Timočka buna 1883. godine

215

донесе јело, њега ова два официра тако измуљају, да нам је одвратно јести га. Нека овом приликом приме нашу захвалност школовани и остали фронтовни официри, који су вршили своју дужност, али који нас нису шиканирали, нису нам смишљено

отежавали наш положај. Официри, под чијим смо надзором

онда били, заузимају данас високи положај у војној хијерархији.

Наше време за шетњу било је одређено: зими пре подне од 8 до 9 а после подне од 3 до + часа; лети пак пуштали су нас пре подне од 7—8 а после подне од 4—5 часова.

Сви смо радили. Ја сам предузимао крупне послове, и чинило ми се да ће нас пустити из затвора пре него што свршим започете послове.

Баш прве године затвора читам у новинама, да Драгомир Рајевић, председник преког суда, као Министар народне привреде, подноси Народној Скупштини предлог, којим се мења једна паметна законска одредба о Народној Банци, Том се законском одредбом уводи у наш новчани оптицај биметализам у место дотле постојећег Златног монометализма, по коме се законска плапања врше обојим новчаним металима, и златном и сребрном монетом, те се том изменом даје Народној Банци право да издаје новчанице сребрне на подлози кованог злата. Сматрао сам да је највеће зло по наш новчани обрт и у опште по наш промет што се уноси у закон о Народној Банци законска измена, којом се допушта подједнако плаћање и златном и сребрном монетом, односно њиховим заменицама, новчаницама које гласе на злато или сребро. Налазио сам да само златна новчана јединица, златна валута, и то само она једина, златни монометализам, може бити мера вредности, и да је увођење биметилизма зло за земљу. Хтео сам из затвора расветлити ово питање, и стога напишем о томе једну економну расправу под именом: „Монометализам и биметализам), и дотурим „Дневном Листу“ ради штампања. Ову расправу одштампам у засебну брошуру. Она и данас има свога значаја и вредност и моја доказивања о штетности бимемета лизма потврђена су најеклатантније нашим доцнијим кала-

митетима и катастрофама новчаног оптицаја и промета,

Целу прву годину Пера је провео у размишљању како да се ослободи затвора и у борби са својим ехинококусом. Морфијум му је био једини лек којим је олакшавао своју бољку. Шприцањем морфијума олакшавао је болове, али му се ехикокус развијао, растао; јетра му је расла, трбух му је постао као какво буре. Криза је могла наступити сваког тренутка. Стога лекар казненог завода, Д-р Милутин Поповић, поднесе свој извештај о стању здравља Периног, у коме изјави, да је потребно Тодоровића спровести у Општу државну болницу. Надлежна взаст усвоји предлог лекара, и Перу упуте у болницу да у њој сачека смрт.