Topola

512

СУР Г У н

То рекавши, готово с неким сумњичењем, стари чича Бошко дпже се, помилова малог Милана, па исто онако опрезно као при доласку оде из собе. Кад су прве среде, рано из јутра , пролазили свештеници оном страном улпце, враћајући се о јутрења, видели су пред кућом Марка Јеленпћа двоје простране таљиге. У њпх је госпођа Цана сместила све своје нераспродано покућанство. Купећп и свезујући ствари, ћутала је као камен у дубокој дубрави, а кад Милица одведе децу да потрпа у кола па однесе и малога Милана, госпођа Цана, скинувши и светога Дпмптрпја са његовог ваздашњег места пзмеђу прозора, клону и паде као проштац на земљу, Плач ју је већ одавно изневерио. јецаше само на махове, и нарицаше. Пољубпвши тле , једва се, поштапајућп се иконом, дпже опет на ноге. Кад је Милица опет отворила врата, облише је сузе од прпзора којп се указа ; госпођа Цана љубљаше редом и зпдове, и прозоре, и врата. Та та мала кућпца беше јој град, у ком 1е провела најлепше дане свога жпвота, у ком је толику децу изродила. И онај последњи талпр од даровнине потрошио се док су то мало крова скрппли. Сама је готовпла мајсторима, сама од јутра до мрака, на највећоЈ прппецп , надгледала рад. II сад то своЈе гнезданце за навек оставља , Јер га власт , насплнпчкп , ото и прода Јовп ћурчпји, коЈп ће се , Још можда сутра , у њега уселпти. Таман да се и Цана крене за колима , дође Сава механџпЈа и одведе Бпкуљу , наЈлепшу краву у прекоме шору. Дуго Је Цана гледала своЈу милу млекуљу; гледала, гледала , па онда стеже срце , саже главу, и упути се правцем, коЈим су већ далеко одмакнули обоЈе таљиге. За њом Је, ћутећп, ишао старп чича Бошко. Кад су били на раскршћу , ту Цана погледа Још Једном на све четпрп стране улица, погледа цркву, погледа школу у коЈоЈ Је негда живела, погледа негдашњи господар Је-