Topola

513

СУР Г У н

времов конак, погледа већ отворене ћеиенке , погледа народ, који, снуждено. стајаше пред кућама. Многи би пзашлн пред госпођу Цану да је поздраве, да се опросте и пожеле срећнога иута ; али ко сме пожелети срећна иута ономе који полажаше у прогонство. Јест, власт, она пајвећа власт отуд испод Авале, заповедила да се Марково добро распрода, да се његова породица одмах из земље прогна. Пређоше мост . прођоше поред велике џамије с дрвеним мунаретом , и дођоше на ивицу висоравна, који се и данас зове „баир”, и на ком се, у оно време , налажаху мали турски коначпћи. Одатле настајаше градоко поље , по ком се , у оно дубоко јесење доба, савска вода разлила, и турски пространи чамци, ка ици, долажа.ху чак овамо под Баир. Беше то врло подесан каик, у који се госпођа Цана смести с децом и целим својим гломазним пртљагом. И таман га отиснуше Турци од обале, а с баира ускочијош је* дан снуждени прогнаник, то беше верки и вазда послушни пас Меџид. И он , непримећен и непозван, пође за њима, сам се прогнао. У рукама држаше крму стари Турчин Мехо, човек висока чела. малених живих очнју, кукљаста носа, румених јабучица. а дуге седе и рехаве браде. На другом крају веслаху два снажна младића, Ахмет и Омер, синови његови. За каиком, који безвољно одмицаше низ воду, гледао је стари чича Бошко, и сузе брисао. Чудише се Мехини синови , чудио се и сам Мехо, зашто госпођа Цана не иде правце сремској обали, него је возе доле ћа до Београда. И из ограничене историје својега града знађаху они шта је то „сургун”; многи је од њихових диздара, злповедника градских, морао, хтео не хтео, са целим својим харемом, ићи у Босну, у Арнаутлук, па чак и у Руменлију. Па на што, кад је већ тако „ксмет” донео, не ићи одмах на ону страну, кад је и тамо сам овејани „хришћанлук.” Мухамедовац врло>