Topola

509

СУР Г У н

ном светога Димитрија , домаћег патрона , престало се палити кандиоце пред недеље и о великим божјим угодницима. Мачка је ћутала, и прела и дрмила на свом старом месту иза земљане пећи, па кад , на жалост, увиде из дугог искуства, да је једном за свагда одкуцнуо час негдашњем изобиљу, а она једном у дубоку ноћ, са оном знаном тишином . која је својствена само мачјим природама, пресели се у другу улицу , да потражи живље изворе за своју лакомост ; само је стари пас, доброћудни Меџид, још и данас онако као пре , лежао на кутњем прагу, дремао, али готово никад не заспао, већ опрезно стражарећ’ гледаше по читаве сахате у авлшјска врата, п чекаше кад ће осетити бат свога милог господара, којега тако дуго нема, а којега се је, вазда послушан н веран , до нестрпљења зажелео. Али господара нема, врата се не отварају , и он, снуждено , тужи и очајава. Баш у оном тренутку, кад је данас на вечерњу одзвонило и по трећи пут, многопоштовани Меџид прену, оћули своје опрезне уши, па се, прво полакше, па онда журно, дигну са кутњега прага и потрча калдрмисаном стазом, која вођаше од куће на улицу. А у псто време шкљоцну већ готово зар’ђала реза на капиџпку , и кад се врата пажљиво отворише, уђе , готово крадом , чича Бошко из доњега шора, и пође право у кућу. Сувишно би било и напомињати, да је то био старп кућни пријатељ; јер му се, ипаче, наш честити Меџид не би толико обрадовао, ни око њега, као мало дете, умиљавао. Добри чича Бошко помилова пса па смотрено уђе у кућу, а Меџпд, уверен о привременој заштити, коју даје кући присуство добра пријатеља, оде доле у мутвак, да тамо потражи какав заостали залогај своје , већ одавна мршаве, премршаве хране. „Дошао сам Цано...” поче чича Бошко, пошто се сит наседео и наћутао на шилтету, на које се , чим је ушао, и не говорећи ни једне, доста теготно спустио, и