Topola

502

ТАК 0 В О

Сјајано небо слободе младе , Тек што се Србу ведрити стаде; Тек што се зора родила рујна, Претеча дана, живота бујна; Тек што је Орбин подиг’о главе ; Ал’ неста зоре рујане, плаве, А небо чисто к’о капља росе Натмурило се... намрштило се 1 Грмљава мукло грми и Јечн, Као да мумља страхотне речн, Као да куне земљу и људе, Те бесне људе, варваре худе ! У страшном добу, часу значајном. И у тренутку судбине пуном, Кад је требало руке челичне, Да са Србије окове скине, Да народ Једном слободно да’не. И да на себе мислити стапе; У такву' часу вођп, главари , Тн опробанп ратннци стари, Хај оставнше оташтво своје, Огњиште своје, другове своје, Оставише их њиној судбпни, Та нада српска, тај спас једини ! И опет робље 1 Србн су опет поста.ш робље ! Царева раја, судбина стара, Царево робље, Јадна Фукара! Тек сад Је тиран пружио руке, Тек сад је смишљ’о страхотне муке, Да збрише с лица земље прљаве, Ту шаку људи, бунџиЈе праве, Ту голу рају, гладне аЈдуке, На царевину што дпжу руке 1 Олабо Је перо, рука нејака, Бледе су сенке, к’о у сред мрака, Олаба Је снага уобразиља, Па да преставн слику насиља, Слику страхоте звера-душмана, Олику ужаса скота-тирана I Пропишта раЈа,