмах из Земуна.

Мој последњи разговор с Пашићем и руским послаником Пејсијанијем.

Освануо је двадесет пети октсбар 1883. год. Дан беше туробан; кишица беше раскаљала калдрму београдску, која не беше тако лепа и чиста као данашња. Упутио сам се из улице, где сам становао, у кући Јовичићевој, на углу Југовића и Добрачине, Пашићу, који је становао у кући Настаса Павловића, у улици Доситијевој. Успут ми се учини да је сувише рано, те се упутим дуванџиници Косте Таушановића, која је била на ћошку, у сниској згради, преко пута од Коларчеве пивнице') Ова зграда била је тада ниска, као што су онда били сви дућани од ћошка према Споменику Кнеза Михаила. Још није било ни осам часова; изненадио сам се кад сам ту видео Пашића. Сем нас

', Сада је ту на ћошку колонијална радња... Душана Вељковића.