Timočka buna 1883. godine

214

тих магацина, и Пају сместе у соби с Пером, а Косту оставе са мном. У тим собама остали смо за све време нашег двогодишњег тамновања.

Наш двогодишњи затвор.

Почели смо ' се навикавати на нов стан и живот. Од кућа нам донесу кревет и постељне ствари, и све што нам је потребно било за наш свакидањи живот.

Породицу смо могли први пут видети тек после месец дана. А после првог виђења, доцније смо се виђали сваког четвртка у одређено време. Прво виђење са супругом и дететом било ми је веома тешко; био сам јако потресен; грцао сам; биле су и сузе, али су то биле сузе радоснице; испунио ми се сан, жеља, да могу видети своје дете, опипати га, па и држати у своме наручју; било му је тек три месеца; био сам задовољан, умирен. Сваког четвртка могао сам видети супругу и своје дете. Разговор, у присуству управника Казненог Завода, трајао јо обично четврт часа. Тако су пролазили дани, месеци, па и године. Детету је већ трећа година била, а ми још у затвору. Требала се је десити несрећа Србији, па да будемо ослобођени београдскик каземата.

Управа Казненог Завода допуштала нам је добијати књиге за читање. Ми смо пак тражили књиге, које нам управа није имала разлога забранити. Колико је управа у овоме погледу либерална била, може се судити по томе, што је мени пуштала књиге које би се могле и забранити, на пр. „Ге Сарнај“ Карла Маркса. Још и сад се може видети на тим књигама; „Видо Управник Карамарковић. Време смо проводили у читању и писању. Надзор нам нама је водио командант града преко дежурних официра; стражу су чували војници сталног кадра. Само административну службу вршио је над нама управник Казненог Завода; он нам је прегледао књиге које смо од куће добијали; писма смо ретко кад слали редовним путем преко управника, а ни од кућа наших нисмо их добијали тим путем; имали смо другу сигурнију пошту за пренос писама, па и рукописа. Од новина смо добијали кришом „Дневни Лист“, јер других, сем „Видела“, није ни било. Тај посао вршио нам је слободњак, беше му име Ђорђе, општински деловођа у некој општини пожаревачког округа, који беше осуђен због издавања лажних сточних пасоша; он нас је послуживао. По изласку нашем из затвора виђао сам га где продаје новине.

Над нашим кретањем строго су пазили, Али између строгости и шикане има разлике. Између многих официра, који су као дежурни вршили над нама надзор, били суи четири фронташа, од којих су неки Даничић, из варваринског среза, и Теофило, из београдског округа, били зли дуси наши. Кад нам се донесе- од куђе преобука, они је тако сакраментски испретурају,

да не знамо после тога шта је лице а шта наличје. Кад нам се