Topola

бИ

СУР Г У н

док се не истутњи, Увек си бпла мудра жена, па буди и сад паметна. Стегни срце , ћути, трпи; кад је да се трпп, бар да нам се не ругају злотвори.” Ту старп чича Бошко заћута , па , онако бесвесно, поче усекњиватп расцветани фитиљ на лојаници. А Цана погла главу, опустила малог Милана на ћилим до себе, па- покрп лице рукама, „Трпп, снахо, и моли се Богу.” (( Свисну ћу, чича Бошко ; свисну ћу!” (( Не ћеш, дете моје, не ћеш.” (( Сама ћу себи учинитп крај !” (( Крај?“ понови чича Бошко, отежући гласом ; (( јеси ли ти, Цано, при себи?” (( Луда сам, чича, луда!” „Прекрсти се, Цано!” (( Ако већ нпсам, а ја ћу до зоре полудити !” - «А деца ?” (( Деца!' ) понови Цана задрхталим гласом , опет покри лице рукама, бризну у плач, и јецаше горко. И стари Бошко узе иза паса малу шарену махрамицу и поче купити сузе, које се, и против његове воље, нанизаше по његовпм необично дугим трепавпцама. (( А ако, случајно, баш ниси при новцу, ево ти, дете, да се не злопатиш.” Говорећи то, стари кућни пријатељ поче иза паса вадити своју дугу, плетену кесу, и већ да уклони челични прстен од онога краја на ком су златници, Цана му се, са захвалним лицем, дотаче старе дарежљиве руке; (( Немојте,... хвала драги чича Бошко. Ми смо увек били штедљиви.... Марко”.... (( Добро, добро, дете моје. Онда је све у своме реду, Уклони се, велим, за време ; сила је ово, Цано ; разуми ме сила ! Збогом, Цано, дете моје, па не оклевај. Бурно 1е ово доба ; не знаш шта носи дан. Ево ме, кћери, сутра пред вече, а дотле нек’ те чува Бог. ”