Topola

517

СУР Г У п

Тамо ће госпођа Цана отићи новом кљазу, пашће на колена пред господара Вучића, ићи ће и Петронијевићу, ићи ће свуда и свакоме док се не смилују , док им својом речптом беседом и врелпм сузама не омекша каменита срца. Већ се поче навлачити вечерњи полусутон, кад Ахмет и Омер привезаше канк за обалу. Стража , коlа у том времепу прекрилила беше обалу, дочекала је ове наше полу-прозебле путнике. После неколико тренутака , стајала је госпођа Цана, сдецом око себе, пред једним старим чиновником, који је предусрео врло љубазно. (С И сад сам дошла овде, драги господине”, завршиваше госпођа Цана своју тужну реч; (( дошла сам да се молим, да потражим правде. А ако још овде не нађемо правде и милости, онда, драги гооподине, немам куд, већ да заједно с овим пиљежом скачем у Саву.” Ту стари чиновник мало поћута, па онда позва једном отменијег стражара к себи у канцеларију, па стежући ■своје добро срце издаде му заповест, која беше и строга и врло хитна. У мало госпођу Цану није капља згодила , кад је мирно саслушала заповеот, која Је од речи до речи гласила овако: „МилиЈа , ову госпођу , заједно с њезином децом и целим пртљагом, наЈдал.е за по сата пребацићеш на ону страну!” И доиста, кад Је на скоро после тога пао мрак по обалама Саве и Дунава , прогнаници су већ ста Јали на оностранскоЈ обали и кроз помрчину гледали у Фењере, коЈи осветљаваху престоницу њихове отаџбине , коЈа их Је, тако немилостиво, од себе отиснула. Све их тада беше оставило; само Је уз њих стајао Још Једини Бог.

ЈЛ. Јl. ЈКапчанин.