Topola

510

сур г у н

подавио ноге, са којих је црвене јеменије скинуо и оставпо Још пред собњим вратима. „Велим Марко није ту”, продужи чича Бошко, па опет ћутн и гиеда у Цану. Тако су обоје дуго седелп и ћутали и већином гледали преда се. У собн се, поступно, навуче још јачи сутон, да су се њпх двоје, најзад, једва могли видети. Са дворишта дотрчаше деца, прилично назебла, па се, као винове лозице, савише око своје брижне матере. Дах ваздашње туге материне пирпо је у њихне свеже обрашчиће , па с тога су вазда била тужна кад год дођу с поља, па се поређају око њена колена. А њихов најмлађи брат, двогодишњи Милан, већ одавна безбрижио спаваше до колена матернна, п ето се сад буди п мешкољн на свом малом, топлом душечићу. Стара послужавка Милица позва децу у доњу кућицу да им вечеру да , а мали Милан оста код матере; посади се, полуснован, на њезино крило, и држећп у ручици јабуку, о којом се још пре спавања пграо и сву пзгризао, гледаше полупоплашено у жути перваз на плавом џубету чича-Бошковом. А чича Бошко, претурајући жута пуцад на својпм ћилибарским бројаницама , већ је савладао хаос својпх осећања и почео хладно мислитп. За то је, са свим смотрено и мудро, говорио Цани, испрва околишећп, а пооле са свим отворено : к Па шта ћеш сад да чиниш, то је оно у чему и сам нисам на чисто”, продужаваше чича Бошко у највећој збиљи; <( и кућа, и забран, све то јуче оде у бесцењ. Још за којп дан, па ти ваља остављати ову кућу, која је сад већ туђа"..(( А куд знам са овим ситнежом, драги чича Бошко”, врисну Цана, и би се ночела бпти у прса, да јој руку не устави снажна мишца Бошкова. (( Склони се за време макаргде; та није Шабац цео свет. А и ово неће остати довека. Свему ће доћи крај. Шта знамо; сила Је, сила; ваља нам се мало и погнути