Topola

514

СУР Г У И

мало говорп , најрадије ћути , а радознао није пикада. Најзад. не толико себе ради, већ да разговори, а можда 51 поутеши сневесељену путннцу, с учтивогаћу, која је својствена псточној образованости, поче, пз најпре врло слаткоречиво, приповедатп , па онда , мало по мало, све из далека, и прппитпвати. „Идем де се молпм, ага”, рече госпођа Цана, пошто је приметила пскрено саучешће у господара и крмара капка. „Ва.ва се молптп, ханума, ваља,” додаде озбиљно Мухамедовац п повуче крму већма к себп. Капк пође подаље од обале, дубљнном која је врло близу матпце. Давно су оставнлп тамни п обронули град и пространу равницу мпшарску. Већ почела , сад проређена, а онда горовпта Посавина, а врх ње се впђаше хумовита Тамнава , сва у гори, која , гледана са Саве, доиста пзгледаше плаво-тамна. озбпљна п суморна , непојетична. Дођоше на домак простране аде Орлаче. Врбак. којп покрпваше острво, већ у иолу оголпо, и лишће, које се још држаше на потамнелим гранчпцама црњаше се оном тамно- сјајном бојом, која је својствена само сухом врбовом листу Јата дивљих патака прелетаху Саву или отуда с обала слетаху на полумутну воду, често ноплашена иуцањем ловца , којп се , тамо негде пза џбунова, прнкрио. Небо облачно ; на свс стране полумагловпто; хладан ветар бритко поппрује; вода студена , грозничава ; све као обично на крају Новембра. Синовпма Мехпним већ одавна руке малаксале, одавна су нскочили на обалу, засукали ногавпце повпше колена, упреглп се и вуку каик, којим бабо, вештпном мрнарском, крманп. Дан већ почс у велпко нзмпцатп; прође п вечерње доба. Са свију страна слеваше се онај мир, из кога, поступно, ствара се мртва тпшина ноћна. (< Акшам ! “ викну старп Мехо синовпма , који одмах стадоше ; старац цусти крму, а онп , привукавшп каик