Topola

477

ИЗ ПОЗОРИШТА

зимир де Лавињ, заузима у културној повесници у опште, а у Француској књшкевности на ио се. Том приликом приговорисмо о пресудн изреченој са најмеродавнијег места над његовам јаловим покушајима да измири антнчку класичност, са сувременнм драмоким укусима. А.ш бавећи се можда и сувише са писцем , ми и нехотице скренусмо пажњу са саме његове драме. Па како смо тиме без сумње учинили неправду, како писцу, тако и његовом Лудвику XI, то ћемо се потрудити да подробнијом аналпзом ове драме исправимо у неколико учињену погрешку. Лудвик XI није дело једнога данл. И ако је карактер овог генијалног нечовека иозајмљен; јер се у многоме слаже са демонскии чудовмштем, Рихардом 111, ппсац ипак није жалио ни труда, ни добре воље, да скине вековну прашину са древнпх кропика, и да дубоко пронпкне у дух времена и обичаја Лудвика XI, Тврди се , да је тај рад тако порушио де Лавињево здравље, да је морао под ведрим талијанским небом, да тражи себи лека. А Италија не само, да му је здравље опоравила, по је још оплодила његову музу, силним утисцима њених с удбоносних споменика и урвина. Вратив се у свој завичај, наставпо је де Лавињ проучавање карактера Лудвика XI. и поче ову емпнентну сувремену драмску личност удешавати за бнну, а нарочито за генијалну игру великог мима Талму, који је на његову велику жалост скоро за тим умро, не дожививши свршетак ове драме. По елегатности, звучности и рнтму стихова , ова драма доиста ие попушта много ни Корњелевим, ни Волтеровим драмама, али је ипак за то }нутарња њепа прерада карактерише по све као модерну трагедију. Јер лица и радње које се уносе у њој, неби ннкад трпило достојанство античког котурна. Под тим лицима не мислнмо само калуђера Тристана, коме је оригинал Нарцис, Расиновог „Британнка,“ него лекара Коатијера, којп по готово управља радњом. Под тим радњама и лицима разумевамо оне шарене нгре под ведрим сеоским иебом, где јадни ссљаци под морањем и гоњени претња.ма морају иритворно да ликују и да се веселе. Под њима зами • шљамо онај свечани улаз калабреског побожног пустињика у сред искреног веселж распламтелпх сељачких девојчура и момчадије; оне великолепне припреме са најуваженијим символима вере; оне љубавне сцене дофена са доброћудном ;Маријом и најзад и самог оног берберина министра Оливијера ле Дома, Ове су ове појединости добро замишљене и у ирироди су сувремене драме. Јер да би се последња страовања једнога тирана по сувроменом укусу могла живљим боЈама оппсати , било Је неопходно нужно улазити у унутрашњост душе његове, нропратпти сваку грижу савести и његово немоћно усиљавање да своју савест угугпн. Сеоски пак плесови, иобожне литије, пежне и љубавне изЈаве, све су то дакле предомишљеие припреме за што јаче истицање познијих ужасних рикања чудовишта који ће под клетвом оожјака да испусти своју оце- и братоубилачку душу. КоатиЈе, истина, да је само лекар Лудвика XI на ивици отворена гроба. По томе он господари над животом Једиог подлог и пра-