Topola

508

СУР Г У н

молити градске Турке , те га једног раног јутра , као што рекох, опет пребацише на сремачку обалу. И за то је сад госнођа Цана брижна и неутешна. Седи на јастучићу у собњему углу, мисли п плаче. Миоли јој изнесу жпву слику тихог домаћег жпвота изранијих дана своје срећне прошлости. Како сладак беше рад; како је радост било у слободним, одморним часовима поиграти се с безазлепом дечпцом колпко је веселих тренутака, певања п праске, било у оним вечерњим селима о дугим зимњим вечерпма. Па кад дођу пости , а Марко зором вуче шаране , пли пуну вптину гаравпх , немпрнпх караша , а често пута, ни тамо ни амо , већ праву правциту кечигу, коју она тако вешто знађаше зготовити, да је покојни прота пзливао трпста благислова док је са калајлије пшчезао и последњп остатак њезинпх (по протиним речма) слатких моштију ! А кад опет , здрави п живи, дочекају мрс, час по ето ти на врата брата Мачванина , упртио прасе, белп се ко планински снег, а цичп као да га ножићима боду. И деца, и села, и рибе и прасцп, и части и весеља , и још других сијасет лепших и умилних слика , као у калејдоскопу , напзменице трепташе п ишчезаваше у живој машти сада тако тужне госпође Цане. ДопЈла само једна бурна година и разрушила то тихо [и мило гнезданце , угаспла огњпште под оцаком господина Марка и госпође Цане. Капцн на прозорпма прптворени по васцели дан; нигде живог да такне у резу од авлијских врата ; цвеће у баштпци пли коров прогутао или, незаливено, учмало и свело ; тепсије и калајлије, сановп и саплаци, коситерни чираци п мумаказе, све то већ одавна пзгубило свој негдашљи сјај и чами у сивом, дебеломе праху ; у великој собп', на орману, стојн шарен служавник са слаткнм, које се одавна ушећерило ; јабуке п гуње, поређаие по чашама , једна по једна трухну и плесниве, па чак п пред великом ико-