Topola

516

СУР Г У н

спаваше код ногу своје дечице. Кад су раздувалп жар, који се готово угасио, јак ветар тераше им у лице хладна перца, која се смржњаваху на бради и брковима. То беше снег, који је још од поноћп падао. А кад је са свим ославио дан, цела околина, мирно п озбиљно, као горостасни самртник, почиваше под леденим, снежним покровом. А кад је, после тога, и госпођа Цана очи отворила, одмах их је, престрављена, опет заклопила; чињашејој се као да су сметови већ засули и њу и њезпну дечицу. Али се после мало по мало прибра, изнова повеза косу и прекрсти се. Док су отац п синови вршили јутрењу молитву, клечећи и клањајући се на ћилимима, које су прострли по снегу тамо на обали, госпођа Цана примакну велику, жуту ђезву жару и зготови им каву. А кад поскакаше деца и опазише снег, почеше сестариЈн радовати и лоптице правити, које су, живахни, преко воде бацали горе на обалу. Цео тај дан вејао је снег ; с тога капк врло споро одмпцаше. Синови старца Мехе навукоше чизме , али пм мпак тешко падаше газити снег, кад вукоше конопац од лађе. У овом тешком путу застао је изгнанпке чак и трећи дан. Кад је освануло и то треће, студено јутро, небо себеше очпстило, а сунце грану отуд од Авале. По равницама и горским висовима блисташе се снег, а у чистом ваздуху виђаху се димови из сеоскпх димњака. А кад око подне сунчани зраци отеше мах, ма да је цела околина лежала у снегу , опет се осети топал дах који разигра дечија срца, даде нове снаге старцу Мехи и његовој (( ђеци.” И госпођи Цанп разгалише се унутарњи облаци; јзрацн неког тамног нада почеше осијавати њену сломљену душу,њене магловпте мисли. А чему се, ]адна, могла још и она надати ? Баш тада се, у даљини, указао Београд. Ето ту јеоно сунце, које је могло огрејати наше невине изгнанике.