Topola

Обасула руменика; Туна осмеј драги плива, Како дивно таласа се! Душе, срца додира се. Какав чар у себи скрнваl Кака срећа одсјаива 0 тпх усана! Дивна, мила, Занела га, опчинила ! А Хризолпт гледећ срећу Што му нови живот нуди Окићепу сву у цвсћу, Како ли с’ од рана будн, Како ли му лакну груди ! Све Је Јачи, весе.шји, За дан за два и устаће. И тад цветак најкраснији На грудима он имаћо. Дивни цветак ! Мириснма На постељи већ га поји. Животом га новим доЈи. Он Је срећан нада свима. Срећан срећан. — А Фатима? Шта Је с њоме ? Она где Је ? Дал’Јерај ил’ пак’о греје? Хиљада се стекло Јада И хиљада рана љути На срце јој тужној пада; Тешка клетва њоЈ се слути Сваки час Јој немпр мутп. Цела слика прошлих ваја Пред очима њоЈ се ствара, Од очевих уздисаЈа Отрепи,с мртвим с’ разговара. Паде стари њу да спасе. Она мртвог њега гледа, Гле, и рука сва. од леда С ножем на њу подигла се Да прекрати њене часе. Како горко сада жали, Што њу тане тад не свали, Она плаче, ладна рука

У гроб оће да је водн Она мирно без јаука За очевнм мигом одн, Лед и сета и њој годи. Већ се врата отворнше, Заудара мемла кужна, Она оста да дише тише, Задрхта ат’ ћути тужна. Већ је самрт грли ледна Већ о чуда 1 треспу громе,. Оца неста гле пред њоме, А на очн слика Једна Слика самог раја вредна ЊоЈ се ставња, слика мила Што Је смртн избавила Горка Јој је успомена На слађане прошле дане; Ни Једнога нема трена Да ЈоЈ грђе не да ране. Свакн дан Јој црњи сване, Свакн час ЈоЈ веће Јаде Тужној носи на поклоне. За њу среће не нмаде. Прошли рај у пак’о тоне И у томе тешком вају Сва се крв у њојзи следи Хризолита кад се сети. У његову загрљају За њу гује почиваЈу; Испиће ЈоЈ срце Јадно Тако тужно, тако ладно. Престрави се од те слике Задрхтн ЈоЈ снага, клоне , С тешка јада с пеприлике Потраже ЈоЈ груди боне На ма кога да с’ сслоне. Оаа сузним оком прати Хризолита околипу Али заман, сад се врати, И залута у даљину. Опет срце Јадом пнсне

5!б

ОБР А Д