Topola

СУР Г У н

515

обали, привезаше га за колац, који сами ударише у земљу Изађоше подаље на оцедпто место, проотреше трп мала ћплимчета, окретоше се лпцем ка истоку, и сва тројица клањзху се, чинише „авдес’” Кад свршпше вечерњу молитву, савпше ћилимчиће и уђоше опет у каик. Турски су каици биле једпне лађе, које у оно време •одржаваху свезу између Шапца и Београда. То су били чамцп , величнном мањи од данашњих дерегаља, а већи од данашњих највећпх чамаца. Средина лађице веома раширена на боковпма, а задњи крај покрпвен дрвеним кровом, иснод којега је заклон од кише и ветрова. Ту, у тој малој заветрннпцн , око мангала , у кои је тињао жар, седела је госпођа Цана са своје четворо ситне деце око себе. Лађари се повукоше у други крај лађице, легоше. утушкаше се, и заспаше. Глуха, црна и пуста ноћ поклопи Саву и шумарпце с једне и с друге стране обала, На мутном небу ни једне звезде, ни месеца. Оштар ветар дува , деци помодрели носићи , поцрвенели образи, скочањили се прстићи, које бадава скриваху у боре својих шарених антеријца. Мали Милан на рукама материним поче у први мах „кењ.кати”, после плакати, па најзад у све гласове врискати. Што год беше хаљина кожом постављених, све је брпжна мајка побацала на онај јорган, којим су била деца покривена. А дуго је хладан ноћни ветар ударао по танком крову од лађице док се деца, упртпм очицама у мајку , смирише и заспаше. Гоопођа Цана, будна и у души сломљена, лебдела је над својим породом готово целу ноћ. Страшне слике садашњости крила је у мисли на Бога, којем се мољашо молнтвом, којој не беше почетка нп овршетка, оном срдачном молитвом , која почиње оданде где престаје свака реч. Скрушена не осећаше ни студен ни глад, сва је била у Богу скаменила се. У свануће скочишс лађари, озебли, готово се смрзли. Цана, савладана неодољивим јутрењим сном, клонула и