Timočka buna 1883. godine

213

зидео неке наше пријатеље и другове; разговарао сам с њима као да сам код наших кућа, причао сам им о нама, а и ја дознавао што год од њих. Војник је дремао, па седећи, бога ми помало и проспавао. Кад смо пристали уз обалу панчевачку, помишљах да изађем на обалу и да се више и не вратим, али нисам хтео на зло употребити Симину доброту, нити да јадног војника отерам на робију. Но кад смо стигли у Београд, нисам могао, да, пре но што одем у затвор, не свратим родитељима Владе Бошковића. Погодим кола, седнем у њих, а поред мене и војник, и кажем кочијашу да тера у Добрачину улицу бр. ... Кад су ме видели отац и мајка Владина, чуђењу њиховом није било краја, а Савка, сестра Владина је бала запањена од чуда, онемила је, па ни да се поздрави са мном.

— Ама јеси ли ти Перо чекај да те видим. И Владин

ме отац загледа, окреће, пипка, не верује својим очима; оставио своје шивење обуће, наочаре подигао на чело, па само охће.

· Разговарали смо дуго, пили смо не једну него више кафа, Савка није гасила машину; није ни војника заборавила.

Најзад је било време да се иде и да се пријавим власти, али нисам знао којој управо. Питам војника да ли зна куда треба ићи. Одговори ми да не зна, јер је спроводно писмо остало код оног другог војника, који је вас пратио. И ако сам знао да смо упућени у Београдски Казнени Завод, ја ипак свратим у Управу града Београда, која ми је близу била. Замолим жандарма да пријави управнику Перу Тодоровића. Жандар уђе и пријави ме.

— Шта кажеш, какав Пера Тодоровић, чујем изненађени глас Живојина Блазнавца.

= Нека уђе.

Уђем, Блазнавац стоји, посматра ме од пете до главе.

— Забога, госп. Тодоровићу, откуд ви овде. | Кажем му да сам јутрос пошао из Пожаревачког Казненог Завода, и упућен сам у Београд; дошао сам с лађе овамо, мислећи да ћете Ви знати куда ћу.

— Јане знам ништа о Вашем доласку; отидите у Казнени Завод, управа његова сигурно има наредбу да Вас прими.

Оставим Блазнавца да се исчуђава а ја с војником седнем у кола, и дођем у тврдињу београдску, где ме дежурни официр прими и одведе у затвор.

За овај свој корак, Сима Ч. Поповић, начелник округа смедеревског, наш добри пријатељ платио је службом: одмах је пензионисан,

Још док смо се шетали по дворишту, управо поред куће, у којој смо били затворени, дежурни официр доведе Косту Таушановића и Пају Михаиловића. Њих двојицу су синоћ притворили у житним магацинима испод аркаде, и целе ноћи су

имали борбу с мишевима. Јутрос су захтевали да их иселе из